Kultura u srpskim medijima

Kultura u srpskim medijima

19 avgusta 2013

Dimitrije-Vojnov01Piše: Dimitrije Vojnov

Jedan od glavnih simptoma krize kulturnog sektora u društvu može da se prepozna u domenu predstavljanja te oblasti u medijima. Kao parametre možemo uzeti barem tri kriterijuma – pozicioniranje sadržaja iz kulture, studioznost procenjivanja njhovih dometa i kvalitet izveštavanja.

Kad je reč o pozicioniranju sadržaja iz kulture, možemo da se zahvalimo svojim dedovima i očevima što su izgradili društvo u kome je kultura bila vrlo cenjena, što su uspostavili određene institucije i stvorili pozitivnu predrasudu pa danas ipak imamo rubrike koje su joj posvećene čak i u tabloidima. Nažalost, kada se malo pažljivije sagledaju drugi mediji koji su nastali ovih dana, upadljivo je recimo odsustvo emisija o kulturi na svim televizijama osim Javnih servisa, i u njima se kulturni radnici eventualno mogu pojaviti kao deo informativnih i zabavnih emisija, dakle kultura je integrisana sa šoubiznisom. Srećom, ponovo zahvaljujući precima, javne ličnosti koje se bave umetnošću još uvek imaju određenu popularnost pa im ulazak u medije nije sasvim onemogućen.

U tim rubrikama iz kulture koje u novinama više egzistiraju kao odjek nekih starih uredničkih praksi, ona je mahom svedena na najave trenutnih dešavanja, izjave aktera aktuelnih projekata, nagradne igre u kojima se dele ulaznice, a sve je manje tekstova koji bi ponudili kritički osvrt. Uprkos tome što je i u internacionalnim okvirima kritika ušla u krizu kad je reč o štampanim medijima i preselila se znatnim delom na internet, ona nije prestala da postoji u profesonalnoj formi. Samo nekoliko novina kod nas čuva formu kritike a nijedna od njih nema jasan koncept ili bar ustaljen ritam kada će ih objavljivati. Kad je reč o internet sajtovima, ako izuzmemo fanovske stranice i privatne blogove, situacija je očajna, kritičari su slabo plaćeni, pišu iz čistog entuzijazma, pa su im takvi i tekstovi, privatni, često skribomanski, bez ikakvih ozbiljnijih uredničkih intervencija. U svakom slučaju, srpski mediji uglavnom ne nude relevantnu kritiku ni za jednu umetničku formu, i samim tim utiču na to da se u javnosti jako teško mogu uspostaviti bilo kakvi kriterijumi. Rečju, malo koji srpski umetnik može da kaže za svoje delo da je naišlo na referentnu kritičku recepciju u javnosti.

Međutim, najtragičnija deonica ove priče vezana je za čisto novinarski pristup kulturi. Naime, naši mediji vrve od naprosto neistinitih, nedovoljno istraženih članaka, raznih poluistina, dezinformacija i mitomanskih ispovesti koje se objavljuju bez ikakve ozbiljnije provere a često i bez ikakvog dodira sa realnošću.

Morali smo da sačekamo gostovanje Vladimira Rajčića kod Mire Adanje Polak kako bi ova iskusna novinarka konačno razobličila mitomanske najave snimanja filma o Tesli u kome se za glavnu ulogu navodno otimaju Kristijan Bejl i još nekoliko holivudskih zvezda sa A-liste. Mira Adanja-Polak je strpljivo, sa nekoliko jednostavnih, vrlo diskretno intoniranih pitanja razbila Rajčićevu vrlo naivnu laž koju su već godinama naši štampani mediji bez ikakvih provera objavljivali obmanjujući javnost.

Nekoliko godina pre toga, naša štampa je sa punim ubeđenjem objavljivala vesti o tome da se producenti filma „Poslednji krug u Monci 2“ razmišljaju između Monike Beluči i Anđeline Žoli za glavnu žensku ulogu i da će organizovati kasting kako bi konačno prelomili, da bi se ta epizoda završila time što je održan jedan snimajući dan, stotinak hiljada eura državnog novca je straćeno, i od filma nije bilo ništa.

Koliko god bilo razumljivo da novinarski instinkt priželjkuje Moniku Beluči u naslovu, isto tako je očekivano da se novinari ne kriju iza toga što izjavu nekome mogu da pripišu, već da tu vest dopune svojom proverom kod Monikinih agenata ili istraživanjem šta inostrana javnost zna o njenim planovima i kretanjima u mesecima kojima slede. A o tome se danas barem zna sve.

Konačno, ne samo da su napisi u novinama pomogli da se straće razne državne pare već se doveli do senzibiliziranja javnosti i za neke krupnije procese. Recimo, naši mediji su uporno objavljivali priču o tome kako je izdvojena „nula za kinematografiju“ iako to nije bilo tačno, o čemu mogu da posvedoče i državne knjige u kojima su dokumentovane brojne ovogodišnje uplate filmskim projektima, odluke o pomoći koje su i donete i sprovedene ove godine, i sami filmski autori, među njima i neki od onih koji su spinovali priču o „nula dinara“. Za odlazak sa funkcije Ministra kulture, Bratislav Petković jednim velikim delom može da zahvali nestručnosti svojih savetnika za odnose sa javnošću koji nisu uspeli da dokažu kako je priča o „nuli za kinematografiju“ zapravo laž koja je toliko puta ponovljena da je zazvučala efektnije od bilo kakve istine.

Naravno, samo jedan deo ovih problema u izveštavanju iz kulture proističe iz lenjosti i nezainteresovanosti novinara – svakako da tu ima i raznih drugih interesa, plaćenih tekstova, naručenih podmetanja i prećutkivanja. Pošto kod nas još uvek nisu na pravi način zaživele institucije koje će se baviti kulturom, najpouzdaniji način za ispunjavanje ličnih i stvaralačkih interesa jeste čaršija, iznošenje zahteva i zamerki u javnost kako bi se izvršio pritisak. Otud, stranice kulturnih rubrika su istovremeno prilično loše napisane i nedopustivo uticajne.

(Novine novosadske)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *