Куда иде позни капитализам | INTERMAGAZIN

Kuda ide pozni kapitalizam

13 novembra 2017

Piše: Slobodan Reljić

Zašto Zapad, i kad bi stvarno hteo, ne može da se nauči da brine o beskućnicima

Slobodan Reljić

 

Ima tome 8 godina kako mi je za „srećnu Novu 2009.“ jedan dugogodišnji saradnik u NIN-u poklonio „Prodavnicu tajni“ Dina Bucatija. Bolesni tiranin je priča koje sam se često sećao gledajući sve ove godine „opadanje moći Zapada“. Bucatijev svet na prvi pogled deluje kao stvarnost fantastike – ali samo na prvi pogled.

Dakle, glavni junak pripovesti je ovčar Tronk, sav izuzetan i sjajan, koji uvek ima „uši uspravne“, „sa grudima bika, sa njuškom varvarskog acsteškog boga“ koji svakim danom, u uobičajeno vreme, „u petnaest minuta do sedam uveče“ izlazi da obiđe svoj prostor – koji obeležavaju ostaci „bombardovanja iz prošlog rata“ a u kome je stalan „dirljiv napor dobrote prirode, koja je spremna odmah da se osmehne samo ako joj ostavimo malo prostora“; i zelenila da skriva svu ružnoću i brutalnost ljudskog čina; „ali grad ništa ne mrzi toliko kao zelenilo, biljke, disanje drveća i cveća“; i tako je Tronkovo carstvo u stvari bilo „gomila đubreta, nepristojnih otpadaka, smrdljive organske truleži, potoci taloga“ i – retke travke i cvetovi koji su i dalje opstajali „uspravno podižući peteljke u pravcu sunca i života“.

Ovčar Tronk je bio car u tom carstvu. Korak iza njega je uvek išao profesor i „držao ga na lancu“. Kako priliči – iza velike tiranije uvek stoji „velika pamet“.

I šta je događaj? Jednog dana, lisičar Leo, na neki racijom neobjašnjiv način, shvati da to „više nije onaj nekadašnji Tronk“. Ne, nema tu ništa neupitno jasno: „Bila je to neka sitnica, možda način na koji je podizao noge, ili neka zamagljenost pogleda, ili neka povijenost leđa, ili to što je dlaka izgubila sjaj, ili još verovatnije neka senka – siva senka koja je užasan znak! – koja mu se spuštala iz očiju sve do opuštene ivice usana.“ Uglavnom, lisičar je osetio da je došao trenutak da može da se osveti Tronku, „shvatio je i zadrhtao od perfidne radosti“. I nasrnuo je na tiranina. Jeste i dalje on slabiji za konačni obračun, ali onda je i „jedan drugi mali mešanac, njegov drugar, koji je izdaleka podsećao na lovačkog psa, inače bojažljiv i preplašen, skočio da ujede ovčara“. Kad je osetio krv, uključio se i „vučjak iz obližnje garaže, razbojnik“.

Obračun te večeri nije okončan, ali dok su profesor i Tronk posle svega sedeli i drhtali, bilo je jasno „poniženje cara koji je naglo skinut s prestola i izgažen u blatu“, ali i životinjski nepogrešiv osećaj pobunjenika da se „nešto bezoblično i novo u njemu (Tronku) stvorilo i lagano se širilo iz njega kao zaraženi krug… Jer životinje mnogo bolje nego svetli likovi s klinike primećuju i najmanji znak bliženja prokletog prisustva, zaraze kojoj nema leka. I borac je bio obeležen, više nije pripadao životu, iz neke skrivene dubine tela već se širilo raspadanje ćelija“.

2.

Posle neobuzdanog trijumfalizma 1989. u prašini Berlinskog zida i pada socijalizma, ni kapitalizam „više nije pripadao životu“ jer je svoje pomračenje uma uzdizao do „kraja istorije“. Posle je to postajalo sve vidljivije, a ovih dana stižu vesti iz „dubine tela“ – Američko udruženje psihologa našlo je da „dve trećine Amerikanaca govore da je ovo najniža tačka u američkoj istoriji koje mogu da se sete“.

Svakodnevica je sve stresnija. I upoređivana je sa Drugim svetskim ratom, ratom u Vijetnamu, Kubanskom krizom, 11. septembrom. A američke građane nikad nije više brinulo šta će biti s ekonomijom, kako će živeti s drastičnim socijalnim razlikama, kako će se lečiti. Podeljenost društva koje je ujedinjavao „američki san“ postaje zastrašujuća za građane te zemlje.

Pre vek i po Emil Dirkem je ovakva stanja nazvao anomijom – kad međuljudska solidarnost, bez koje po njemu društvo ne može da egzistira- izvetri. Uvek postoje profesori koji će, „za šaku dolara“, prodavati utehu – kako to što prost svet oseća nije dokaz ničega – ali nema profesora, vojnika, policajaca ni sveštenika koji će umeti da te rupe – kroz koje solidarnost klizi kao sadržaj peščanog sata – zakrpe tako da društvo funkcioniše kao zdravo. Jer, zdravlje ne može da se zameni veštačkim uverenjem. Zdravlja ima ili nema.

Kako se može govoriti da smo uspešni kad imamo ekonomski rast 3% i najveću stopu beskućništva u razvijenom svetu? Izgovarajući ove reči Jacinda Ardern je postala svetski poznata ovih dana. Sve je tačno, ali njen Novi Zeland je, ipak, daleko od onog šta sve pozni kapitalizam može i zbog čega se belodano pokazuje kao „promašen“, kako ona izusti.

„Moramo raditi na tome da ljudi imaju mogućnost da vode smislen, ugodan život, da svojim radom mogu preživeti i održavati svoje porodice“, rekla je ova optimistična žena.

Šta je ovde neobično?

Pa, to što ove reči 37-godišnja političarka nije izgovorila u kampanji, nego pošto je pobedila na izborima i sprema se da preuzme vlast u sređenoj zemlji i za današnje pojmove još uvek prosperitetnoj.

Jer, kapitalizamu – koji decenijama sistematski proizvodi beskućnike na svakoj tački zemaljske kugle – glavni sluga je liberalna demokratija koja je skrojena tako da se političari pre nego što dođu na vlast obraćaju narodu, a kad preuzmu poluge moći bace se u naručje svojim (više ne i pritajenim) ljubavnicima – kapitalistima. I već decenijama nema tih reči koje se ne smeju lansirati u predizbornim kampanjama, ali – opšte znana je činjenica! – da se u demokratijama političari ne vežu za reč nego za džep.

Nekad je izgledalo da ih se može, uz pomoć nezavisne štampe, uhvatiti u laži i korupciji. Danas je ono ironično «obećanje, ludom radovanje» sama suština demokratskog procesa. Nekad se govorilo da je to sramno, danas se zna da se «samo budala» ne obezbedi za dane bez vlasti.

Onaj dobri Hose Muhika iz Urugvaja o čijoj fascinantnoj «gluposti» Emir Kusturica snima film svima izgleda kao lik iz bajke za decu, ali iz XIX veka – kad su deca bila baš naivna. Neverovatan čovek! Živi u poznom kapitalizmu, demokratski bejaše biran na najviše mesto u zemlji, posrećilo mu se da može da napuni džepove, da obezbedi i braću i unuke, a on ništa. Gubi vreme sa siromašnim narodom. I, izgleda da ga i žena podržava. Kao u filmovima strave i bezumlja.

3.

Sreća što se demokratija nije izrodila u ovakve nepodopštine. Sreća što niko, među vladajućom klasom, nije ozbiljno i doslovno shvatao one tri reči sa barjaka Francuske buržoaske revolucije «liberté, égalité, fraternité“. To bi uništilo kapitalizam, kakav znamo, u začetku.

Svet bi, recimo, bio uskraćen za dva svetska rata. Afrika nikad ne bi uspela da zapti glad u svojim društvima. Najštampaniju knjigu, posle Biblije, Komunistički manifest Marksa i Engelsa, mogla se izvući na šapirografu i podeliti šetačima u Hajd-parku. Ne bi četvrtina stanovništva na kugli zemaljskoj živelo od 1 dolara dnevno. Ne bi se ove zime u Davosu obelodanilo da osam najbogatijih osoba ima kao 3,6 milijardi najsiromašnijih – kao polovina u ljudskog roda. A to je svetski i svevremenski rekord nejednakosti među ljudskim bićima.

Kapitalizam u kome živimo odavno je određen kao pozni. Jirgen Habermas je sedamdesetih godina prošlog veka, u fazi u kojoj se još nije bio odao pravdanju bombardovanja suverenih zemalja protivno uspostavljenom međunarodnom pravu, pisao knjige pod naslovom Problemi legitimacije u kasnom kapitalizmu.

Posle su stizali još porazniji naslovi. Recimo, onaj Misterija kapitala – zašto kapitalizam trijumfuje samo na Zapadu, a podbacuje na svim drugim mestima, Ernanda de Sota, koji inače nije nikakav kritičar kapitalizma. Naprotiv. Ali činjenice su neumoljive. Kapitalizam je dobro donosio samo Zapadnoj Evropi i Severnoj Americi, a ostali su bili dodatni izvori bogatstva za «pljačkašku civilizaciju», kako je Torsten Veblen video Zapad.

Ili, baš konkretno: Globalna ekonomija – kako su bogati postali bogati i zašto siromašni postaju sve siromašniji razumnog norveškog ekonomiste Erika Rejnarta.

I, eto, Jacindi Ardern, po globalnom kapitalističkom rasporedu, sada pada u zadatak da okući četrdesetak hiljada beskućnika. Izgleda ostvarivo.

Ali – ako ne bežite od jasnih znanja o prirodi kapitalizma, onda možete biti sigurni da je to – Mission Impossible. Ne zato što bogati Novi Zeland ne bi mogao naći para da to uredi, ne zato što bi time bio ozbiljno ugrožen neki konkretan interes, nego što to u temelju ubija duh kapitalizma. Ne može „novac poreskih obveznika“, tako se to kaže, da se troši na to. Pa, šta bi posle toga moglo pasti na um – onih 100 miliona beskućnika u svetu globalne ekonomije, jer svi su oni žrtve iste mašine.

4.

Kapitalizam i demokratija, kapitalisti i klasa siromašnih, su u odnosu koji se lepo opisuje u onoj pričici kad škorpija moli žabu da je prenese na drugu obalu. Žaba kaže da ne može, ubiće je. Škorpija odgovara: Pa, kako bi te mogla ubiti, kad ću onda i ja potonuti. Kad su bili nasred reke, škorpija ipak nije mogla da pobedi svoju prirodu.

Tako kapitalizam stalno obećava na sav glas, uz pomoć „slobodne štampe“, kako će rešiti sramotnu situaciju u kojoj bar milijardu i šesto miliona ljudi prebiva u uslovima potpuno nedostojnim normalnog života. Pa 20 odsto dece u svetu – njih oko 400 miliona – živi sa manje od 1,9 dolara dnevno.

Ali, dok «slobodna štampa» i glamurozni skupovi u hotelima sa pet zvezdica proizvode strategije, manifeste, konsenzuse, deklaracije, apelacije, iza toga se u tihom maršu i neupitnom insistiranju na apsolutnom pristanku sprovodi program koji je cinično nazvan – konsenzus. Vašingtonski konsenzus, kome bi zaista pristajao naziv – Vašingtonski diktat. Pozni kapitalizam to radi tako. Sva ministarstva rata se danas zovu ministarstva mira, sve agresije su „zaštita ljudskih prava“, a američki nacionalni interes se nameće kao prirodni zakon. I sve demokratske ponude su kao one iz Kopolinog „Kuma“ – one koje se ne mogu odbiti. A vrhovni princip poznog kapitalizma staje u „genijalnu misao“ dobrog Al Kaponea, koji je shvatao da se lepom rečju može postići mnogo, ali sa pištoljem i lepom rečju mnogo više!

Tako su Federalne rezerve, privatna radionica četiri porodice, određene da održavaju „stabilan kurs“. I otud stižu „lepe reči“. Ali, ako to naiđe na tvrde uši onda CIA aktivira sredstva koja pomognu da se to provuče kroz mozak, a ako se naleti na baš tvrdoglavo biće, kao što bejahu Milošević, Gadafi, Sadam ili Asad, onda se dižu avioni…

Međutim, to nije moglo dovesti do uspeha protiv Denga i Pekinga 1989.

5.

Čitav sistem poznog kapitalizma neodoljivo podseća na ulične tiranije, kad glavni uličar bezočno drugima „prodaje ciglu“. I oni kupuju, kupuju. Ćute, ćute i kad se uličaru učini da je odnos večan, onda kao u Bucatijevoj fantastičnoj priči neki tihi posmatrač s druge galerije oseti da je vreme tiranina prošlo: primeti neku „senku – siva senka je užasan znak! – koja mu se spuštala iz očiju sve do opuštene ivice usana“. I odjednom usred Minhena, mutnog februarskog dana 2007, ustaje neki sićunjavi Rus – malo je paradoksalno iza velikog ruski medved ustaju sićunjavi, ali valjda to zbog istorijski jakosti slike tako mora da bude – i kaže: Neću da više kupujem ciglu!

Reče i ode. I onda svi čekaju kako će ga Gazda, ipak, naterati da dođe, pokloni se, izvine biranim rečima i pred svima – kupi dve cigle! Ali ne. Ulica nije videla tu scenu. I onda su i drugi, „inače bojažljivi i preplašeni“, osetili kako se „iz neke skrivene dubine tela već (se) širi raspadanje ćelija“ Tiranina i počeli da podižu glavu.

Onda se 2008. slomilo u Vol-Stritu, koji je, evo sad već, izložen nepodnošljivom pritisku kineske ekonomije, te ruskog raspodeljivanja oružja – onima koji do juče nisu smeli ni da pisnu. Sve je više njih koji odlažu pa i odbijaju da „kupe ciglu“. A to otvara ambis. Odjednom se vraća Marks i njegov uvid da super efikasnost bez pravedne raspodele novostvorenog bogatstva kapitalizam srlja u revoluciju. Ljudi se sećaju da, iako nisu bili marksisti, šansu kapitalizmu u budućnosti nisu davali ni Jozef Šumpeter ni Karl Polanji, a sad se stiglo do toga da i operativci u srcu kapitalističkog Levijatana nalaze da su na putu bez povratka: „Što sam duže na Vol-Stritu, sve sam sigurniji da je Marks bio u pravu.” To ćete naći u mejn-strim magazinu koji je do juče o pobuni protiv savršenstva kapitalističkog sistema (doduše, uz neku malu disfunkciju, koja se da popraviti sa dve nagodbe u Kongresu) pripovedao kao besmislenom tumaranju u istoriji.

I sad su na svetsku scenu banula dva lika koja do (neo)liberalizma drže kao do lanjskog snega – Si Đinping i Vladimir Putin – i krenuli na dolar. I poslednji vernici kapitalizma počinju da sumnjaju da će se „sveti Dolar“ uspeti odbraniti od tih istočnjačkih varvara. Pa, njima ništa nije sveto. Toliko se to otelo da im se čini normalnim – multipolarni svet, ali i to samo kao proputovanje u Novi svet, gde će zapadne vrednosti i moći ugurati u neki muzej pored starogrčkih statua i rimskih oružja.

6.

A beskućnici? Ma, šta je tu strašno? Prošlo je vreme Čarlsa Dikensa kad se to guralo u debele knjižurine i pobuđivalo emocije. Nad tumaranjem Olivera Tvista kroz svet bede i dna grčile su se generacije. Danas niko ozbiljan tome neće posvetiti ni dobar tvit, veruju analitičari i demokratskog i republikanskog profila, pa i oni socijaldemokratskog. Zato se one reči Jacinde Ardern i briga Novog Zelanda doživljavaju kao simpatična dosetka. Treba uvek malo narodu obećati – Jednakosti, Bratstva i Slobode. Ali se i ne pokušava da se to ostvari. Ne budimo ludi!

Jer kapitalizam, po logici svog postojanja, mora imati „rezervnu armiju nezaposlenih“. To su stotine miliona ljudskih sudbina čija je uloga klasno potkusurivanje. Puna zaposlenost bi podigla nadnice „u nebo“. Ovako, plus kad se u pomoć pozovu roboti, može da se navigira.

Jedino ako se ne umešaju „ruski hakeri“. E, to bi moglo sve da pokvari. Nije problem u unutrašnjem raspadu nego u spoljnoj lošoj nameri, teše se „važni ljudi“ čiji pogled dobacuje do njihovog računa u banci i koji zbog toga nikad neće moći priznati da će se dešavati ono što mora da se desi, čak ni kad se desi.

Kakva ironija pozicije silnika! Nekad je Zapad ljude iz komunističkog i „trećeg sveta“ stalno podsećao da im njihov sistem ne daje krevet, „marlboro“ i „koka-kolu“, a sad i oni to mogu njimu da čine. I ne samo da mogu. Oni rastu, a Zapad opada i – teško će moći da raste. Jer, nema gde da se širi.

To što se još u nekoj Srbiji, Ukrajini, Estoniji i Ugandi drži da je „strani kapital“ spas, malo je za potrebe i potrošnju na koju se Zapad navikao. Kap u moru. Ako se isto ne ponašaju oni iz BRIKS-a, onda za zapadni kapitalizam nema dovoljno vazduha. A oni neće. I ne samo to. Ubrzano odvlače i druge. Prave svoj „put svile“ i svoje „severne“ i „južne“ tokove. Ako se Zapadu ne dopada naziv „južni“ oni promene u „turski“. Ali ne staju. Šta tu može biti dobro za kapitalistički sistem? I da li se on može još jednom prilagoditi vremenu i prilikama?

Kapitalizam je žilav. I jaše četiri veka. Svuda ostavlja trag. Ali, kultura Istoka traje hiljadama godina. I prepravljala se, ali uvek u meri u kojoj je ostajala samosvojna. Kako se moć seli na Istok, „arogancija moći“ Zapada će postajati sve mekša. Prisustvujemo tom procesu. Iako je iz kolonijalne svesti to nepodnošljivo saznanje.

 

(Fond strateške kulture)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *