ЛАЗАНСКИ: Ево како је Русија одговорила Америци

LAZANSKI: Evo kako je Rusija odgovorila Americi

22 oktobra 2018

Piše: Miroslav Lazanski

SAD unilateralno izlaze iz Sporazuma o eliminaciji raketa kratkog i srednjeg dometa, što je drugi radikalni potez Vašingtona u rušenju celokupne arhitekture nuklearnih sporazuma. Prvi je bio američko jednostrano napuštanje Sporazuma o antibalističkoj odbrani iz 1972. godine.



Sporazum Moskve i Vašingtona o eliminaciji raketa kratkog i srednjeg dometa u Evropi, ili „evroraketni Sporazum“ između Mihaila Gorbačova i Ronalda Regana od 8. decembra 1987. godine, jeste bilateralni Sporazum Sovjetskog Saveza i SAD koji je obavezao dve strane da eliminišu rakete kratkog dometa, od 500 km do 1000 km, i srednjeg dometa, od 1000 km do 5.500 km, koje se lansiraju sa zemlje, lansere takvih projektila, kao i sva sredstva podrške. Rakete srednjeg dometa morale su da budu uništene najkasnije za tri godine pošto Sporazum stupi na snagu, a projektili kratkog dometa u roku od 18 meseci. Kada je reč o Sovjetskom Savezu, Sporazumom su bile obuhvaćene sve rakete srednjeg dometa SS-20, 270 raketa sa po tri bojeve glave, SS-4, 112 raketa i projektili SS-5, sve rakete kraćeg dometa „skad“, SS-12, SS-21 i SS-23, sve zajedno oko 620 projektila kraćeg dometa. Amerikanci su morali da se odreknu svojih raketa „peršing-1“ i „peršing-2“, kao i 208 krstarećih raketa kopnenog baziranja. Za Sovjete su tada američke rakete „peršing-2“ bile posebno opasne, jer one su mogle za samo osam minuta da pogode strateške ciljeve u SSSR-u.

Sporazum iz 1987. godine zabranjuje proizvodnju ili testiranje bilo kojih raketa srednjeg ili kratkog dometa koje se lansiraju sa zemlje, ili proizvodnju bilo kojih stepena takvih raketa, ili bilo kojih lansera takvih raketa. Sporazum sadrži i Memorandum o razumevanju i dva Protokola o sistemu verifikacije i kontrole, odnosno inspekcije. Sporazum je neograničenog trajanja, ali svaka strana ima pravo da se povuče iz njega, ukoliko zaključi da vanredni događaji povezani sa Sporazumom ugrožavaju njene najviše interese.

Ono što je sovjetski vojni vrh godinama prebacivao Mihailu Gorbačovu u vezi sa tim Sporazumom, jeste njegova servilnost prema Zapadu, pošto je Moskva pristala da francuske i britanske rakete srednjeg i kratkog dometa ne budu predmet Sporazuma, baš kao i projektili kratkog dometa u sastavu zapadnonemačkog Bundesvera. Moskva je posle svojih sedam ponuda moguće verzije Sporazuma na kraju pristala i na „dvostruku nultu opciju“, odnosno da se ne broje samo rakete u Evropi, već i bojeve glave. Naime, Pariz i London su odlučno odbijali da uđu u tu jednačinu, a onda je Gorbačov pristao na „trgovinu“, po kojoj su za svaku uklonjenu američku nuklearnu bojevu glavu u Evropi eliminisane po četiri sovjetske nuklearne bojeve glave.

Već tada je bilo jasno da je strukturna slabost Sporazuma, pre svega, njegova ograničenost na sisteme kopnenog baziranja. Sistemi pomorskog lansiranja raketa srednjeg dometa, američki projektili tipa „tomahavk“ dometa 2.500 km nisu obuhvaćeni Sporazumom i to je bila tada velika greška, zapravo ustupak Moskve.

U međuvremenu je nestao Sovjetski Savez, nestao je i Varšavski ugovor, Nemačka se ujedinila, Francuska se vratila u NATO, bivše sovjetske republike sa Baltika su ušle u NATO, kao i bivše članice Varšavskog ugovora, NATO je još više izbio na granice Rusije, geostrateška ravnoteža u Evropi se radikalno izmenila u korist SAD i NATO-a. U međuvremenu su Amerikanci pojačali svoju pomorsku prisutnost u Crnom moru i Baltiku, ona je sada tamo trajna, a na američkim i NATO brodovima su krstareće rakete tipa „tomahavk“ koje mogu da nose nuklearnu ili konvencionalnu bojevu glavu, što Rusi ne mogu da znaju dok projektil ne pogodi cilj. Američke rakete na ratnim brodovima u Crnom moru i Baltiku su za Moskvu posebno destabilizirajući oružje, jer se na tim daljinama i sa tih pozicija gubi razlika između strateškog i taktičkog oružja. Uz sve to, Amerikanci su postavljenjem antiraketnog štita u Rumuniji i Poljskoj, koji je ujedno i ofanzivan raketni sistem uperen protiv Rusije, jednostrano izašli iz Sporazuma o ABM iz 1972. godine.

Kako je Moskva na sve to odgovorila? Razvila je rakete „iskander“ i postavila ih u oblasti Kalinjingrada i na Krimu. Razvila je i mornaričke projektile tipa „kalibar“ dometa 2.500 km. I sada se Amerikanci žale „da je Rusija narušila Sporazum“? A američka Šesta flota u Mediteranu nikada, ponavljam nikada, nije bila obuhvaćena bilo kojim sporazumom o limitu i vrstama naoružanja na njenim brodovima i avionima. Jer oni su valjda naoružani krofnama. Sa džemom.

Gorbačove, Gorbačove, šta sve uradi da se svidiš Zapadu…

(Sputnjik)

KOMENTARI



3 komentara

  1. Nina says:

    I Proizvodjač tih raketa i to NUKLEARNIH biće uglavnom SAD, a isto SAF je i inicijator postavljanja tih novih količina raketa srednjeg i malog dometa u EUropi i to nepoznatog broja i nepoznatih novih mogućnosti- U slučaju raketnog udara SAD na Rusiju to neće biti "prihvatljiva šteta" za NATO, to će biti UNIŠTENJE SVIH NATO ZEMALJA U EVROPI! U prvi mah treba računati na uništenje država učesnica tog pretpostavljenog nuklearnog udara iz NATO Evrope. U nuklearnom sukobu neće biti pobednika. SAD ako se nadaju da će po običaju one odsedeti iza "velike bare" u nadi da će se sve brzo odigrati negde tamo daleko i da one ipak neće biti pogodjene. To teoretski donekle jeste moguće jer ruski Perimetar kog Amerikanci zovu "Mrtva ruka" reagovaće samo na mesta odakle su rakete ispaljenje, dakle samo na mesta u Evropi. Ali postoje 4 bitna uslova koja treba da se dese da bi se automatski uključio ovaj sistem, kao prvo da se niko ne javlja na telefonski poziv iz Vrhovne vojne komande, itd. redom da ne nabrajam sve. Najveći problem je što se ne zna koliko novih raketa će postaviti u EU-ropi. Veoma masovan udar iz veće blizine može da napravi neku štetu u Rusiji, pogotovu što je kod svih antiraketnih kišobrana upitno šta i koliko mogu protiv nuklearnih udara. Medjutim najverovatnije ne mogu uništiti sve ni veliki nuklearni potencijal Rusije, a pogotove ne razne mobilne sisteme koje Rusija ima. Na prvom mestu neka su podvodni dronovi sposobni za interkontinentalne udare, i sve ostalo što Rusija ima. Zasad ovo više izgleda kao rat nerava i psihološki rat protiv Rusije, istovremeno tera Rusiju na novu trku u naoružanju. Ipak za svaki slučaj moguće je da Rusija moraće da spremi što adekvatniji vojno-tehnički odgovor na ovakvu vrstu udara što iziskuje i novčana sredstva. U tom slučaju da li Rusija mora da uspori i delimično da odustaje od svojih dosadašnjih planova razvoja naoružanja i još posebno u delu proizvodnje ovog novog naoružanja čiji rokovi opremanja vojske su predvidjeni za naredne godine. Možda iz SAD baš to žele ovim da postignu, a ne bukvalno nuklearni sukob. Rusija nema štampariju novca bez pokrića, a SAD je ima; Rusija je na taj način ograničena.

  2. Nina says:

    Proizvodjač tih raketa i to NUKLEARNIH biće uglavnom SAD, a isto SAD je i inicijator i zapovednik postavljanja tih novih količina raketa srednjeg i malog dometa u EUropi i to nepoznatog broja i nepoznatih novih mogućnosti. U slučaju raketnog udara SAD na Rusiju to neće biti "prihvatljiva šteta" za NATO, to će biti UNIŠTENJE SVIH NATO ZEMALJA U EVROPI! U prvi mah treba računati na uništenje država učesnica tog pretpostavljenog nuklearnog udara iz NATO Evrope. Jasno je da u nuklearnom sukobu neće biti pobednika. SAD kao se nadaju da će po običaju one odsedeti iza "velike bare" u nadi da će se sve brzo odigrati negde tamo daleko i da one ipak neće biti pogodjene. To teoretski donekle jeste moguće jer ruski Perimetar kog Amerikanci zovu "Mrtva ruka" reagovaće samo na mesta odakle su rakete ispaljenje, dakle samo na mesta u Evropi. Ali postoje 4 bitna uslova koja treba da se dese da bi se automatski uključio ovaj sistem, kao prvo da se niko ne javlja na telefonski poziv iz Vrhovne vojne komande, itd. redom da ne nabrajam sve uslove. Najveći problem je što se ne zna koliko novih raketa će postaviti u EU-ropi. Veoma masovan udar iz veće blizine može da napravi neku štetu u Rusiji, pogotovu što je kod svih antiraketnih kišobrana upitno šta i koliko mogu protiv nuklearnih udara, a ovo bi bile novije i verovatno opasnije rakete. naoružanjeo na. Medjutim najverovatnije ne mogu uništiti sve nuklearne potencijale Rusije, a pogotove ne razne mobilne sisteme koje Rusija ima. Na prvom mestu neka su podvodni dronovi sposobni za interkontinentalne udare, i sve ostalo što Rusija ima. Zasad ovo više izgleda kao rat nerava i psihološki rat protiv Rusije, istovremeno tera Rusiju na novu trku u naoružanju. Ipak za svaki slučaj moguće je da Rusija moraće da spremi što adekvatniji vojno-tehnički odgovor na ovakvu vrstu udara što iziskuje i novčana sredstva. U tom slučaju da li Rusija mora da uspori i delimično da odustaje od svojih dosadašnjih planova razvoja naoružanja i još posebno u delu proizvodnje ovog najnovijeg ruskog naoružanja čiji rokovi opremanja vojske su predvidjeni i najavljeni za naredne godine. Možda iz SAD baš to žele ovim da postignu, a ne bukvalno nuklearni sukob. Rusija nema štampariju novca bez pokrića, a SAD je ima; Rusija je na taj način ograničena.

  3. Nina says:

    Pretpostavljam da je ovo neka nova američka varalica, a znamo da Tramp često ume da blefira. Kina se već izjasnila da i ona u ovom što je Tramp najavio vidi opasnost. Sem što nema štampariju novca kao SAD Rusija ima još jedan problem ona mora da brani najveću teritoriju jer je najveća zemlja sveta i još da pomogne svojim saveznicima. SAD obično napada slabije zemlje, a veliki Evroazijski kontinent ima i onu drugu stranu. Podlo iznenadjenje može da bude američki napad na Severnu Koreju i pokušaj da naprave što veću štetu Kini. Kina im je glavni konkurent u ekonomskom delu, a Kina je u tom ekonomskom i finansijskom smislu bitna mnogim zemljama slobodnog sveta, pa i Rusiji. Kinu velikog ekonomskog rivala oslabiti ili nekako primorati da sluša i Rusiju talentovanog proizvodjača oružja ograničiti da što manje može da proizvede.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *