Kusturica, Selma, Zilhad Ključanin i potkovani Rasim iz Lopara

Kusturica, Selma, Zilhad Ključanin i potkovani Rasim iz Lopara

5 juna 2013

Sterijino-pozorje-otvaranje-2013-6-KusturicaNa održavanje 58. Sterijinog pozorja pala je sena i optužbe politizacije.

Određene NVO su se žalile na izjave Emira Kusturice na otvaranju festivala, dok je na samo saznanje da će isti biti na otvaranju Bosansko narodno pozorište iz Zenice odbilo da učestvuje.

Da je ovakva odluka motivisana isključivo šovinističkim porivima prema Srbima, posvedočiće deo teksta iz nedeljnika Vreme. Na snazi mu daje to što ga je pisao sarajevski književnik Muharem Bazdulj, koji razobličava one koji su akteri igranke.

…U uvodu intervjuu koji je Kusturica dao „Vremenu“ 2004. godine, Stojan Cerović je zapisao:

„Bilo je nepravedno i nerazumno očekivati od njega tačne i pouzdane procene istorijskog košmara kroz koji smo prošli i koji je i on lično odbolovao. Čovek se lomio zajedno sa zemljom kojoj je pripadao, a pritom nikad nije bio ni blizu mestâ na kojima se o nečemu odlučivalo. Utoliko je čudniji gnev nekih ljudi u Sarajevu pa i u Beogradu, koji Kusturicu drže negde pri vrhu liste krivaca za sva zla iz devedesetih.“

Od objavljivanja citiranih rečenica prošla je skoro puna decenija, a broj „nekih gnevnih ljudi“ u Sarajevu i Beogradu koji Kusturicu drže negde pri vrhu liste krivaca za sva zla iz devedesetih nije se smanjio, nego, reklo bi se, i povećao.

Poslednja ilustracija toga jest demonstrativno povlačenje sarajevske pozorišne režiserke Selme Spahić iz konkurencije ovogodišnjeg Sterijnog pozorja, a sve zbog činjenice da će festival otvoriti – Emir Kusturica. U obrazloženju stoji da se Kusturičinom participacijom u činu otvaranje festivala pristaje na nacionalističku retoriku te joj se daje legitimitet.

Ovo se valjda smatra samorazumljivim, pa Spahićeva ne navodi nijedan dokaz za svoju tvrdnju o Kusturici kao prominentnom protagonisti „nacionalističke retorike“. Ovakav njen čin aklamacijom je pozdravila sarajevska umetničko-intelektulna čaršija, uz nipošto zanemarljivo aplaudiranje svojih beogradskih drugara.

Niko, međutim, javno nije postavio pitanje zbog čega se participacija Emira Kusturice u kulturnom životu smatra legitimacijom nacionalističke retorike, dok, samo primera radi, ni Selmi Spahić ni bilo kome od njenih mentora i fanova ne smetaju festivalsko-teatarska združivanja sa, recimo, Zilhadom Ključaninom.

Možda i ne znate ko je Zilhad Ključanin?

Radi se o jednom od najizvođenijih bh. dramskih pisaca u poslijeratnom periodu, dramatičaru čije su drame postavljane na gotovo svim scenama na kojima je Spahićeva gradila karijeru i simbolički kapital, autoru čiji tekstovi su bivali predlošci za predstave koje su se po festivalima najnormalnije takmičile sa onim koje je režirala Selma Spahić, a da njen istančani moralni živac nije ni zaigrao.

Usput, Zilhad Ključanin je 23. februara 1994. godine pisao: „U Ugljeviku ima 500 srpske siročadi. Mašallah! (…) Srbin se približava čoveku samo onda kada je mrtav. Ili zatvoren.“

24. marta iste godine, tačno mesec dana nakon što se Ključanin radovao i zahvaljivao Bogu zbog 500 srpske siročadi u Ugljeviku, nakon što je precizno dijagnostički utvrdio da se Srbin (svaki Srbin) približava čoveku (dakle, još ne biva ljudsko biće, nego nešto manje ili više blisko tome) samo kad je mrtav ili zatvoren, Emir Kusturica je objavio tekst Rasimu, mučeniku, o Rasimu iz Lopara, rudaru kojeg su, ovo su Kusturičine reči, „četnici izdvojili iz grupe rudara, svezali i potkovali“. (Usput, navedene tekstove deli tek mesec dana, a Ugljevik i Lopare samo nekoliko kilometara.)

Kusturica svoj tekst završava ovako: „Trebalo mi je da vidim mučenika Rasima iz logora i da emocionalno pregorim i zaboravim sve politike i istorije sveta… trebalo mi je da vidim blage oči koje pitaju – zašto Emire – i da shvatim da nema te istorije i predistorije koja može da opravda potkivanje živog čoveka. To svi znaju, ali Rasimovo lice kazuje bol svih stradanja u Bosni… I dok tumaram svetom bosanske muslimane ubijaju ne kao sezonske berače pamuka, nego samo zato što su muslimani. Znam da stradaju i drugi, ali sigurno muslimani najviše. Tumaram tako svetom, nosim svoj poslednji film sa sobom i golemi čemer u duši. Pomiren sa smrću govorim i pišem od srca…“

(Frontal.rs)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *