KRIZA EVROPSKE UNIJE – Dokle će izdržati eksperiment zvani EU i ima li kraja ekonomskom posrtanju?

Tweet

Već šestu godinu svet potresa finansijska i ekonomska kriza ali, sudeći prema ekonomskim pokazateljima, Evropska unija ili preciznije evrozona je region sa najsporijim privrednim rastom u svetu, a poslednjih šest kvartala se nalazila u recesiji. Finansijska kriza samo je izoštrila i u prvi plan izbacila i druge nedostatke i krize u drugim oblastima života ove političke zajednice.

Osim ekonomske i finansijske, postavlja se pitanje ustavne i institucionalne krize, negativnih demografskih kretanja, pa i same krize sistema vrednosti, moglo se čuti na naučnom skupu u Institutu za evropske studije “Kriza Evropske unije”.

Stari svet se srušio

Da li će i dokle izdržati eksperiment zvani Evropska unija i da li ova kriza znači kraj ove zajednice ili će samo služiti da se vlast i odlučivanje centralizuje u Briselu, a uloga država smanji? Da li će EU kao mešavina planske i liberalne politike sa velikom birokratizacijom izaći iz recesije i kako? Koliko još može da se širi Evropska unija, budući da su mnoge političke zajednice propale, jer nisu mogle iz centra da upravljaju periferijom, zbog čega je dolazilo do protivrečnosti I, na kraju, raspada? Kako god bilo, činjenica je da se priroda Evropske unije tokom krize dosta promenila. Kako Bojan Kovačević sa Fakulteta političkih nauka primećuje, stari svet se srušio, a novi se još nije stvorio. Nacionalne demokratije su žrtvovane zarad opstanka evropskog projekta.

“Promenila se ustavna priroda Evropske unije. To je bila zajednica koja je održavala balans između odluka na nivou Eu i autonomije članica. Tokom krize taj izvor legitimiteta je nestao, a opstanak EU sada zavisi od toga da li će centar zadovoljiti interese i centra i periferije. Nenameravana posledica strategije skrivenog federalizma je protoimperijalni poredak Evropske unije”, tvrdi Kovačević.

Skriveni federalizam Kovačević definiše kao izgradnju složene političke zajednice u odsustvu političkog finaliteta ili prostije rečeno bez odgovora na pitanje: zašto smo zajedno? Postepeno su države predavale deo svog suvereniteta EU, a sva osetljiva pitanja su sklonjena u stranu, jer da je u startu održana osnivačka skupština gde bi se raspravila fundamentalna politička i društvena pitanja – EU ne bi daleko stigla, smatra Kovačević.

Imperijelne osobine EU

Ipak, na pitanje zašto su države pristajale odricanje dela suvereniteta, odgovor je  – zato što im je to koristilo, kao što su od integracija svi imali koristi, od evropske komisije do evropskog suda pravde.

Kao dokaze da je Evropska unija preuzela protoimperijalni model Kovačević navodi neke od osnovnih karakteristika imperije koje ispunjava i današnja EU.

Na primer, imperiju odlikuje neposredno mešanje u unutrašnje stvari članica, a dovoljno je setiti se kako su prošli grčki premijer Papandreu ili italijanski Berluskoni kada su pokušali da se suprotstave planovima EU, dok su se na primer u Portugalu pred izbore sve stranke morale obavezati na fiskalnu disciplinu, čime faktički EU diktira izdatke za zdravstvo, prosvetu, policiju.

Druga odlika imperije je da se svi građani ne tretiraju na isti način. U Evropskoj uniji jasna je podela na građane centra i periferije.

Takođe, granice država u EU više nisu jasne, a države postaju difuzne sa zahtevima regiona da se osamostale kada više država blagostanja ne može da ih štiti.

Ipak, Kovačević tvrdi da EU nije postala prava imperija, te da postoje izazovi  sa kojima se mora suočiti. To su pre svega smirivanje nezadovoljstva građana i na periferiji, ali i u centru. Postoji opasnost, takođe, da nezadovoljni građani u centru na vlast dovedu desničare ili ono što je verovatnije, da na periferiji građani izaberu partiju koja će odbiti zahteve centra.

Spisak problema

Iako je Evropska unija sa svim ekonomskim problemima sa 450 miliona stanovnika i dalje najbogatiji i najnapredniji region u svetu, Miša Đurković saradnik IES-a izbrojao je 10 kriza u kojima se EU nalazi.

Pre svega radi se o finansijskoj krizi u kojoj se desilo nešto do tada nezamislivo a to je da država nacionalizuje banke, dok su javne finansije u rasulu.

Iz finansijske krize ušlo se u duboku ekonomsku krizu, za šta je dokaz vest da je Francuska ušla u recesiju, dok se dug zemalja EU eksponencijalno povećava, a nezaposlenost raste.

Evrozona se nalazi u monetarnoj krizi jer se ne pridržava osnovnih Mastrihtskih kriterijuma za ulazak u Evropsku monetarnu uniju.

No, ne radi se samo o ekonomskom krizama, već i o ustavnoj krizi, budući da se traži revizija Lisabonskog sporazuma, ali i institucionalnoj, jer nije do kraja jasno šta je uloga nekih EU institucija kao, na primer, predsednika EU.

Pad nataliteta i rast imigracije ukazuju na demografsku krizu, a ona je povezana sa krizom sistema vrednosti koja je uzrok odumiranja evropskih nacija.

Dalje, Đurković identifikuje i krizu identiteta, kao i krizu proširenja, jer sada je jasno da Turska nikada neće biti članica EU, a i poslednja proširenja iz 2007. godine sa Bugarskom i Rumunijom i ove godine sa Hrvatskom, pokazuju da je jedini kriterijum bio geopolitički.

Na kraju, tu je i kriza liderstva, odnosno nesposobnost elite da se suoče i prevaziđu krizu.

Ideje za izlazak iz krize su brojne – od raspada evrozone, o čemu su dosta govorili Amerikanci, do izbacivanja nekih zemalja iz evrozone, pre svega Grčke. Ipak, jasno je da je oživela ideja Evrope u više brzina.

Za izlazak iz finansijske krize predlagano je izdavanje evropskih obveznica koje bi emitovala EU pošto članice same više ne mogu da se zadužuju, a često se čuje da je neophodna integracija poreskih i finansijskih sistema, odnosno da se budžeti država prave u Briselu.

Nedostatak konkurencije

Kao jedan od fundamentalnih uzroka krize u Evropskoj uniji Božo Stojanović, profesor na Ekonomskom fakultetu navodi nedostatak inovativnosti u Evropi. Prema njegovim istraživanjima, ekonomisti i istoričari su utvrdili da je, od Drugog svetskog rata do 1970-ih godina, Evropa imitirala tuđu tehnologiju a kada se dođe na tu tehnološku granicu onda se napred može samo inovacijama. Neki autori smatraju da samo Velika Britanija ima prednost u visokim tehnologijama, a da tu čak ne spada ni Nemačka.

Ovaj problem je prepoznat u EU pa je značajno ulaganje u istraživanje i razvoj ali i dalje izostaje komercijalizacija novih proizvoda i usluga – postavlja se pitanje zašto.

“Evropa ima problem sa nedostatkom stvaralačkog razaranja, što u stvari znači da manje efikasni treba da ustupe mesto efikasnijima, a to se ne dešava. Uzroci za to su visok stepen regulacije tržišta, a regulacija stvara rentu. Gde god imamo rentu dolazi do preraspodele što onda stvara otpor da se to promeni. Takođe, sprečava se ulazak na tržište. Država subvencioniše starosedeoce, odnosno destimuliše tržišnu igru u kojoj bi efikasniji nadvladali. Kao nedostatak navode se i nedostaci antimonopolske politike, a sve to u zbiru znači da Evropska unija nema dovoljno konkurencije. Poznato je da ne možete imati permnentnu inovativnost bez permanentnog pritiska konkurencije. U ekonomiji, na dugi rok boduje se samo rast produktivnosti, a bez toga je sve šminka. Možete da uradite sve, ali ne možete da prevarite tržište”, smatra Stojanović.

Seljenje industrije u Kinu

Evrozona je najslabija karika u svetskoj ekonomiji sa procenama da će u ovoj godini ostati u recesiji, a da će u 2014. godini doći do minimalnog privrednog rasta, ukazuju prognoze međunarodnih finansijskih institucija. Tek u 2015. godini očekuje se da će evropska ekonomija dostići pretkrizni nivo, dok je danas njena industrija na nivou iz 2005. godine.

Goran Nikolić, saradnik Instituta za evropske studije ističe da su glavni uzroci krize u Evropi seljenje industrije u Kinu i druge istočne zemlje. Industrija generiše izvoz, a suficite na Zapadu zamenili su deficiti. Takođe, do 2007-2008. godine nekontrolisano kreditiranje je podstaklo potrošnju koja je povukla uvoz do te mere da su platnobilansni deficiti postali neodrživi.

“Produktivnost je usporila, a ostala je želja da se živi kao devedestih godina. Uz to, na svetskom tržištu rada pojavilo se milijardu ljudi iz Kine i donekle Indije. Sada se očekuje nova tehnološka revolucija”, smatra Nikolić.

EU dodatno opterećuje što, za razliku od federacija kao što su SAD ili Rusija ili Brazil, ima male transfere unutar Unije, svega 1,1 odsto. Takođe, unutar EU ne postoji takva sloboda kretanja radne snage kao na preimer u Americi.

Kriza proizvedena u Americi

Najveće upozorenje predstavlja procena da će ekonomija Evropske unije sa 33 odsto globalnog BDP-a pasti do 2017. godine na ispod 20 odsto, dok će najveći deo njenog učešća zauzeti Kina.

Slobodan Zečević, profesor na Evropskom univerzitetu ocenio je da ova kriza nije nastala u EU, već je fabrikovana u SAD širenjem hartija od vrednosti koje nisu imale nikakvu vrednost.

“Zemlje EU bile su prinuđene da spašavaju banke, privatna lica, da bi spasili štednju građana. I nije istina da EU nije reagovala. Jeste reagovala, jer da nije raspala bi se.”

Zečević je istakao da je potrebno više federalizacije u Evropskoj uniji, da je potreban evropski budžet i ekonomska vlada kako bi se skratilo vreme odlučivanja. On je ocenio i da su potrebni evropski izbori za evropski parlament kako bi građani shvatili šta su EU i njene institucije.

(Miloš Obradović – BalkanMagazin.net)

Tweet