Легендарни Џими Барка још живи

Tweet

ПОЛА века од премијере, поред „Скупљача перја“ Александра Саше Петровића, ове године обележава још једно ремек-дело југословенске и српске кинематографије – филм „Кад будем мртав и бео“ Живојина Жике Павловића, снимљен 1967. На фестивалу у Карловим Варима 1968. освојио је награду за најбољи филм, у Пули „Велику златну арену“, а у Атини 1995, на Панорами европског филма поводом 100 година постојања кинематографије, „Кад будем мртав и бео“ проглашен је најбољим остварењем.

Ову социјалну драму, једну од најбоље написаних не само у периоду „црног таласа“, него и данас, као сценаристи потписали су Гордан Михић и Љубиша Козомара. Они су створили лик сезонског радника Јанка Бугарског, званог Џими Барка, кога је маестрално играо Драган Гага Николић. Улога младића са социјалног дна, који из свог егзистенцијалног и животног безнађа покушава да се спасе тиме што жели да постане певач, лансирао је Гагу Николића у свет домаћег и европског филма. И мада је током деценија сјајне каријере одиграо бројне значајне ликове, трагикомични губитник Џими Барка остао је нека врста његове професионалне и личне одреднице. У последњем интервјуу који је дао управо „Новостима“, Гага Николић је изјавио:

„Ја сам кроз читаву каријеру настојао да, на неки начин, у себе уткам оно што је писало на шпици првог филма у коме сам играо. А писало је: ‘И кад будем мртав и бео, ја бих ипак хтео да каква-таква светиљка будем'“.

О томе како је пре педесет година могао да се прави филм који има експлицитан политички ангажман, причу која се иронично поиграва са свим митовима комунистичке Југославије и бескомпромисно слика тадашње друштво, Гордан Михић каже да је за све њих то била велика храброст.

– То је било време тек двадесетак година после Другог светског рата, и данас се обично сматра да је то било доба тоталитарне државе, забрана, немогућности да се на такав начин мисли. Али, како је Жика Павловић касније изјавио, то је било „Периклово доба“ за уметност. Захваљујући Душану Перковићу који је 1966. са неколико филмских радника основао Филмску радну заједницу и отворио пут ауторима какви су били Душан Макавејев, Кокан Ракоњац, Марко Бабац, створио се круг људи који су могли да снимају бескомпромисне филмове.

Једна од важних чињеница везана за филм „Кад будем мртав и бео“ је то колико је он и данас актуелан.

– Цео тај „црни талас“, кад га сада гледамо, показује нам да је готово невероватно колико су неке ствари остале исте. И данас видимо људе који су у безнађу, изван могућности да се запосле, опстану и нешто успеју у животу, као што су пре пола века то били наш Џими Барка, Лилица, сви ти људи око њих, и тај човек који на крају убије Џимија Барку. То је миље који бисте и данас могли да снимите – каже Михић, истичући да се Жике Павловића сећа са сетом, са осећањем као да је још увек млад, занесен човек, који није пристајао ни на какве компромисе.

– Љубиша Козомара је такође био такав, а о вредности овог филма говорио је и чувени Џон Шлезингер – јавно је рекао у Кану да му је инспирација за „Поноћног каубоја“ био Џими Барка и југословенски филм „Кад будем мртав и бео“.

Редитељ, сценарист и глумац Милан Јелић играо је цимера Џимија Барке.

– Као млад новинар сарађивао сам и са редакцијом „Спорт и свет“, где су ми уредници били Гордан Михић и Љубиша Козомара. Они су у мени открили глумачки таленат, па су у својим сценаријима почели да пишу и улоге за мене. Прво у „Буђењу пацова“, који је био њихова прва сарадња са Жиком Павловићем, а онда и у филму „Кад будем мртав и бео“. Ту смо Љуба Мољац и ја били радници који су делили собу са Џимијем Барком и сањали о револуцији, а одатле је и чувена реплика „Јел’ почело?!“ Снимање је било незаборавно дружење и искуство са великим Жиком Павловићем, од кога сам научио занат за будућу редитељску професију – каже Јелић, истичући да је годинама касније, кад год је био у Француској или у Чешкој, имао прилику да види како су се критичари увек сећали овог филма и сврставали га међу најзначајнија европска остварења.

ДАРА ЧАЛЕНИЋ: ВЕЛИКА СТРАСТ

МЕЂУ главним актерима који су створили ово дело су и Неда Спасојевић (Лилица, девојка Џимија Барке), Ружица Сокић (певачица Душка), Слободан Алигрудић (Управник Милутин)… Они, нажалост, више нису међу живима, а рада на филму данас се сећа Дара Чаленић, која је играла улогу Мице.

– Дивно је било сарађивати са Жиком Павловићем. Радили смо са великим узбуђењем, емоцијама и страшћу, предосећали смо да правимо нешто важно, и не могу да верујем да је од тада прошло пола века – каже наша велика глумица.

Tweet