ЛАЗАНСКИ: Почео је велики раскол међу НАТО савезницима…

LAZANSKI: Počeo je veliki raskol među NATO saveznicima…

18 februara 2019

Piše: Miroslav Lazanski

Šta je pokazao ovogodišnji bezbednosni forum u Minhenu? Da li je došlo vreme fragmentacije NATO-a? Hoće li Nemačka izdržati pritisak Vašingtona u vezi sa „Severnim tokom 2“? Hoće li Turska popustiti Americi oko kupovine ruskog PVO sistema S-400? SAD su u Minhenu jasno rekle da neće dozvoliti da članice NATO-a kupuju oružje od protivnika-neprijatelja.

Time su SAD još jednom jasno označile i ponovile da Rusiju smatraju protivnikom-neprijateljem, ali je Vašington tom porukom Ankari u vezi sa kupovinom ruskih sistema S-400 svesno preuzeo i rizik da Turska ne posluša naređenje velikog brata. Ako se to dogodi, kredibilitet SAD u Evropi, pa i šire, biće ozbiljno narušen. Jer Turska ne sluša SAD povodom kupovine ruskog naoružanja, Nemačka ne sluša SAD povodom „Severnog toka 2“, Albanci na Kosovu ne slušaju SAD povodom taksi nametnutih srpskoj robi, talibani prekidaju pregovore sa SAD u Pakistanu i započinju pregovore u Moskvi, SAD izlaze iz Sirije, evropske zemlje ne žele da izađu iz nuklearnog sporazuma s Iranom, koji su Amerikanci napustili, evropske države ne žele da prime nove američke rakete kratkog i srednjeg dometa…



Da li su SAD, zapravo, u strateškoj defanzivi širom sveta, a posebno u Evropi, ili se u Evropi Vašington još eventualno može osloniti samo na države Višegradske grupe, odnosno na Poljsku, Mađarsku, Češku i Slovačku, koje su u međuvremenu osnovale i svoju borbenu grupu. Zašto su se zemlje Višegradske grupe odlučile na taj vojni korak? Zar im nije dovoljno članstvo u NATO-u? Činjenica jeste da je posle raspada Sovjetskog Saveza i Varšavskog ugovora došlo do evolucije strateške pozicije za sve te četiri zemlje. Kod njih je bio prisutan strah od povratka imperijalne moći i interesa nove Rusije, gledali su u EU kao u ekonomsku i političku budućnost, a u NATO i SAD kao u čuvare svojih najvećih nacionalnih i strateških interesa.

No, posle odlaska sa vlasti Borisa Jeljcina u Rusiji je došlo do radikalnih promena i Rusija ne želi da izgubi status svetske supersile i hoće jasno da definiše svoje interese u postsovjetskom prostoru i sve to izaziva i neku vrstu bojazni kod nekadašnjih saveznika iz bivšeg Varšavskog ugovora. Rat Rusije protiv Gruzije u avgustu 2008. godine i nemoć NATO-a da na bilo koji način reaguje dodatno je uznemirio neke nove članice NATO-a. Zatim su stigli svetska ekonomska kriza, slučaj Grčke unutar EU, špekulacije i neizvesnosti u vezi sa evrom, nejasna uloga NATO-a izvan Evrope, rat u Libiji i neslaganje između Pariza i Berlina zbog tog sukoba, pa još i obećanje SAD da će za eventualnu odbranu Poljske od napada izdvojiti jednu brigadu američke vojske.

Sve je to navelo stratege i političare u državama EU da konstatuju kako ne postoji jasno izražena volja niti konsenzus da „svi brane svakoga“ u nekom mogućem ratu, odnosno da postoji generalna slabost po tom pitanju.

Poljaci posebno podozrivo gledaju na nemačko-rusko političko i ekonomsko približavanje, na nemačke investicije u Rusiji i na energetsku ovisnost Nemačke od Rusije. U tom kontekstu mnogi u Poljskoj tvrde da je došlo i do relativizacije odnosa Nemačke i s NATO-om i s EU. Poljaci kažu, da istorijski gledano, kada god su se Nemci i Rusi dogovarali to za Poljake nije bilo dobro i zato moraju da budu na oprezu. Poljska je trenutno najverniji američki saveznik u Evropi, u toj zemlji je i američka baza antiraketnog štita koji može da lansira i ofanzivne rakete na ciljeve u Rusiji. Poljska se ubrzano naoružava i stacionira sve više modernog oružja uz granicu sa Rusijom u oblasti Kalinjingrada.

NATO je u potpunosti vojno i politički zavisan od SAD. Ako Turska na kraju ipak kupi ruski PVO sistem S-400, to će biti težak politički poraz Vašingtona. Ovogodišnja Minhenska bezbednosna konferencija samo je taksativno naznačila sve probleme unutar NATO-a i EU. No, rešenja za te probleme nisu ni spomenuta. Svi su gledali, i gledaju, pre svega, svoj ekonomski interes. Tamo gde SAD imaju isključivo svoj ekonomski interes, taj interes se predstavlja kao vitalni bezbednosni interes drugih evropskih saveznika u NATO-u. Nemojte da kupujete oružje od Rusa, morate da kupite oružje od nas Amerikanaca. Jer Amerikanci tvrde kako ruski sistem S-400 nije kompatibilan sa PVO sistemom NATO-a. Tačno, ali nije ni ruski PVO sistem S-300 u Oružanim snagama Grčke kompatibilan sa PVO sistemom NATO-a. Istina, stigao je u Grčku preko Kipra pre dosta godina, ali tada Amerikanci nisu imali primedbe o kompatibilnosti. Ili, nemojte da kupujete jeftiniji ruski gas, kupujte naš američki gas iz škriljaca, on je samo dvostruko skuplji…

(Sputnjik)

KOMENTARI



12 komentara

  1. Gardista says:

    Sve velike sile su pale od male Srbije pa i ova. Okidac je bilo neuspesno bombardovanje Srbije 1999god i od tada im se sve rusi. Pogledajte istoriju i sve ce vam biti jasno...samo zasto uvek Srbi da trpe velike posledice na osnovu obuzdavanja velikih sila.

    • Slobodanka says:

      Prostor na kome živimo i njegov značaj za moćne evropske sile bitno odredjuje našu sudbinu. Tri su velika poluostrva na jugu Evrope: Pirinejsko, Apeninsko i Balkansko poluostrvo, a u geopolitičkom smislu najznačajniji je Balkan na kom živimo. Problem se još više komplikuje zbog nesloge južnoslovenskih plemena, a ta nesloga (Podeli, zavadi pa vladaj) smišljena je odavno i uvek podržavana od strane moćnih evropskih centara (Vatikan, Rim, Beč, Berlin, London, Pariz), naravno u interesu njihovih osvajanja sveta. Pa još i Vašington.

    • Slobodanka says:

      "Bombardovanje SRJ bilo je eksperimentalni rat NATO-a koji je NATO-u poslužio da, između ostalog, trenira svoju avijaciju u napadu gde je bila neuporediva disproporacija između onoga koji napada i onoga koji se brani. A bombardovanjem Srbije, Rusiji je poslata poruka o tome ko je pobednik u Hladnom ratu. I ništa od toga nije krivica Srbije, koja je uradila sve što je mogla, jer su međunarodne okolnosti bile takve da je Rusija bila slaba." - smatra penzionisani italijanski general NATO-a i vojni diplomata Bjađo di Gracija. - Ne treba sasvim uvažiti njegovo mišljenje jer Jugoslavija nikad nije bila članica Varšavskog pakta. Nego oni su VARVARI željni osvajanja i pljačkanja tudjeg te nisu mogli da odole jurišu na pravoslavni svet.

    • Željko says:

      @Gardista Tzv. JNA sa oružjem koje smo platili svi mi "bratski" narodi iz ex YU a iskoristile za agresiju Srbija i Crna Gora je "slomila zube" na nenaoružanom Hrvatskom i od tada vama u Srbiji ide silaznom putanjom i nama u Hrvatskoj uzlaznom, jer mi smo u EU i u NATO sa našim putovnicama možete svugdje raditi i putovati a sa vašim, slabo gdje!

      • Slobodanka says:

        Jedina prava istina o ratu jeste da je proustaška vlast Franje Tuđmana izvršila agresiju na Jugoslaviju i na Srbe u Hrvatskoj s ciljem stvaranja hrvatske države bez ili sa što manje Srba. Prvi hrvatski ministar policije u Tuđmanovoj Hrvatskoj Josip Boljkovac u svojoj knjizi 'Istina mora izaći van' jasno i argumentovano govori da nije Jugoslavija napala Hrvatsku, već je Hrvatska napala Jugoslaviju! ... U decembru 1990. godine Hrvatski sabor usvojio ustav iz kojeg su Srbi nasilno izbačeni kao konstitutivni narod i već u martu 1991 godine Hrvatska je oružano napala Srbe u Pakracu i na Plitvicama, a 1. maja i Srbe u Borovu selu. Od proleća 1991. godine počinje miniranje srpskih kuća i likvidacije Srba u hrvatskim gradovima, uključujući Vukovar, a od avgusta te godine hrvatska paravojska krenula je sa masovnim napadima na kasarne JNA. To su činjenice koje dokazuju hrvatskoj agresiju na Jugoslaviju i na Srbe u Hrvatskoj,

      • ! says:

        Magarilo, opet si pobrkao koprive i španać!

  2. Vesko says:

    Rusko nemacko saveznistvo je dogovreno pred pad Berlinskog zida i povlacenje Rusije! Rezultate tog dogovra vidimo danas, razvaljenu Jugoslaviju, okupirane vazalske drzavice bacene u duznicko ropstvo i uspjesno ekonomsko i energetsko povezivanje Rusije i Nemacke!! Upravo je ovaj savez koji nas je kostao unistenja i koji nam kreira probleme jer ako Rusija ima tako dobre odnose da nasim nesumnjivim dzelatom onda je vrlo lako za veleizdajnicku ekipu u Beogradu da iskoristi nasu tradicionalnu okrenutost Rusiji i zloupotrijebi je za uvlacenje drzave u Nemacki EU Rajh sto je smrtna kazna za srpski narod i drzavu.

    • Vesko says:

      Da bi se izvukli iz ove zamke moramo se okrenuti sebi 100% i poceti da gledamo na stvari kakve jesu a ne kakve bi ih mi zeleli da vidimo. Interesi Rusije su suprotni nasim interesima i to moramo da shvatimo. Oni nam jesu pomogli i opet ce kao i mi njima kad god mozemo, ali to su samo dozirane i obicno male stvari koje ne kostaju puno nikoga. Medutim stvarni ekonomski interesi Rusije nas vode u ropstvo i samounistenje padanjem u zamku Nemackog EU rajha koji nas komada i baca u ropstvo.

    • Slobodanka says:

      Razmišljaš SUVIŠE emocionalno i skroz pogrešno. Izvoz ruskog gasa u Evropu nema veze sa nama nego sa Ukrajinom koju SAD koristi za ostvarivanje svojih ciljeva prema Rusiji SA CILJEM DA SLABE RUSIJU. Rusija već 50 godina izvozi gas u Evropu, a SAD na sve načine nastoji da izbaci Rusiju sa evropskog tržišta sa ciljem da izvrši ekonomsko davljenje i slabljenje Rusije. Vrši pritisak na svoje evropske partnere da ne uvozi ruski gas i preuzimanjem Ukrajine početkom 2014 godine nadali su se da će još bolje zavrnuti izvoz ruskog gasa zato što kroz Ukrajinu su tada išli gasovodi najvećeg kapaciteta za izvoz ruskog gasa u Evropu. ... Nakon Putinovog minhenskog govora iz 2007 godine u SAD su shvatili da ne smeju da dozvole ekonomsko jačanje Rusije, nego naprotiv da moraju da izazivaju njeno ekonomsko slabljenje. Ni pre tog Putinovog govora nisu planiralu da dozvole jaku Rusiju, ali odtad zazvonio im je alarm. Putin je tada žestoko kritikovao model jednopolarnog sveta, jasno je stavio do znanja da neće biti poslušnik gazdama u Vašingtonu, osudio je širenje NATO-a na Istok i rešavanje sukoba uz primenu sile. TAKO JE POKRENUT GASNI RAT U EVROPI. Pronadji tekst od 24. APRIL 2014. "Kuda vode gasovodi" Prvi deo tog teksta: Na samom početku ukrajinske krize, oglasile su se pribaltičke zemlje, kojima je sećanje na bratski zagrljaj Rusije i dalje sveže, sa predlogom da se "imperijalističkim namerama Kremlja" stane na put ekonomskim sankcijama – embargom na uvoz ruskog gasa u Evropsku uniju, a da se manjak u energetskom bilansu nadomesti povećanom eksploatacijom nalazišta severnomorskog podmorja. U isto vreme oglasio se Stejt department: zbog "grubog kršenja međunarodnog prava" da EU bez mnogo nećkanja redukuje uvoz ruskog gasa, da potrebe za gasom podmiri povećanjem dotoka iz severne Afrike, Bliskog i onog malo udaljenijeg istoka, da se blokira izgradnja Južnog toka, a eto, Amerika ima stanovite viškove gasa pa bi Evropa u sledećih nekoliko godina mogla zavisnost od ruskih da zameni zavisnošću od američkih isporuka gasa. OVO JE NAJVAŽNIJE: Na takve zahteve promptno je reagovala Nemačka: može zabrana ulaska na teritoriju Unije za ove ili one ruske zvaničnike i tajkune, može i zamrzavanje njihove imovine, ali prekid uvoza gasa ne dolazi u obzir. Prosto, Nemačka skoro 40 odsto svojih potreba za gasom namiruje uvozom iz Rusije i prekid tog dotoka bi se veoma negativno oslikao na nemačku privredu, bez obzira što je zima bila blaga, što su skladišta puna. Gasnim sankcijama nedvosmisleno su se suprotstavile Mađarska i Bugarska, budući da im neki drugi gas sem ruskog nije dostupan, bar ne u doglednoj budućnosti. Istina, kako proleće odmiče i ta pesma je unekoliko promenila tonalitet: može i sankcije, ali neko mora da nadoknadi štetu. FAKTA: Dve trećine ukupne potrošnje prirodnog gasa u Evropskoj uniji je iz uvoza: najveći je iz Rusije – 34 odsto, zatim Norveške – 31 odsto i Alžira – 14 odsto. Iz Katara, Libije, Egipta i Nigerije stiže sledećih 12, a iz "drugih zemalja" 9 odsto uvoznog gasa. Najveći deo tog gasa koji nije iz Rusije ili iz Norveške transportuje se gasovodima od Nigerije i Alžira preko Maroka ispod Gibraltarskog moreuza do Španije, po dnu Sredozemnog mora od Tunisa i Libije preko Sicilije do Italije, kao i tankerima od Libije, Egipta i Katara do evropskih sredozemnih luka. Najveći evropski proizvođači prirodnog gasa su Holandija, Velika Britanija i Danska, a najviše gasa se ispumpava iz sevenomorskog podmorja. Te rezerve, međutim, rapidno padaju, proizvodnja je iz godine u godinu sve manja i manja, ergo – uvoz će se povećavati, naročito jer potrošnja gasa u Evropi permanentno raste. Više od polovine sveg gasa koji iz Rusije stiže u zemlje Evropske unije završava u Nemačkoj i Italiji. Drugi veliki uvoznici su Francuska, Mađarska, Češka, Poljska, Austrija i Slovačka. Najveći "non-EU" uvoznici ruskog gasa su Ukrajina, Belorusija i Turska, od kojih su prve dve i važne tranzitne zemlje. Ruski prirodni gas do evropskih potrošača stiže kroz 12 gasovoda, od kojih su tri direktna – do Finske, Estonije i Letonije, četiri kroz Belorusiju sa krakovima prema Litvaniji i Poljskoj, pet preko Ukrajine prema Slovačkoj, Rumuniji, Mađarskoj i (opet) Poljskoj. Tome treba dodati i Severni tok, gasovod koji po dnu Severnog mora direktno spaja Rusiju i Nemačku, Plavi tok – po dnu Crnog mora od Rusije do Turske, kao i Južni tok koji bi trebalo da bude izgrađen. Gasovodna veza izmeću Rusije i Nemačke, odnosno (u to vreme) Evropske ekonomske zajednice, uspostavljena je ranih osamdesetih na vrhuncu Hladnog rata, uprkos gunđanju Sjedinjenih Američkih Država i uprkos početku eksploatacije nafte i gasa u Severnom moru: prosto, ruski gas je jeftiniji od onog severnomorskog, a pozamašna infrastruktura za transport bila je nadohvat ruke. Od tada pa do sad, udeo ruskog gasa u ukupnoj evropskoj potrošnji se ušestostručio, a u Nemačkoj udesetostručio. Severni tok je gasovod postavljen po dnu Baltičkog mora koji direktno povezuje izvorište u Rusiji sa potrošačima u Evropskoj uniji: izgradnja/postavljanje prve cevi po dnu Baltičkog mora – najdužeg do sada podmorskog gasovoda – započeta je aprila 2010. godine, prva cev je bila operativna već u novembru sledeće godine, dok je kroz drugu cev gas potekao već oktobra 2012. godine. Ukupan kapacitet ovog gasovoda je 55 milijardi prirodnih kubnih metara gasa godišnje, a ukrajinski udeo u tranzitu ruskog gasa opao je sa 50 na 30 odsto. ... ITD.

    • Slobodanka says:

      Niska cena nafte, koristi se kao oružje protiv zemalja u čijem izvozu dominira nafta, to su primenili 80-tih da bi ubrzali raspad nekadašnjeg SSSR-a i kasnije npr. počev od 2014 da bi niskim cenama nafte podrivali Venecuelu. "Druga strana priče o krizi u Venecueli: Nije problem u socijalizmu, već u ekonomskom ratu koji se vodi protiv ove zemlje!" ... U izvozu zemlje ne sme da dominira samo jedan proizvod jer ako iz bilo kojih razloga budu niske cene, može da se pojavi i oštra konkurencija, itd. tada država zapada u ekonomske poteškoće. Naš seljak to zna te na svojim njivoma u toku jedne proizvodne godine nikad ne seje samo jednu kulturu (industrijsku biljku) nego kombinuje sa više njih. Ne može da zna kako će roditi na njegovim parcelama niti kako će roditi u svetu i da li će cene biti visoke ili niske te zato kombinuje. Slično je i sa nacionalnom ekonomijom samo što je ona puno krupniji subjekt. MI TREBA DA NAVIJAMO ZA EKONOMSKI JAKU RUSIJU JER KAD JE ONA SLABA ZNAMO ŠTA NAM SE PIŠE.

  3. samostalan says:

    Hajde ne umisljaj, nemamo mi taj znacaj u svetu kako zamisljas. I da nije bilo Srbije, sve bi izgledalo isto.

  4. Slobodanka says:

    Još jedan interesantan tekst od 07.06. 2014. koji konkretno govori kako to rade. "Bajdenov sin radi za ukrajinsku energetsku kompaniju" ... Ukrajinska kompanija koja se zalaže za energetsku nezavisnost od Rusije zaposlila je u aprilu Hantera Bajdena, mlađeg sina američkog potredsednik Džoa Bajdena koji je danas u Kijevu pružio podršku novim vlastima Ukrajine. Mlađi Bajden će raditi kao direktor i zastupnik kompanije Burisma dok njegov otac Džo Bajden i drugi iz administracije Baraka Obame pokušavaju da utiču na politku nove ukrajinske vlade, pogotovu po energetskim pitanjima. Nema naznaka da su Bajden mlađi i staraji ili Biursma prekršili zakone ili etičku normu, mada su stručnjaci za pitanja poslovne etike podeljni oko pitanja novog zaposlenja Hantera Bajdena. Američki zakoni o sukobu interesa i pravila poslovne etike ne regulišu poslovne aktivnosti rođaka zaposlenih u Beloj kući. Burisma, koja je agresivno kupovala ukrajinsku naftu i gas kao i druge kompanije, navodi da joj je cilj da smanji zavisnost Ukrajine od ruskog gasa i nafte, na čemu rade i SAD. Najmanje dva naftna i gasna polja koje su zakupile podružnice Burisme nalaze se na teritorijama u Ukrajini gde su uporišta proruskih aktivnosti - na Krimu i u regionu Harkov. Portparolka Džoa Bajdena, koji je danas u Kijevu izrazio podršku ukrajinskoj novoj vlasti i najavio 48 miliona dolara pomoći, rekla je da on "ne podržavna nijednu pojedinu kompaniju i da nije umešan u tu (Burisma) kompaniju".

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *