Kustenburg

Kustenburg

6 marta 2014

sinisaPiše: Siniša Sinadinović

EMIR KUSTURICA proslavljeno ime u svetu filmske kinematografije, umetnik svetskog formata o kome su sve rekli velika imena iz sveta sedme umetnosti. Javnosti anonimni autor ovih redova nije ni poznavalac, niti veliki ljubitelj filmske umetnosti, a posebno ne filmskog opusa gore narečenog umetnika. Ono što on može da kaže, da bezrezervno veruje velikim majstorima filmskog zanata, kao što su Nikita Mihalkov ili Džoni Dep kada kažu da je Emir Kusturica filmski režiser svetskog kalibra. I nakon te potvrde ovde bi trebalo staviti ne jednu, nego dve tačke..

Ono što autora ovog teksta zanima kad je u pitanju narečeni filmski stvaralac, jeste njegov realni lik koji je više od tri decenije prisutan i uticajan, ne samo u kulturnom nego i u poslovnom i političkom životu nekadašnje SFRJ, SR BiH, Srbije, Republike Srpske. Moglo bi se reći da je prenaglašeno prisustvo umetničke fikcije, kroz sve segmente umetnosti, pogotovo filmske, danas na tzv. Zapadnom Balkanu nešto što je štetno i kontraproduktivno. Jer su realnost života ljudi i naroda na ovim prostorima odavno prevazišla iracionalnost istog. Naravno da se sa ovim stavom mnogobrojni ovisni filmofili ne bi nikad složili, i ne trebaju.
Fenomenologija Kusturice, njegova struktura ličnosti je slojevita i krajnje fascinantna, i stoga je moguće, da će se u budućnosti, za njegov lik mnogo više zanimati sociolozi i etnopsiholozi, nego što će to činiti filmski kritičari kada su u pitanju njegova umetnička dela.

Rođen sredinom prošlog veka u Sarajevu, od roditelja sekularnih muslimana, Kusturica još kao mladić pokazao izuzetan umetnički talenat, kojeg prati možda još bolji preduzetnički duh. I tokom čitavog svog intenzivnog života, i hrabre odluke da se vrati kako sam reče, sebi tj. srpskim i hrišćanskim korenima, učinio je korak dalje od proslavljenog srpskog pisca islamske veroispovesti Mehmeda Meše Selimovića. No, i pored tog koraka za mnoge Muslimane/Bošnjake neiskoračivog, Kusturica ipak ostavlja utisak da njegovu ličnost i dalje simbolično rečeno deli reka Drina. On je i dalje i u Beogradu i Banjoj Luci EMIR (tim imenom ga oslovljava i predsednik RS, njegov mecena i prijatelj Milorad Dodik), a za one u Sarajevu on je NEMANjA.

Nakon izbijanja ratnih sukoba u BiH, Kusturica je svoje utočište našao u Beogradu zajedno sa poznatim srpskim sarajevskim umetnicima Goranom Bregovićem, Zdravkom Čolićem, Neletom Karajlićem…. Nakon takve odluke da napusti svoj rodni grad, i svoje sunarodnike po majci i ocu, bio je prokazan i anatemisan od intelektualne i verske elite Muslimana/Bošnjaka. No, ne bi se baš sa sigurnošću moglo reći, da ga je sa srpska strana baš tako širokogrudno primila, sem da je taj njegov povratak svojim korenima, srpska elita uglavnom koristila u propagandne svrhe.

Ono što se mora neizostavno reći i istaći a kada se spomene ime ovog po mnogo čemu kontraverznog ali velikog umetnika jesu njegova filmska ostvarenja. Prva etapa njegovog umetničkog opusa koji obeležavaju filmovi „Sećaš li se Doli Bel“ i „Otac na službenom putu“ predstavljaju, prema oceni stručne filmske kritike, vrhunac umetničkog izraza, čime se Kusturica svrstava u red velikana evropske tj. svetske kinematografije. Naime, druga etapa njegovog opusa koji počinje sa filmom „Dom za vešanje“ koji je snimljen pred raspad eks Jugoslavije, za koji je dobio nagradu za najbolju režiju na Kanskom filmskom festivalu (1988), je period, autorove zapletenosti u mistični duh Ciganskog naroda. Ta fascinacija će 1998. godine biti pretočena i u film „Crna mačka beli mačor“. Ovih dana Kusturica najavljuje da će na Mokroj Gori, sa Neletom Karajlićem početi pripreme za operu „Vreme Cigana” koja treba da se izvodi u pariskoj operi Bastilja.

Treća etapa režiserovog opusa mogla bi da se okarakteriše kao faza dokumentarističko-komercijalnog sadržaja.
Druga faza umetničkog opusa Kusturice je kod gotovo većine intelektualne elite ali i običnog sveta Srbije shvaćena i doživljena sa izvesnom dozom gorčine. Razlog ovakvoj percepciji leži prvenstveno i u tome, što su država Srbija i srpski narod tokom devedesetih godina prošlog veka bili od strane većine zapadnog sveta prokazani kao nijedan narod u novijoj istoriji Evrope. Kusturici je većina Srba zamerila da ih je svojim filmovima poistovetio i svetu prikazao kao Cigane/Rome. Sasvim je sigurno da Kusturica nije u svom umetničkom izražaju hteo da postavi bilo kakvu paralelu između Srba i Cigana/Roma i da bilo koja od ova dva naroda ponizi i uvredi. Ali i pored dobrih namera reditelja, pomenuti utisak reklo bi se da je utisnut u kolektivnu svest većine Srba.

Na pitanje svoje umetničke fascinacije duhom jednog od najstradalnijih naroda sveta, (koji je usput jedan od genetski „najčistijih“, jer se kroz svo svoje trajanje vrlo malo gotovo nikako nije mešao sa ostalim narodima), Kusturica nikada nije dao jasan odgovor. Možda bi odgovor slavni svetski režiser mogao pronaći ako pročita (ako već nije) studiju čuvenog geografa Jevte Dedijera (učenik Jovana Cvijića, rodom iz sela Čepelica kod Bileće) pod nazivom „Bilećke Rudine“ objavljenu u Srpskom etnografskom zborniku knjiga 5. Naselja srpskih zemalja knj. 2 Srpska Kraljevska akademija, Beograd 1909. godine str. 872.
No, ono što najviše impresionira kad je upitanje Emir – Nemanja Kusturica, jeste njegova filmska veština u cilju ostvarivanja ekranizacije njegovih dečijih snova. I to na način, da tu njegovu vizuelizaciju dečijih snoviđenja neko drugi plati, a da uz to sebi, dobro za pojas zadene. Veliko je pitanje, da li postoji ikakva granica između režiserovog realnog života i njegove umetničke imaginacije. Ili se ti životi možda preklapaju čineći tako mističnu celinu. Onaj ko odgovori na ova pitanja, mogao bi puno pomoći reditelju za scenarijo svog autobigrafskog filma, za koji bi sigurno dobio njemu „mrskog“ Oskara.

Nakon dolaska u Beograd Kusturica se brzo snašao i dobro pozicionirao u tadašnjim krugovima režima Slobodana Miloševića. Vrlo vešto je svoj povratak na srpsku stranu iskoristio i reklo bi se dobro kapitalizovao. Sigurno da bi mnogi protivnici ove teze, pa i sam Kusturica rekao, da je tih devedesetih godina, mogao da bira bilo koju evropsku destinaciju, i da sebe tako poštedi svih muka kroz koje sam prošao. Držeći se tako neutralne strane sebi bi omogućio mnogo bolji i umetnički i finansijski status. Veliko je pitanje, da li bi takvom odlukom, sebi obezbedio potrebnu količinu živog rediteljskog adrenalina, bez kojeg takva priroda kao što je on, ne može da funkcioniše, živi i radi. I pored svog svetski priznatog rediteljskog talenta, teško bi danas mogao ubediti prosečnog Srbina da je svojim izborom strana zbog toga ostao kratkih finansijskih rukava.

Vešto, onako sarajevski, kako se to moglo naučiti samo na ulicama nekadašnjeg glavnog grada SRBiH, uspeo je da svim mogućim trikovima, što u fraku što u čaršijskim forama, da gotovo svaku najvažniju političku figuru Srbije, u poslednjih dvadesetpet godina narodski rečeno „izlevati“. Sigurno da se najviše ovajdio od nekadašnjeg premijera i predsednika DSS Vojislava Koštunice, jer je 2005. godine u vreme njegove vladavine uspeo da sagradi na Mećavniku čuveni Drvengrad. Zadnjih petnaest godina Kusturica svoj nekadašnji uspešni posao filmskog režisera, zamenio još uspešnijim poslom producenta tj. poslovnog menadžera.

Sagradivši svoj EMIRat (kneževinu) na obroncima Mokre Gore, nije se zadovoljio samo gradnjom Drvengrada već pod izgovorom nacionalnog Parka prirode proširio je svoj posed. Čineći pri tom svojevrsni presedan, vraćajući sve one koji bi prošli kroz Park prirode Mokra Gora u vreme hajduka, pošto je uveo naplaćivanje drumarine (ekološke takse) za svako vozilo koje bi prošlo kroz njegov EMIRat. Nije bilo potrebno puno vremena da uđe u pravi otvoreni rat sa lokalnim stanovništvom, pošto je pokušano da u okviru parka uđe i deo zemljišta koje je bilo u privatnom vlasništvu. Sigurno da je ekipa novinara sa Beogradskog B52 (američki (TV) bombarder) u dokumentarcu o Drvengradu i samom Emiru Kusturici u mnogo čemu preterala, ali istine radi ni sam Kusturica ne može reći da je sve izrečeno u tom dokumentarcu/optužnici laž. Vrlo veštim producentskim i menadžerskim radom pored toga što je Mećavnik postao nezaobilazna turistička destinacija na mapi Srbije, i pored zarade od ulaznica u Drvengrad i drumarine, organizovao je i filmsko muzički festival Kustendorf. Time je omogućio da na tako egzotičnom mestu ugosti mnoga velika i zvučna imena svetske kinematografije, i da na taj način svoj EMIRat učini još atraktivnijim.

Ali nezasita potreba za rediteljskim adrenalinom tj. za nečim novim i izazovnijim sada već vrlo uspešnog producenta odvela je u nedaleki Višegrad. Grad poznat po dvojici istorijskiih ličnosti Mehmed paši Sokoloviću i nobelovcu Ivi Andriću. Prvi je sagradio most na reci Drini i time spojio vododelnicu nekadašnjeg Zapadnog i Istočnog rimskog carstva, a drugi je 400 godina kasnije gradnju tog mosta pretočio u književni roman „Na Drini ćuprija“ za koji je između ostalog dobio Nobelovu nagradu za književnost. Postavlja se suštinsko pitanje, kakav sebi prostor traži Kusturica između velikog vezira Sokolovića i velikog književnika Andrića koji su svojim delima premostili nešto što se ne može premostiti ni ispraviti.

U februaru 2013. nakon što je od strane Državne revizorske institucije Srbije (DRI) podneta prekršajna prijava protiv Kusturice zbog nepravilnosti u poslovanju parka, poznati svetski reditelj-producent, podneo je ostavku na mesto direktora parka Mokra Gora, kao i na mestu predsednika Skijaškog saveza Srbije, ostavljajući pri tom veliku nepoznanicu koliki je njegov vlasnički udeo u Drvengradu.

Nakon Drvenegrada, producent Kusturica, uspeo je kao u filmu da svoj EMIRat proširi i na teritoriju Republike Srpske. Ono što se iz medija moglo saznati da je vlada RS planirala da uloži u gradnju režiserovg Kamengrada – Andrićgrada oko 40 miliona maraka, pri čemu bi vlasnik, većinskog paketa ovog epohalnog građevinskog projekta bila firma proslavljenog režisera.

UMESTO ZAKLjUČAKA

Svojevremeno za vreme Vlade Vojislava Koštunice, Kusturica je uspeo u Srbiji da sagradi Drvengrad, dok mu je za gradnju Kamengrada u Republici Srpskoj poslužio kao odskočna daska, aktuelni predsednik RS Milorad Dodik. Ne bi trebalo nikog da iznenadi, ako koliko već sutra, dođe do promene vlasti u RS, da će filmskim trikovima ubediti i novu strukturu vlasti uveravajući je da je završetak Kamengrada, vitalniji nacionalni interes čak i od gradnje spomen područja Donja Gradina. Može se vrlo lako desiti da izboksuje i da se promeni naziv grada Višegrad u Andrićgrad, a da ga potom preimenuje u KUSTENBURG.
Po vrh svega, najveće iznenađenje može da se desi, da nakon proširirenja svog EMIRata Kusturica poželi da postane i predsednik Republike Srpske. Jer ako je tu čast imao Vaclav Havel koji je uzgred budi rečeno bio prosečan dramski pisac, zašto to ne bi pristajalo jednom proslavljenom svetskom režiseru i češkom đaku kao što je Emir Nemanja Kusturica. Zato pod hitno režisera za predsednika, jer bi tim izborom Srbi mogli do mile volje ne samo da gledaju „Dom za vešanje“, već i u njemu da žive.

KOMENTARI



3 komentara

  1. sima says:

    E, moj SS, pisuci i Emiru-Nemanji Kusturici, rece ti ponajvise..o sebi!

  2. darinko says:

    Neeee, ne svidja mi se tekst, nije da je bas lose napisan ali je nekako bez licnog pecata kao prepisan iz raznih sredstava informisanja a opet ajd' da kazem maliciozan je....nekako namerno, imam utisak da je uzbudjenom autoru jako stalo da nas 'ubedi' da je njegova "tacka gledista" ona prava...Pade mi na pamet ona tzv."grafitska":'kakvo sediste takvo glediste'. Ne bih bas da autora prozivam sa SS kao Sima, al ima, ima nesto...recimo primitivno, malogradjansko cim odise ovaj pokusaj autora koji kako sam rece nije ljubitelj filmske umetnosti. Preporucujem poucnu rusku seriju "Dostojevski"...u njoj mozemo videti kako oni koji bas nisu ljubitelji literarne umetnosti ocenjuju, politicki lik i delo, mucenog Fjodora...

  3. Sale says:

    Jednom od najslavnijih živih Srba,Emiru Nemanji Kusturici, Srbi izrodi zameraju što je pored života na Menhetnu izabrao Mećavnik i što je uopšte Srbin kad je mogao da bira.Jedan je od retkih ljudi sa Balkana koji je stekao svetsku slavu, a da nikoga nije ubio, ni opljačkao, nikoga unesrećio, ničiju kuću srušio ili makar oteo.On je dokazao da je i u naše vreme moguće voleti svoju zemlju i steći svetsku slavu.Nije mu bilo teško da odbije ponude iz Holivuda i da umesto toga podigne na Mokroj Gori svoj „Drvengrad“ i formira svoj festival „Kustendorf“, i dovede svetske zvezde, poput Džonija Depa ili Monike Beluči.Svoj život posvetio je interesima Srbije. Nedavno je u njegovom Drvengradu na Mokroj Gori, zabranio gledanje i slušanje B92,iznerviran izveštavanjem te stanice, koju je opisao kao „izdajničku i srbomrzačku“.Šteta što je srpska elita spala na Emira Kusturicu,dok ostali nestadoše kao dinosaurusi. …..

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *