Kulturni genocid u sred Beograda

Kulturni genocid u sred Beograda

5 avgusta 2013

Dragomir-Andjelkovic-ProfilPiše: Dragomir Anđelković

Sada, kada se očekuje da Ministarstvo kulture intenzivira svoje aktivnosti, važno je osvrnuti se na ono što je već učinilo. Dok su kadrovi DS-a i takozvane anti-Srbije vodili to ministarstvo, ono je naveliko finansiralo projekte koji su potkopavali temelje države, što, uz sve kosmpolitske priče, na svom terenu ne čini nijedna ozbiljna zapadna zemlja. Posle smene vlasti, sredinom prošle godine, to se donekle promenilo, ali su, ipak, u nameri da se pomire razni interesi, pravljeni preveliki kompromisi, pa se na republičkom nivou nije totalno raskrstilo sa onima što zloupotrebljavaju NVO sektor lobirajući protiv interesa sopstvene države. No, i ono što je učinjeno bilo je dovoljno da izazove bes poklonika antisrpstva, u prethodnim godinama naviklih da ih Srbija širokogrudo finansira da rade protiv nje.

Oni traže sve, a ne samo nešto, i ko ih tako ne tretira za njih je neprijatelj! A o tome kako smatraju da treba voditi kulturnu politiku Srbije, primera radi, svedoči ono što je jedna od institucija najglasnijih u kritici Ministarstva kulture, radila prošlog leta. Na osnovu sredstava srpskih poreskih obaveznika, Kulturni centar Beograda (predvođen kadrovima LDP-a) organizovao je kompleksnu manifestaciju posvećenu hrvatskom piscu Krleži. I nije najgore to što je ona bilo na fonu snishodljivog klanjanja hrvatskoj kulturi, dok naša „zapadna braća“ bagatelišu našu. Da stvar bude gora, beogradski „festival“ posvećen Krleži otvorio je Bora Ćosić!

Reč je o “našem” piscu koji je početkom 90-ih – u epohi kada je separatistička oluja razarala Jugoslaviju – stao na stranu hrvatskih bojovnika i drugih srpskih neprijatelja. Napustivši Beograd, preselio se u Rovinj, odnosno Berlin. Što se nas tiče, nama je, radi našeg „civilizovanja“, želeo čemer i jad, oganj i dim. Kada je 1999. počela NATO agresija na Srbiju i Crnu Goru, on čak nije bio ni među onim anti-Srbima koji su samo aplaudirali bombardovanju, već je otišao i dalje. O tome najbolje sam svedoči: „Ja nisam bio za bombardovanje, nego za invaziju. Onakvu kakvu su saveznici izveli na dan D u Normandiji, a potom, godinu dana docnije, ruske snage kada su prešle Odru“.

B. Ćosić – kome je DS-ov režim 2009. dodelio „nacionalnu penziju“ – živi je simbol kulturne politike koju su vodili oni koji sada najžešće napadaju Ministarstvo Kulture Republike Srbije, odnosno nadležne za kulturu grada Novog Sada. Oni smatraju, kako je to svojevremeno rekao nekoliko puta pomenuti pisac, da u Srbiji ima suviše mnogo Srbije „sa svim njenim prepoznatljivim osobinama“. To im jako smeta, pa bi želeli da u Srbiji bude mnogo više, na primer, Hrvatske, a da naši građani to finansiraju! Poklonicima B. Ćosića, nesumnjivo je cilj razaranje tradicionalnih srpskih kulturnih temelja i prepariranje našeg identiteta. Sve to većina građana ove zemlje zna, ali vreme je i da to jasno i glasno kaže onima koji nas smatraju za inferiorne spodobe koje treba da plaćaju za sopstveno nipodaštavanje, te da se dive izvršiocima takvih „radova“. Demokratija ne podrazumeva nacionalni mazohizam.

Zato srpska javnost treba da zahteva, u duhu nove kulturne politike u Novom Sadu, još mnogo opsežnije promene u našoj kulturi na republičkom nivou. Njihov cilj treba da bude da postanemo normalna država, koja ne radi protiv sebe već u sopstvenom nacionalnom interesu. Ne smemo da pasivno sedimo i ćutimo, dok manjina, koja je navikla da ovu zemlju doživljava kao neku vrstu ratnog plena, histerično pokušava da ponovo nametne svoje. Ako tako budemo radili, niko nam neće biti kriv ako ćirilica nestane, a Bora Ćosić bude proglašen za ikonu srpske kulture!

(Novine novosadske)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *