Kulturni (anti)patriotizam

Kulturni (anti)patriotizam

25 septembra 2013

Radoš BajićPiše: Radoš Bajić

Jer nas kolju, ubijaju, kasape otkad se za Srbina zna. Ubijaju nas od pamtiveka, otkad smo se podvukli pod ovo nebo. I kako nas mučna i krvava istorija uči, to se dešava odvajkada – otkako su naši preci stupili nogom na livade i u šume između Timoka i Morave, i Morave i Drine, i ispod Morave, uz Ibar, do izvora Lima i Sitnice, i ponad Save, i iznad uvira Save u Dunav, i uz Dunav, dokle oko može dometnuti. Nikome se nije svidelo pleme naše, ni njegovo samopouzdanje, niti njegov mir. Čudio ih je naš govor, razdraživalo otegnuto i bolno pevanje, plašila igra, vređali običaji. Nisu imali poverenja u ispruženu ruku bez noža, zazirali su od slobodnog hoda bez granica. Niko nas nije voleo i svi su hteli da nas odagnaju u krajeve odakle smo došli – na sever, u močvare, i na istok, na planine. Da nas odagnaju ili istrebe i satru. Ali, nismo se dali. Borili smo se, krvarili, ginuli i mučili se, rađali se i umirali. I ostali smo, sve moćniji i sve jači

Bilo bi zanimljivo čuti kako bi učesnici neke nagradne igre ili kviza odgovorili na pitanje ko je autor ovog citata, koji više liči na pesmu u prozi nego na odlomak iz čuvenog romana. Ko je u dahu napisao ovu svojevrsnu apoteozu usudu srpskog opstanka, sa tako bremenitim i snažnim nacionalnim osobenostima, bez uvijanja determinisanu u svojoj iskrenoj i suštinskoj patriotskoj retorici? Prepoznajući nosioce takozvane nacionalne patriotske književnosti, verujem da bi najviše njih tvrdilo da je pisac ovih redova, na primer, srpski klasik Dobrica Ćosić. Moglo bi se očekivati da bi neki pomislili na srpski samosvojnog Radovana Belog Markovića ili bi se možda prisećali „Knjige o Milutinu” Danka Popovića. Smeo bih da se kladim da niko ne bi ustvrdio da je pisac ovih redovanajveći srpski filmski reditelj, profesor, disident, perjanica crnog talasa u zlatnom razdoblju jugoslovenske kinematografije, veliki pripovedač i književnik, rođen u Šapcu, a rastao kao badem drvo u Timočkoj Krajini, dvostruki dobitnik Ninove nagrade za književnost – Živojin – Žika Pavlović. Ko ne veruje, neka uzme Pavlovićev roman „Lapot” i neka se na strani 33. uveri da je ovo unutrašnji govor njegovog junaka Sime Jotića, učitelja iz Zjapine.

Verujem da bi bili zatečeni mnogi proevropski kulturni dušebrižnici koje trenutno animira prezir prema svemu što je nacionalno na srpskoj kulturnoj sceni. Siguran sam da bi zapitali da li je moguće da je Žika Pavlović napisao nešto ovako.

Primer velikog sineasta i pisca mnogostruko je poučan. Svojim autorskim delom u književnosti i kinematografiji Pavlović je bez stida ostao duboko ukorenjen u istorijsko i nacionalno nasleđe sopstvenog naroda, kako u svojoj monumentalnoj književnoj sagi „Divlji vetar” tako i u svom osebujnom filmskom opusu. To mu nije smetalo da na duge staze bude kulturna avangarda u našim, evropskim i svetskim okvirima. Zabranjivan, izbacivan sa univerziteta da ne bi „trovao” omladinu, izopštavan iz javnosti zbog sopstvenog viđenja života, drastično izolovan sa oduzetim pravom na rad i elementarno uskraćenom egzistencijom – on je i tada ostao dostojanstven, hrabar i svoj. U svojoj žrtvi i u svom delu. I kada je odvažno i najdublje, oporo i snažno, do kraja i bez pardona po svim šavovima nemilosrdno secirao i kritikovao stvarnost koja ga je okruživala – on nije pljuvao sopstveni narod, njegovu istoriju, tradiciju, običaje – da bi se nekome dopao i dodvorio.

A šta imamo danas? Nažalost, nadjačava mišljenje da je sve što ima obrise nacionalnog i patriotskog u stvaralaštvu i kulturnom činu dekadentno, nazadno i degradirajuće. Da je takav kreativni pokušaj od samog svog starta bezvredan i populistički. Ne bi me čudilo da se javno zatraži ukidanje tradicionalnih godišnjih koncerata čuvenog folklornog ansambla „Kolo” zbog staromodnosti, nazadnosti i retrogradnosti.

Bojim se da nije ni čudo što smo maltene zaboravili da je ove godine 200 godina od rođenja velikog srpskog pesnika Petra Petrovića Njegoša. Stvaraju zablude oni koji ovu bahatu zaboravnost pravdaju samo nedostatkom novca.

U globalnom otklonu od svega što je nacionalno i patriotsko u srpskoj kulturi – groteskno izgleda sporadično podsećanje da je sledeće godine stogodišnjica od Velikog rata u kojem je Srbijica krvlju i svekolikim žrtvama izborila apokaliptično i slavno mesto herojske nacije u dvadesetom veku. Da li ćemo na Bemusu sledeće godine imati koncertnu premijeru originalnog muzičkog dela – možda sa lajtmotivom albanske golgote 1915? U kom muzeju ćemo videti izložbu novih likovnih radova srpskih i ostalih slikara sa ovom temom? Hoće li biti raspisan konkurs za igrani film o 1914. ili će smušeni scenaristi, reditelji i filmski entuzijasti nastaviti da jure i vuku za rukav najvažnije svemoguće državne činovnike čiji je resor sve: spoljni deficit, Kosovo, nezaposlenost, propast srpske ekonomije, loši fudbalski rezultati reprezentacije, korupcija, kriminal, nastupajuća grejna sezona, spremanje zimnice, gej parada i ostalo?

Kad je o filmu reč, da kažem i ovo: po kulturnim ideolozima u srpskom društvu, filmsko ostvarenje u kojem se pojavi junak sa šajkačom na glavi unapred je okarakterisano kao drugorazredno ili je osuđeno na propast. Jadni i čemerni, nesmotreni i naivni – verujemo da nam svaka druga i tuđa kapa bolje stoji. Bojim se – kad se budemo otreznili – da ne bude kasno.

(Politika)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *