Kuda ide Ukrajina?

Kuda ide Ukrajina?

14 oktobra 2014

Dragomir-Andjelkovic-ProfilPiše: Dragomir Anđelković

Opstanak celovite, iako nužno decentralizovane ukrajinske države, zavisi od sposobnosti Kijeva da obuzda neofeudalne težnje njemu formalno podređenih oblasnih guvernera i emancipuje se od spoljnih faktora koji žele eskalaciju sukoba na granici Rusije – a ne od vojnih (ne)uspeha ukrajinskih snaga na jugoistoku zemlje.

Da se podsetimo: Ukrajina je polako skliznula u građanski rat pošto se početkom ove godine odigrao prevrat tokom koga je zbačena njena legitimna vlast. Za jedne, kako u Ukrajini tako i na Zapadu, radilo se o „demokratskoj revoluciji“, dok drugi, bar na početku krize ništa manji deo ukrajinskih građana i većina Rusa, na smenu vlasti u Kijevu gleda kao na rezultat klasičnog, iz inostranstva sponzorisanog, državnog udara. Pošto se on odigrao došlo je do vratolomnog urušavanja ukrajinske države i rasplamsavanja sukoba. I to pre, uslovno rečeno, po libanskom (sa mnogo zarađenih strana) nego bosansko-hercegovačkom scenariju.

U Ukrajinskom građanskom ratu nema dve (u slučaju BiH bilo ih je tri), kao što se neretko pogrešno misli, relativno homogene strane, već se odvija sukob na jednom glavnom i više malih (promenljivih) frontova. Sa jedne strane su, na ruskom jugoistoku zemlje bazirani, protivnici novog režima i naglašeno prozapadnog geopolitičkog kursa koji on nameće. Oni su na prevrat, nastojanja novih vlasti da identitetski podeljenu zemlju protivno volji velikog dela stanovništva udalje od Rusije i, konačno, na unutrašnjem planu suzbiju ruske identitetske faktore – reagovali kretanjem od (kon)federalističkih težnji ka stremljenju ka nezavisnosti oblasti koje se od kada su preuzete od Tatara i Turaka u 18. veku zovu Novorusija i u kojima se prevashodno govori ruski, abile su posle boljševičkog kreiranja ukrajinske republike i poraza belih snaga (čije su bile jedno od ključnih uporišta) uvrštene u sastav Ukrajine (kako bi ona dobila širok izlaz na more i industrijski potencijal za dalji razvoj).

Oružane formacije (pro)ruskih delova Ukrajine su homogenije od protivničkih, mada su i one daleko od jedinstva i prave vojničke discipline. No, trupe koje se protiv njih bore mnogo su gore u tom pogledu. One su pravi mozaik svega i svačega pri čemu je opšta raspuštenost u prvom planu.„Unitaristi“, „prozapadnjaci“ ili, najprostije rečeno,naoružane pristalice raznih političkih opcija koje su zbacile prethodnog predsednika i njegovu administraciju, predstavljaju konglomerat ostataka regularne vojske Ukrajine, nacionalne garde, partijskih milicija, ličnih odreda pojedinih guvernera i tajkuna. Tu smo stigli i do pomenutih promenljivih linija sukoba u pozadini glavnog fronta. Njih ipak nema na jugoistoku dok „unitarističke“ snage ne da nisu jedinstvene već su pojedine njihove frakcije povremeno i međusobno otvoreno zavađene.

Umnogome i usled toga ofanziva tzv. ukrajinske strane, posle početnih velikih uspeha, doživela je kolaps. Kvantitet nije mogao da nadomesti njihov očajni kvalitet. Posle toga je usledilo aktuelno primirje, a ono nam mnogo – znatno više od bilo čega drugog –govori o karakteru rata u Ukrajini. Zapad i Kijevu optužuju Moskvu da želi da anektira jugoistočnu Ukrajinu ili je makar transformiše u državnu tvorevinu, de facto nezavisnu ali pod njenom kontrolom. Da je to tačno Rusija ne bi izvršila pritisak na „proruske“ snage da u po njih nepovoljnom momentu pristanu na primirje, već bi ih podržala da nastave uspešnu kontraofanzivu i zagospodare što većim delo teritorije na koju pretenduju. Moskva to nije učinila da bi izbegla dalju eskalaciju rata, još veće zaoštravanje odnosa sa Zapadom, te da ne bi dobila novu, stostruko mnogoljudniju, Abhaziju, koju bi morala ozbiljno da finasijski i na svaki drugi način podržava. A današnja Ruska Federacija, (ne)srećom, nije ideološki motivisana država kao što su na razne načine bili Sovjetski Savez ili carska Rusija (sa predstavom o sebi kao Trećem Rimu). Otuda, Moskva se užasava od pomisli da razvojni potencijali njene privrede i standard stanovništva, budu opterećeni sa nedoglednim a redovnim godišnjim odlivom desetina milijardi evra.

Kremlj želi da spreči formalan ulazak Ukrajine u NATO pa i njeno celovito geopolitičko svrstavanje uz Zapad, odnosno marginalizaciju još vrlo živog ruskog identitetskog nasleđa u njoj. U tom smislu za Moskvi deluje kao najpogodnije rešenje pretvaranje unitarne Ukrajine u labavu (asimetričnu) federaciju oblati od kojih je sastavljena, a da takva kompleksna država bude tampon zona između NATO-a te EU i, sa druge strane, Rusije i grupacije država oko nje okupljene. Manje od toga Kremlju deluje kao osnov za trajno udaljavanje Ukrajine od Rusije i ruskih korena. Više od toga oficijelna Moska smatra opasnom avanturom pa i balastom. Rusija, sa izuzetkom Krima koji je već ušao u sastav RF, protivno neosnovanim optužbama EU i Vašingtona, podržava teritorijalni integritet Ukrajine, ali smatra da se, otprilike po uzoru na Bosnu i Hercegovinu, moraju iznaći mehanizmi koji bi sprečili jednostranosti i majorizaciju u okvirima identitetski i geopolitički dubinski podeljene zemlje.

Druga strana to ne želi, ali neki njeni razumni segmenti polako uviđaju da će bez toga sukob trajati decenijama i na kraju se neće izbeći neizbežno (uvažavanje ukrajinskih različitosti). Naravno, do predstojećih prevremenih parlamentarnih izbora (26. oktobar), ni oni to neće javno zastupati. I to kako zbog radikalizovanog biračkog tela (a veliki deo građana jugoistočne Ukrajine, uključujući i područja koja silom drže „unitaristi“, na njima neće učestovati, kao i tu utemeljena najveća ukrajinska stranka – Partija regiona), tako i negativnog stava dela zapadnih činioca. A neki od njih, pre svega oni anglosaksonski, u suštini sada i ne žele održivi mirovni aranžman već podstiču dugotrajno buktanje požara na granici Rusije, kako bi se tu apsorbovale njene snage i pažnja. Primer Sirije je pokazao da Moska koja nije sputana u svom okruženju ozbiljno može da im poremeti, u globalnim okvirima,osvajačke planove. Zato će uporno raditi na destabilizaciji njenog okruženja. Uz to sada je verovatno svima jasno da ideje o podeli Rusije na više država o čemu je pisao uticajni Zbignjev Bžežinski ili pak jadikovanja Medlin Olbrajt da nije pravedno da Sibir sa njegovim resursima pripada samo Rusiji – nisu neozbiljni individualni ispadi.

Radi se o planu da se, pre ili kasnije, uz pomoć moskovske narandžaste revolucije ili spoljne intervencije, pokori i po mogućnosti rasparča i sama Rusija. To sada nije realno ali neki na Zapadu idu na dugotrajno iscrpljivanje Rusije i na taj način podgrevanje nezadovoljstva njenog naroda. Zato će ukrajinski ekstremisti biti podsticani da onda kada Kijev iskoristi primirje da konsoliduje poražene trupe, izazovu neki veliki eksces koji bi doveo do nastavka rata, dok će umereni političari u Kijevu biti obeshrabrivani da se iskreno opredele za mirovnu opciju. Iako ne i većina naroda čak ni u naglašeno antiruskim zapadnim oblastima Ukrajine, mnogi ukrajinski političari žele isto što i evroatlantski jurišnici. Pogotovo to važi za guvernere ne malog broja oblasti – koji su kao i kineski provincijski upravnici iz vremena građanskog rata u Kini tokom prve polovine 20. veka – postali mali vladari i lokalni gospodari rata. Njima sukob odgovara jer tokom njega, makar im usta bila puna priča o potrebi odbrane jedinstvene Ukrajine, zaokružuju svoje kvazidržavice i na principima pljačkaške ratne ekonomije gomilaju bogatstva. Među njima je najmoćniji guverner Dnjepropetrovske oblati, Igor Kolomojski, koji raspolaže verovatno najmoćnijom ličnom armijom u okviru prozapadnog ukrajinskog bloka.

On je, što je i razumljivo s obzirom na rečeno, najveći pojedinačni raspirivač rata u Ukrajini, odnosno protivnik kompromisnog puta ka miru. Na izborima Kolomojski – milijarder koji je sada postao i vlasnik jedne bogate „udene kneževine“ i glavnokomandujući opasne plaćeničke vojske – tesno sarađuje sa drugim jastrebovima rata. Pošto je on na lokalu skoro u stanju da postigne što svi drugi oblasni knezov zajedno, ovde je pogotovo bitno spomenuti njegove polusaveznike (u opštem lovu na mutno a uz svestranu koliziju interesa raznih centra moći nema pravih saveznika) sa centralnog nivoa. Radi se o radikalno nacionalistički nastrojenom „Narodnom frontu“, koji predvode političari tipa premijera u ostavci Arsenija Jacenjuka i bivšeg vršioca dužnosti predsednika, Aleksandra Tručinova. Ukratko, to su oni koji su se dokopali vlasti posle puča ali je nisu dugo održali na način kako su to želeli. Njima je neshvatljivo da neko drugi preuzima plodove njihovog uspelog prevratničkog delovanja. Stoga su spremni da vode ratnu politiku i po cenu daljih ukrajinskih poraza i feudalizacije zemlje (za Ukrajinu mnogo opasnije od ustavom sprovedene federalizacije). Računaju da je i komad vlasti bolji nego ništa te će stoga biti voljni da ispune svaki ratnohuškaški mig sa Zapada i sarađuju sa istinskim separatistima – osamostaljenim guvernerima.

Opisani formalni i neformalni mozaik ratnih profitera mnogo je opasniji od ozloglašenog ali ne preterano masovnog i u državne mehanizme tek mestimično involviranog neonacističkog „Desnog sektora“. Razume se, ekstremista ima i u drugim formalizovanim političkim blokovima i fluidnim neformalnim savezima, uključujući i grupaciju okupljenu oko sadašnjeg predsednika Porošenka, za koju se očekuje da pobedi na parlamentarnim izborima. Dovoljno je reći da su tu agresivni Kličko i njegova partija „Udar“. Međutim, ne zbog mirotvorstva već prepoznatljive političke logike, Porošenko i verovatni predvodnici buduće vlade iz njegove ekipe, za pretpostaviti je da će voditi umereniju politiku u odnosu na jugoistok zemlje, odnosno da će pokušati da suzbiju lokalnu anarhiju u delovima Ukrajine koji su pod kontrolom raznih struktura koje površinski gledano priznaju vlast Kijeva. Rat ne pogoduje efikasnosti njihove vlasti i kakvom takvom opstanku državnog jedinstva Ukrajine. Donbas sigurno neće biti pokoren oružjem a pokušajima da se to sprovede samo se utire put za dalju fragmendaciju ostatka Ukrajine (jačanje samostalnosti oblasnih gospodara), odnosno širenje zone pod kontrolom zagovornika stvaranja samostalne Novorusije te njihovo vojno-političko jačanje.

Za očekivati je da će se predsednik i veći deo njegovog bloka, pre ili kasnije, opredeliti za politiku kompromisa. To ne znači da i oni neko vreme neće zatezati ratno uže kako bi poboljšali pozicije „centralističke“ opcije pred neminovni ukrajinski „Dejton“. No, njima će rati biti privremeno sredstvo dok je mnogim drugim činiocima prozapadnog dela Ukrajine ono ključni faktor političkog jačanja pa i opstanka. Ako u narednom periodu prevladaju i svoju volju nametnu prvi, moguće je očekivati neki aranžman između Brisela (Berlina), Kijeva i Moskve, koji će, nevoljno, morati da prihvati i Vašington. Ne desi li se to, rat će još dugo, i uz prolivanja mora krvi, nastaviti da se odvija. To bi bilo loše i za Rusiju kao i EU, ali bi svakako bilo fatalno za Ukrajinu. Ona bi faktički prestala da postoji kao država i preobrazila bi se u konfederaciju oblasti okupljenih oko prvog među jednakim administrativnim centrima (Kijev) koje su u dugotrajnom sukobu sa, ako rat potraje, mnogo većom državom u formiranju od sadašnje a naklonjenoj Moskvi (Novorusija).

Ako se ispoštuje primirje i pristupi političkom rešavanju problema mnogo više će dobiti i Moskva, i Donjeck, i Kijev. Ako ne bude tako najviše će izgubiti Kijev a profitiraće jedino Vašington. Kako god bilo jedno je jasno (a bilo je i pre eskalacije sukoba): ratovalo se u Ukrajini još mnogo i dugo ili se relativno brzo odložilo oružje – na kraju će se sukob neminovno završiti nekom vrstom „Dejotna“ uz uspostavljanje (a)simetričnog (kon)federalnog uređenja. No, imperijama u opadanju i profiterima na nesreći sopstvenih naroda, vreme ipak mnogo znači. Ono je novac i sve drugo što ide sa njim! Zato će zbog njega Ukrajinu gurati u još veću nesreću. Zar raspirivači ratnih požara, od Južnog Sudana do Avganistana, brinu zbog izgubljenih ljudskih života?

(Danas)

KOMENTARI



2 komentara

  1. Milan says:

    Sve ok sa analizom ali,ne nazirem kraj sukobima, zasto? Budala bi bio onaj tko zaradjuje na/u ratu i pristane da se rat prekine! I tako, imamo ljude koji su zapoceli rat, obogatili se na tom ratu, na vlasti su, imaju svoju vojsku ili policiju.Sad neka netko da razuman predlog kako da se zavrsi rat!

  2. LADY GAGA / pod Javorom ovce pasu,čini mi se moje da su......... says:

    Jedini razuman način,a to će se desiti pre ili kasnije,jeste priključenje Novorusije Rusiji, i to ne samo Donjecke i Luganske republike,već i Harkova,Nikolajevska,Hersona,Odese,Dnepropetrovska i Zaporožja. A rat tek ima da se razbukti, i to do nove godine. Rusi će uzeti ono što je njihovo. Prva na redu je Harkovska oblast. U narednih dve nedelje i tamo započinje opšti ustanak ruskog naroda protivu ukrajinskih ustaša.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *