ЛЕКЦИЈА СТАЉИН

LEKCIJA STALJIN

24 oktobra 2017

Piše: Željko Cvijanović

1.

Koliko traje ljudsko bavljenje prošlošću, toliko traje i pitanje koliko istorijske događaje pokreću i usmeravaju izuzetne ličnosti. Ili su motor istorije strukturne prilike – od ekonomskog rasta, društvenih trendova i prirodnih resursa do demografije i geografske pozicije? Ta dilema samo je ležerniji oblik teškog pitanja da li se istorija mogla dogoditi jedino onako kako se dogodila ili su mala odstupanja mogla dati dijametralno drugačije rezultate, određujući sasvim drugačije sudbine čitavim narodima.

Uticajni američki teoretičar Džozef Naj, jedan od ideologa levoliberalne Amerike, napisao je celu knjigu o tome šta se moglo dogoditi, a šta ne dogoditi u istoriji SAD da su umesto važnijih američkih predsednika vladali njihovi izborni protivkandidati. Naj se pita da li bi, na primer, Amerika do kraja 20. veka ostvarila globalni primat da je umesto Frenklina D. Ruzvelta vladao neki izolacionista, koji bi izbegao da zemlju uvede u finale Drugog svetskog rata u Evropi. U duhu teorije o „američkoj izuzetosti“, Naj promašuje zaključujući da se bez američkog iskrcavanja u Normandiji Hitler nije mogao pobediti, nego bi se konsolidovao, čime bi se, kaže, realizovala Orvelova distopija o konfliktnom multipolarnom svetu. Možda nas Naj samo plaši nastupajućim multipolarnim poretkom, tek zanimljiviji od tog tendencioznog promašaja je njegov konačni zaključak. Naime, on tvrdi da bi i bez Frenklina Ruzvelta Amerika do kraja 20. veka bila u ulozi svetskog hegemona, možda nešto sporije, možda drugim putevima, ali bi to svakako bila.

2.

Svoj zaključak Naj objašnjava ocenom o visokoj „institucionalnoj i konstitucionalnoj strukturisanosti“ američke politike. Naime, u uslovima visoke strukturisanosti, kaže on, ličnost vladara, koliko god izuzetna ili promašena, ne donosi više od 10-15 odsto odstupanja. Prevedeno na svima razumljiv jezik: što više institucija, stabilnosti i kontinuiteta, to manja uloga ličnosti u istoriji. Prevedeno, pak, na američki slučaj, zemlji koja više od 150 godina nije ratovala na svojoj teritoriji niti je imala unutrašnje prevrate nije bilo teško da održi kontinuitet institucija i visoku stukturisanost države.

Tamo, međutim, gde toga nije bilo, gde prevrati i diskontinuitet jesu u karakteru istorijskog kretanja, tamo je uticaj izuzetnih pojedinaca svakako morao biti veći. Uostalom, u Rusiji Ivana Silnog izvan njegove političke ideje i volje jedva da je bilo ikakve strukturisanosti na kojoj se mogla graditi država i zadati joj smer na kome već vekovima vidimo jedinu svetsku imperiju koja u istorijskim metežima nestaje i pojavljuje se vođena neverovatnom samoobnavljajućom moći. Kao što nikakva unutrašnja strukturisanost osim karaktera i ideje Miloša Velikog nije mogla da usmeri napola oslobođenu Srbiju kao drugu evropsku zemlju koja je odbacila feudalizam, što je prilično odredilo karakter i formativni razvoj 19-vekovne Srbije.

Konačno, Staljin. Gde nas u njegovom slučaju upućuju elementi strukturisanosti? Posle jedne, pa druge revolucije, terora i građanskog rata; posle iracionalnog napuštanja uloge ratnog pobednika, agresivnog bogoborstva, abdikacije Cara i mračnog careubistva – kuda su nas mogli uputiti elementi strukturisanosti prvih godina Sovjetskog Saveza? Šta je mogao da bude pravac prve moderne države u kojoj je oružjem vlast zadobila njena „peta kolona“? Nikud sem prema okupaciji i raspadu zemlje. Prema trijumfu ideologije nad svakim državnim oblikom. Kuda ako ne da se raspadne i nestane u metežu Građanskog rata i svetske revolucije. Strukturiranost Sovjetskog Saveza dozvoljavala je samo govor o tragičnoj propaloj državi.

3.

Svi ti objektivistički utemeljeni elementi, uostalom, nisu davali šanse Staljinu ni protiv Trockog u borbi za revolucionarno nasleđe. Trocki je baštinio Lenjina mnogo više nego Staljin, imao podršku zapadnih sponzora revolucije, kontrolisao Crvenu armiju i najveći deo propagandnog aparata. I izgubio.

Samo 15 godina posle proterivanja Trockog propali Sovjetski Savez je pobednik najvećeg rata u istoriji i jedna od dve globalne sile. Reklo bi se da je upravo to, a ne autoritarnost, čistke i logori, bio Staljinov istočni greh na Zapadu. Rusija/Sovjetski Savez posle Revolucije i Građanskog rata bila je gotovo završen posao zapadnih liberalnih elita. Pa ipak, skoro realizovani planovi nisu se ostvarili. Gotovo da nije bilo analogne situacije u modernoj istoriji sveta gde je uloga ličnosti u stvaranju istorije zauzela tako visok udeo.

Cena koju su Rusija i Staljin platili bila je visoka i očekivana. Demonizacija njegove ličnosti u celokupnom svetskom liberalnom diskursu ravna je odnosu javnosti prema Hitleru. Dakle, nije tu reč o kontinuiranoj kampanji koju su začele SAD i Velika Britanija a prihvatio zapadni svet. Tu je prvi put u istoriji reč o globalnoj kampanji koja se odvijala unutar jednog ideološkog diskursa bez obzira na mesto nastanka. Ergo, kako je liberalni diskurs već od Tajnog referata (1956) postepeno zahvatao i samu Rusiju/Sovjetski Savez, tako se i ona odvajala ne samo od Staljinove ideje već – mnogo značajnije – od njegovog podviga. Na kraju tog puta, u zrelijim fazama procesa – za vladavine Gorbačova i Jeljcina – Rusija se odvaja i od sebe same, ne razumevajući da jedini njeni smrtni gresi na Zapadu nisu njena ideološka lutanja, surovi obračuni i svakodnevni život sa one strane građanske udobnosti, već njena snaga i njeno postojanje. Uostalom, čak i rani Putin, čovek u veri da će Rusija pronaći zajednički jezik sa Zapadom, čovek je koji govori jezikom liberala, kojim se o Staljinu ne može govoriti drugačije sem u kontekstu žrtava čistki, logora, ideološke čistote, „okupacije“ Istočne Evrope, čak i antisemitizma, tog obaveznog začina svakog liberalnog diskursa.

4.

Mit o Staljinu 90-tih godina obnovili su najpre preostali ruski komunisti i sovjetonostalgičari. Taj mit bio je jedan od izvora otpora divljem kapitalizmu i pljački sa Zapada, koji su uzeli materijalne i ljudske žrtve ravne osrednjem ratu. Uslovi za dublje istraživanje i razumevanje Staljina, koje će biti očišćeno od svakog ideološkog levičarskog zasada, stiču se tek kad počinje otvorena kriza odnosa između Rusije i zapadnih sila – 2013/14. Naravno, paralele su očigledne: i Staljin i Putin potpuno razbijenu zemlju oporavljaju i vraćaju na svetsku scenu na velika vrata; obojica ekonomski podižu Rusiju, i jedan i drugi se suprotstavljaju unutrašnjoj „petoj koloni“; oba povezuju prekinute niti istorijskog kontinuiteta sa carskom Rusijom i pravoslavljem…

Svet danas nema Hitlera da bi Putin bio makar jedan od dvojice najgorih. Zato će najgori morati da bude sam. Ali kako ako iza sebe nije ostavio Gulag, ako nije ubio Buharina (čak ni Hodorkovskog), kad nije počistio Tuhačevskog niti je poslao ubicu da rascopa glavu Trockom? Sva ta krv na Staljinovim rukama bila bi oproštena samo da nije uzdigao Rusiju/Sovjetski Savez. I Putinu bi bilo oprošteno što ništa slično nije imao iza sebe, samo da iz tranzicionog pepela nije podigao Rusiju ili da se barem zaleteo tenkovima na Ukrajinu i zaglavio se u Siriji.

5.

Zato je današnje istraživanje Staljina važnije nego ikad do sad. Kao što u savremenoj Rusiji još uvek postoji „levi Staljin“, tako sve više postoji i „desni“, koji svedoči o ceni koju je Rusija onda i sad plaćala za svoju slobodu. Otud se saglasnost na negativnom mitu o Staljinu ne formira među Rusima potomcima žrtava niti među Britancima, tradicionalno nesklonim revolicionarnim raspletima. Ta saglasnost fomirana je na ideološkom diskursu: Staljin je crvena krpa liberalnog diskursa i kod Rusa, i kod Amerikanaca, i kod Evropljana, uostalom, i kod Srba. Kriza liberalnog diskursa omogućila je danas prevrednovanje Staljinovog nasleđa. Ne smem ni da zamislim koje će sve istorijske dogme okrenuti na glavu dalje produbljivanje te krize.

Kako će se u budućnosti govoriti o Staljinu i njegovom mestu u istoriji van liberalnog diskursa možda nas simbolički upućuju reči jednog od njegovih protivnika, velikog književnika Ivana Bunjina, zabeležene i u ovoj vrednoj knjizi. Naime, Bunjin je Rus, nobelovac, antikomunista, emigrant koji je celog života napadao komunističku vladu i jednako želeo da se vrati u Rusiju. U trenutku kad Staljin putuje na Teheransku konferenciju 1943, Bunjin sve to zaboravlja i u Parizu zapisuje u svoj dnevnik: „Staljin leti u Persiju, a ja drhtim samo da se sa njim, nedajbože, nešto na putu ne dogodi“.

Naravno, o ulozi izuzetnog pojedinca u istoriji može se govoriti i sa druge strane. Ne uspevaju takvi pojedinici samo tamo gde nema strukturisanosti već i tamo gde se, takvi kakvi su, rađaju i stiču šansu. Uostalom, imperije koje su naučile da žive i bez strukturisanosti umeju da se posle propasti i vrate na scenu. One druge, koje nisu naučile da žive sa kreatorima svoje istorije, propadaju samo jednom. Uostalom pokušajte da prebrojite zapadne imperije koje su se posle propasti vratile još jače. A onda prebrojte istočne. Tome nas ne uči strukturisanost, već izuzetne ličnosti. Tome nas uči lekcija Staljin.

Proširena verzija Predgovora za srpski prevod knjige „Staljin. Enciklopedija“ Vladimira Suhodejeva (Stalin. Эnciklopediя, 2006), koji će se na ovogodišnjem Beogradskom sajmu knjiga pojaviti u izdanju Informatike iz Beograda

(Standard)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. Kosovac says:

    Jeste da ovaj Željko Cvijanović Standard priča mnogo dosadno i opširno, ali brate ono što on kaže, možeš odmah da ubaciš u enciklopediju beskičmenjaštva.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *