Lekcija Kusturica

Lekcija Kusturica

4 juna 2013

zeljko-cvijanovic-izdvojena1Piše: Emir Kusturica

Emir Kusturica – danas najveća uvreda za antikulturu, koju ološ-elita nastoji da ukoreni među Srbima – definitivno se pred nama pretvara u svoj najbolji i najveći film. Kad pobada Andrićevu srpsku zastavu u višegradski Andrićgrad, Kusturica tragovima koje ostavlja na tom tlu svedoči o superiornosti kulture nad antikulturom, dok po tragovoma na njemu samom, po stigmama koje se po Kusturici lepe u srpskom javnom prostoru, ne manje, svedoči i o razornoj moći otrovne biljke antikulture.

Kako se dakle Kusturici suprotstaviti dok Andrićem ovekovečuje Višegrad? Reći mu da Andrić i nije neki pisac? Uveravati ga kako Andrić jednako pripada svima – i onima u čiji istorijski usud uranja njegovo delo, i onima koji bi da se ogrebu o to da je Nobelovu nagradu dobio „jugoslovenski pisac“? Diskreditovati ga kao čoveka bez dela koji se grebe o Andrića? Ništa od toga ovdašnji antikulturni um Kusturici ne može suprotstaviti, nijedan argument, nijedan artefakt iz fundusa ovdašnje antikulturne revolucije.

Kako Kusturici protvrečiti dok, otvarajući Sterijino pozorje, pobada zastave srpskog vojvođanskog identiteta. Evo tih zastava: Jakov Ignjatović, Crnjanski, Đura Jakšić, Branko, Veljko Petrović, Sava Šumanović, Mihiz, Isidora Sekulić, Milan Konjović, Sterija, Sremac… Bezvredno? Neautentično? Malo? Šta antikultura može da suprotstavi ovom identitetskom kontinitetu kulture srpske Vojvodine? Pinkijev talenat? Integritet Đorđa Balaševića? Rodoljublje vojvođanskog javnog servisa? Čovekoljublje Dinka Gruhonjića? Političku misiju Nenada Čanka, za koga jedan moj prijatelj kaže da je jedan jedini put u životu bio koristan ljudima koji nisu on, i to onda kada je u „Velikom bratu“ zavapio: „Ne nožem po teflonu“?

Zato se, po pravilu, antikultura protiv kulture ne bori argumentima, ne bori se imenima, nikada delima. Antikultura se uvek bori ideološkom arbitražom, a to će reći nasiljem. Zato je Građanska Vojvodina – ime organizacije iza koga se kriju imena osam drugih manjih organizacija, iza kojih se valjda kriju imena trideset još manjih organizacija i ko zna dokle bi se tako išlo da se u toj šumi organizacija pronađe neko sa čovečjim imenom, biografijom i delom – takva jedna Građanska Vojvodina dakle pozvala je kulturnu javnost da osudi Kusturicu, koj je, kažu, politički zloupotrebio Sterijino pozorje.

Kako je zloupotrebio? Tako što je, kažu, otvarajući festival, promovisao svoje „dobro poznate nacionalističke i anahrone političke nazore, koji su sastavni deo kulturnog i političkog sistema koji je doveo do dubokog razaranja društva, kulture i sistema vrednosti“.

Koji je to politički sistem? Crnjanski i Sterija? Da, konzervativci, obrazovci takoreći. Gde nas je oštetila Isidora Sekulić? Reakcionarka, ženski Koštunica! Sava Šumanović? Da li je grešniji po tome što je bio veliki slikar ili po tome što je pustio da ga ustaše zakolju, pa nam i sad s onog sveta ometa idilu u regionu?

Ne možeš Kusturičinoj vojvođanskoj reprezentaciji suprotstaviti jedanaestoricu boljih. Niti selektoru možeš suprotstaviti boljeg. Zato je najbolje zabraniti Kusturicu, čiji je jedini novosadski politički greh što je stao iza ovih jedanaest imena.

I, ako za takvog Kusturicu u Vojvodini kakvu zamišlja njena peta kolona nevladinih organizacija nema mesta, tada nema mesta ni za ovih jedanaest. Treba li boljeg argumenta da je njihov projekat Vojvodine, kao i njihov projekat Srbije uostalom, suštinski antikulturan i – po tome što se svaka antukultura kad se nađe naspram kulture hvata za pištolj – duboko nasilan.

(Novine novosadske)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *