Лакше је бити паметан него поштен

Lakše je biti pametan nego pošten

21 februara 2015

kult-kundacina 546456– Neverovatno je kako je Ljubomir Simović u delu„Čudo u Šarganu” uspeo svoj pesnički jezik da smesti u periferijsku kafanu s kraja Beograda i da svi ti likovi od kojih nijedan nije intelektualac govore tim, uslovno rečeno, poetskim jezikom. I to se oseti, ali ne smeta, jer je situacija vrlo realistična – kaže glumac Nebojša Kundačina, koji se posle druženja sa Šekspirovim, Brehtovim, Strindbergovim likovima upravo posvetio jednom domaćem junaku. Povučenom Stavri u komadu Ljubomira Simovića „Čudo u Šarganu”, koji će u režiji Egona Savina biti premijerno izveden sutra na velikoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu.

Prvo što nas je zaintrigiralo prilikom čitanja glumačke podele jeste kako je Egon Savin izabrao glumca koji će tumačiti lik Stavrekojeg pamtimo po rečenici: „Lakše je biti pametan nego pošten!” A Stavra, kako sam Simović kaže, jeste sredovečan čovek koji čita novine i čeka da mu se desi život ili životna sudbina. U novom čitanju drame „Čudo u Šarganu”, Egon Savin je radnju iz šezdesetih godina prošlog veka pomerio tri decenije kasnije, u devedesete godine prošlog veka, a Stavra je izbeglica, zastavnik JNA.

– Budući da se JNA raspala, Stavra je neraspoređen. Sticajem okolnosti našao se na periferiji Beograda, u jednom sobičku. Na njemu su još ostaci uniforme, vojni mantil i ponešto što je mogao da sačuva. I životari u okolnostima u kojima se zatekao. Do juče je bio neko od koga se očekivalo da će tokom karijere napredovati i dobiti od života blagodeti. Sve to je prekinuto, i Stavra je u toj krčmi. Čeka da mu se desi život, ili da ga privede kraju bez ikakvih ambicija – priča Kundačina, kojeg poznajemo i sa druge strane scene. Kao otmenog, nenametljivog gospodina-umetnika koji se do krajnosti posvećuje svojim scenskim junacima. Za svoju glumu samo tokom prošle godine dobio je četiri nagrade, među njima i godišnju nagradu matičnog, nacionalnog teatra.

– Drama ne bi bila drama, da se nešto ne desi. A Stavri se desi nešto što bi se najmanje moglo očekivati, ta pridošla Cmilja, mlada jedra devojka (Hana Selimović), koja je došla iz provincije sa idejom da se uda u Beogradu, da se nekako izbavi iz ljute čamotinje. Posle raznih pokušaja, Cmilja na kraju završi sa Stavrom. Naravno, pisac je smislio zanimljive okolnosti dešavanja – priča naš sagovornik.

Nebojša Kundačina gotovo da je u svim glumačkim podelama u matičnom nacionalnom teatru. Trenutno igra u predstavama „Henri Šesti”, „ Put u Damask”, „Majka Hrabrost”, „Derviš i smrt”, „Kod večite slavine”, „Pokojnik”…

Ipak, intimno je vezan za Čehova iako ga je tokom karijere samo jednom radio i to „Galeba”, u režiji Steve Žigona.

– Najuzbudljivije doživljavam Čehova, i pored toga što je malo dobrih inscenacija njegovih dela. Neverovatno je, da kad god se vratim Čehovu, što činim često, osetim kao da ga čitam prvi put, iako znam gotovo napamet dešavanja u svim njegovim komadima. I da ne zvuči patetično često i zaplačem – priča umetnik.

Nebojša Kundačina je odrastao u Mostaru uz Peru Zupca i „Mostarske kiše”, glumačku diplomu stekao u Sarajevu gde je imao i prvi angažman u tamošnjem narodnom pozorištu, da bi devedesetih godina sa violinom pod miškom pristigao u Beograd.

– Kada je Berlinski zid srušen, mnogo umetnika sa istoka krenulo je na zapad, a jedna od stanica je bila Narodno pozorište u Sarajevu. Došlo je nekoliko igrača, muzičara, balerina i osetila se neka sveža krv u ansamblima. I družili smo se. Kada su počeli nesrećni događaji u Sarajevu, barikade, pucnjave, ta grupa ruskih umetnika je po nalogu ambasade Rusije dobila odobrenje da ih evakuišu iz grada. Mene je evakuisala violinistkinja Olga Ivanovna. Poneo sam nekoliko najnužnijih stvari i da bih njoj pomogao uzeo sam njenu violinu. Tako sam kao ruski državljanin izašao iz Sarajeva i obreo se u Beogradu.

Po završetku sezone Nebojša Kundačina hita u svoju Hercegovinu gde provodi leta družeći se sa porodicom i prijateljima. Najčešće boravi u Trebinju za koje ga veže i scensko druženje sa Jovanom Dučićem, kojeg i tumači u predstavi  „Poslednja pesma” autorke Anite Panić, u režiji Marka Misirače.

– Dučića sam uvek osećao kao nekoga bliskog sebi. Poezija je najlepša kada se iščitava u tišini i samoći, a njegovi stihovi: „Sve što ljubimo stvorili smo sami”, odnosno: „Kad moj prah tvorče mirno pređe u grumen gline užežene, tad neće biti međe između tebe i izmeđ’ mene” – drže me da trajem.

Kundačina isto tako voli tišinu, ćutanje. I to je jedan od paradoksa, budući da potiče iz pripovedačkog kraja. Kao dete se, kaže, naslušao dosta priča i uvek je znao da razlikuje kada neko zna dobro da priča, a ko nema mogućnost pripovedanja.

– U Hercegovini se ćutanje oduvek cenilo. Pripadamo tom, uslovno rečeno mediteranskom korpusu, ali nismo glagoljivi kao Italijani – kaže Nebojša Kundačina, koji je upravo dobio poziv udruženja „Jovan Dučić” iz Toronta da krajem marta sa predstavom „Poslednja pesma” gostuje u Kanadi.

(Politika)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *