ЛЕОН КОЈЕН: Сириза и Подемос враћају веру у појединца

LEON KOJEN: Siriza i Podemos vraćaju veru u pojedinca

5 juna 2015

pol-koen 6776„U traženju novog” naslov je nove knjige Leona Kojena (Čigoja štampa, 2015), koja čitaoca na jedan specifičan, suptilan a svež način vraća u plodnu prošlost, vreme u kojem su stvarali Dis, Rakić, Dučić, Isidora Sekulić… Individualizam u srpskoj kulturi s početka 20. veka, liberalni duh Srpskog književnog glasnika, kritički principi Bogdana Popovića, modernost i modernizam – poglavlja su koja nude odgovor na pitanje koji su istinski razlozi procvata srpske kulture toga doba. Naš sagovornik autor je više knjiga iz oblasti filozofije i teorije književnosti, filozofiju je doktorirao na Oksfordu. Do 2003. predavao je estetiku i teoriju književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, a od tada pa do prošlogodišnjeg odlaska u penziju predavao je istoriju filozofije i estetiku na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

Zašto ste odabrali da pišete baš o periodu od kraja 19. veka pa do početka Prvog svetskog rata?

Više je razloga za takav izbor. Književno, to je veliko a još uvek u mnogome zanemareno doba naše književnosti: ko, recimo, osim stručnjaka zna za „Bespuće” Veljka Milićevića, stvarno jedan od najboljih srpskih romana? Što je još zanimljivije, to je možda jedino razdoblje u modernoj srpskoj istoriji kada su književnost i teorijska misao prožete istim duhom. Zato knjiga ne govori samo o književnosti nego i o idejama koje su zajedničke piscima i misliocima toga doba, Slobodanu Jovanoviću i Bogdanu Popoviću ništa manje nego Rakiću, Dučiću ili Uskokoviću. Najzad, u srpskom književnom i intelektualnom životu malo kad je bilo toliko talentovanih ljudi jake individualnosti kao u tom periodu. Vredi se zapitati zašto je tako.

Analizirate političku klimu i stvaralaštvo naših pisaca, ukazujete na važnost dva principa – individualizma i liberalizma. Posebno ističete uticaj Džona Stjuarta Mila, koji je među prvima tvrdio da do istine dolazimo samo kroz slobodno sučeljavanje različitih mišljenja…

Mada se o tome dosad nije pisalo, Mil je svojim liberalizmom i individualizmom najdublje uticao na ključne intelektualce ovoga doba, Slobodana Jovanovića i Bogdana Popovića. Milov princip da svaki pojedinac ima pravo na slobodno ispoljavanje svoje individualnosti u mišljenju i delanju, sve dok time ne nanosi štetu drugima, nalazi se kako u osnovi njihovih ideja o kulturnom i socijalnom napretku, tako i u osnovi programske koncepcije Srpskog književnog glasnika, do danas verovatno najboljeg srpskog časopisa. Izlažući tu koncepciju u prva dva broja Glasnika, Popović ne zastupa neki poseban književni i estetički program, kako to obično čine pokretači novih časopisa. Naprotiv, on u Milovom duhu otvara vrata svim književnim talentima, insistirajući jedino na dubljem upoznavanju srpskih pisaca sa velikom tradicijom svetske književnosti. Taj „književni liberalizam”, kako su ga zvali Popović i Skerlić, omogućio je Glasniku da i u svojoj „prvoj seriji”, do 1914, i u svojoj „novoj seriji” u međuratnom periodu, okupi najbolje srpske pisce i objavi njihova najznačajnija dela, od Rakićevih i Dučićevih pesama do najboljih Andrićevih priča i prve knjige „Seoba” Crnjanskog.

„Istinski individualist” je, kaže Skerlić a Vi ga citirate, „sejač istina” i „pokretač napretka”, „on je razvio svoju ličnost, podigao je na visinu slobodne i kritičke misli” i spreman je da „slobodna duha i krepke duše izađe na veliko poprište života”. Zvuči li ovaj opis u našem dobu opšteg komformizma kao utopija?

Sigurno, ali upravo zato treba se nad njim zamisliti. Doba pred Prvi svetski rat bilo je svuda u Evropi krajnje individualističko. Iza vere u dostojanstvo pojedinca i u njegovu moć da nešto promeni u svetu oko sebe stajale su različite ideje: klasični liberalizam, Tolstojev anarhizam, Ničeova filozofija, Žoresov socijalizam (na koji se ovde oslanja Skerlić). Ta vera u pojedinca i u slobodu, kao osnovnu političku vrednost, nestali su u Evropi pred užasima i klanicom Prvog svetskog rata. Ali ono što ih je zamenilo sledećih decenija – ideologije u kojima su pokret i kolektiv bili sve, a pojedinac ništa – bilo je svakako daleko gore. Nažalost, slom totalitarnih ideologija u Evropi (desnih na kraju Drugog svetskog rata, levih s padom Berlinskog zida) nije povratio pravu veru u pojedinca, ni u velikim evropskim društvima ni kod nas. Na sreću, čini mi se da to počinje da se menja. Pokreti kao što su Siriza u Grčkoj ili Podemos u Španiji učestvuju na izborima, ali to nisu obične stranke: njih dobrim delom čine pojedinci koji ne pristaju da budu samo deo glasačke mašine.

Dakle, ipak postoje „ostrva” na kojima ima prostora za slobodu da budemo originalni, da nasuprot političkoj moći na pijedestal stavimo dostojanstvo pojedinca?

I u političkoj i u kulturnoj sferi u Evropi se takva „ostrva” stalno pojavljuju i stalno nestaju, jer ih upijaju u sebe komercijalizovana kultura i rutinska demokratija (rutinska, jer izborni mehanizam više ne utiče na ključne političke i ekonomske odluke koje se u osnovi donose drugde, u Vašingtonu, Briselu ili Berlinu). Ali, ako ne pokušate, nećete ni uspeti: zato su oči one Evrope kojoj je stalo do slobode danas uprte u Grčku, potpuno nezavisno od toga koliko se slažu sa Sirizinom levičarskom ideologijom.

U knjizi govorite i o tome kako je Slobodan Jovanović shvatao ulogu države, pored ostalog i njenu kulturnu misiju dok Srbija danas još uvek nema definisanu kulturnu strategiju?

Slobodan Jovanović je, pod Milovim uticajem, smatrao da državi treba poveriti da obavlja niz poslova od opšteg interesa kada se pokaže da se oni ne mogu obaviti delovanjem tržišta i privatne inicijative, među njima i one koji se tiču obrazovanja i kulture. Žalostan je paradoks da se jedan vek kasnije u Srbiji tako malo čini za ključne institucije u ovoj oblasti. Za društvo u celini bilo bi daleko bolje ozbiljno ulagati u obrazovanje i kulturu, jer je to pravo ulaganje u budućnost, nego oklevati sa bolnom reformom javnog sektora, koja se ionako mora obaviti pre ili kasnije.

Smatrate li da liberalni duh, kojim su početkom 20. veka bile prožete i politika i kultura u Srbiji, ima nešto da nam kaže i danas?

Ja sam u to siguran i verujem da moja knjiga posredno pokazuje i zašto je tako. Ali, liberalni duh postoji u jednom društvu samo ako njegova kulturna i intelektualna elita iskreno veruje da se vredi zalagati za slobodan javni život i učestvovati u njemu sa željom da se doprinese opštem napretku. Ključni angažman intelektualaca tu ništa ne može da zameni. Čak i kada su sami intelektualci, političari danas nigde nemaju ni motiva ni vremena da se time bave. To je posao za nas same, ako želimo da se sadašnja kulturna pustoš i intelektualni konformizam zamene nečim boljim.

Šta je dovelo do toga da su srpski intelektualci tada govorili dok danas radije ćute?

Navika poslušnosti stvorena među ogromnom većinom intelektualaca za pola veka komunističke vlasti učinila je svoje. Verovatno se bez toga ne može objasniti činjenica da se danas o mnogim vitalnim pitanjima kod nas ne vodi prava debata. Politička situacija kakva danas postoji u Evropi, od Ukrajine do Grčke, u Srbiji u dobu pred Prvi svetski rat bila bi predmet ozbiljnih analiza i javnih rasprava: ono što umesto toga danas imamo u javnosti u najboljem slučaju je opredeljivanje „za” ili „protiv”, bez pravog pokušaja da se stvari dublje razumeju.

(Politika)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. Hazar says:

    Čudi me da niste o tome pitali Leona Kojena i Srbijanku Turajlić. Činjenica je da su njih dvoje vodili početkom devedesetih minornu stranku pod nazivom Demokratski forum prozapadne provinijencije. Danas Leona Kojena (tada se prezivao Koen) pokušavaju da predstave kao nekakvog "patriotskog" lidera Srbije, da pokupi glasove onih sa kratkim pamćenjem na skorašnjim vanrednim izborima. Naravno, osnovna ideja je da kao i na poslednjim izborima, pobede tobožnji "patrioti" a da Vladu Srbije ponovo sastavljaju zapadni ambasadori. To što brisanjem takvih komentara (do sada četiri puta) "Novi Standard" pokušava to da sakrije od svojih čitalaca, najbolji je dokaz da je ova hipoteza tačna, ali i to još bolje govori koliko je Novi Standard zaista patriotsko glasilo Srbije. Što se tiče drugog štićenika "Novog Standarda" Srbijanke Turajlić, svuda je predstavljaju kao "penzionisanog profesora univerziteta", ali ne kažu da je to bio inostrani tkz. "univerzitet" NATO propagande na prelomu ovog milenijuma. G. Turajlić je istovremeno bila i predsednik UO "Otpor" (sada KANVAS), pa nije fer sakrivati je iza leđa mnogo napadanog g. Srđe Popovića. Pre neki dan, g. Turajlić je dobila lepu minutažu u jutarnjem dnevniku RTS da kritikuje pojave u našem obrazovanju, jer veruju da je zaboravljena njena uloga o nametanju tkz. "Bolonje", u vreme dok je bila pomoćnik za visoko školstvo ministra Gaše Kneževića. Inače oboje su se "proslavili" ignorisanjem tri puta ponovljenog glasanja na NN Veću Matematičkog fakulteta u Beogradu, koje je sva tri puta predložilo za dekana prof. dr Nedu Bokan, a oni uradili suprotno. Naime, Knežević i Turajlićka iskoristili su tada još važeći "Šešeljev zakon" (koji su inače žestoko osporavali) i imenovali svog ortaka Zorana Kadelburga za dekana. Iz napred navedenog, vidi se čemu imamo da se nadamo sa takvom novoprojektovanom vlašću nekakvog "mini Bilderberga" za Srbiju, koji svojom cenzurom podržava redakcija "Novog Standarda". Međutim, NON PASARAN! Od sada ćemo svuda i u svakoj prilici, javno iznositi sve ove nesporne činjenice o Kojenu i Turajlićki, sve dok i poslednji iskreni Srpski patriota to o njima ne nauči!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *