Леп „успех“, нема шта, само није српски

Lep „uspeh“, nema šta, samo nije srpski

12 maja 2017

Piše: Aleksandar Pavić

Emil Vlajki je, u svom članku za NSPM, „U raljama Nemačke“, ovih dana ponovo aktuelizovao pitanje da li je tajni ključ Vučićeva politike u tome što je on, zapravo, onaj isti Radikal iz 1990-ih koji se samo vešto prerušio da bi došao na vlast.

Pitanje nije nevažno. Od odgovora zavisi kako će se vrednovati ne samo jedan, već čitava generacija političara, kao i procene budućih dešavanja u Srbiji. Nije Vlajki prvi koji se njime bavi, mada će možda biti jedan od poslednjih, s obzirom na to da se političke prilike usložnjavaju u pravcu teranja mnogih stvari i ljudi na čistinu.

Sigurno je sledeće: bez radikalskog pedigrea, Vučić ne bi mogao da sanja mesto premijera, odnosno predsednika države. Dvodecenijski kredit javnog zalaganja za „Veliku Srbiju“ mu je omogućio da, 1. zadobije veliki procenat nekadašnjih radikalskih glasača, 2. uopšte pridobije većinski deo srpske javnosti, koji je u osnovi rodoljubiv i suverenistički orijentisan ali razmišlja pragmatično ili oportunistički, 3. obezbedi rusku političku i diplomatsku podršku (što je uveliko doprinelo pridobijanju nacionalno-suverenističke javnosti) i 4. neutrališe kritike koje dolaze sa beskompromisno nacionalno-suverenističke strane političkog spektra. U isto vreme, prozapadna politika koju vodi je otupila napade iz zapadnih centara moći, pogotovo što je Vučić uspeo da sprovede mnogo toga što „original“ srpski prozapadnjaci nisu.

Da bi sve ovo ostvario, Vučiću je prethodno bilo potrebno da obezbedi novac i ključnu medijsko-političku podršku zapadnih država, odnosno njihovog globalističkog establišmenta i domaćih opslužitelja. Tako je i bilo, i to je urađeno preko jednog od glavnih američkih (globalističkih) eskponenata u Srbiji, Mikija Rakića.

I tako sada imamo Aleksandra Vučića i Srpsku naprednu stranku, koji faktički vladaju Srbijom, uz sporednu ulogu SPS-a, od leta 2012. godine. „Prozapadni a naši“, mnogi bi rekli.

Ključno pitanje koje bi trebalo da nas zanima je, ipak, ne to kako su do ovog položaja došli i zašto, već – šta je Srbija imala i ima od toga? Dakle, manje treba da nas bude briga da li je ili nije Vučić prevario zapadne globaliste, već da li je to za Srbiju bilo dobro – i nužno.

Šta bi, na primer, bilo da nije došlo do raskola u Srpskoj radikalnoj stranci? Ili da su Vučić i Nikolić, ne mogavši više, zbog ličnih, taktičkih ili strateških razloga, da izdrže saradnju sa svojim političkim ocem, rešili da osnuju novu stranku, ali sličnog, nacionalističkog profila? Odnosno, da su ostali dosledni onome što je od njih i napravilo profesionalne i poznate političare. Da li je, drugim rečima, za opstanak Srbije bilo dobro i nužno da se pojavi kreatura zvana Naprednjaci?

Šta bi bilo da je, na primer, Boris Tadić odneo pobedu na predsedničkim izborima 2012. i zatim opet nekako uspeo da formira prozapadnu vladu? Da li bi ta vlada bila prozapadnija nego naprednjačko-socijalistička koja je stvorena te godine? Teško. Čak se može dati argument da se vladajuća većina sastavljena od prozapadnih partija i SPS-a ne bi usudila da „ispregovara“ (mnogi bi rekli – isporuči) Briselski sporazum, koji je ukinio preostale državne institucije na Kosovu i Metohiji. Zašto se ne bi usudila? Zato što bi, da su Nikolić i Vučić ostali na svojim idejno-političkim pozicijama, opozicioni nacionalno-suverenistički blok bio dovoljno homogen – i u Narodnoj skupštini i u glasačkom telu – da bi imao potencijal ne samo da blokira takav jedan napad na ustavni poredak zemlje, što Briselski sporazum i jeste – i u skupštini i na ulici – već i da zaljulja samu vladu, pa i ceo petooktobarski poredak.

Međutim, upravo zato što je stvaranje SNS-a na, mora se priznati, genijalan način, raspolutilo i dezorijentisalo nacionalno-suverenističko biračko telo i mnjenje – nije moglo da dođe do masovnog protesta i otpora ukidanju srpske države na Kosovu i Metohiji. Tadić i „žuti“ su bili prepoznatljivi neprijatelji, protiv kojih je mobilizacija bila relativno laka; Vučić i Nikolić su, pak, u svom novom naprednjačkom ruhu, za nacional-suvereniste postali kamen spoticanja i predmet razdora.

Isto važi i za sve druge prozapadne politike koje je naprednjačko-socijalistička koalicija preuzela od Tadićeve koalicije, od izvršavanja naloga MMF-a, do nastavka vođenja neoliberalne ekonomije, pristajanja na sva uslovljavanja na „evropskom putu“ Srbije, potpisivanja dodatnih ugovora sa NATO, pa čak i sadašnjeg guranja pseudojugoslovenske „carinske unije“. Protiv izvornih zapadnjaka bi bilo daleko lakše organizovati otpor nego protiv „patriota koji su prevarili Zapad“.

Posebno mesto zauzima Vučićeva politika povlađivanja velikoalbanskim interesima, promovisanja Edija Rame, guranja auto-puta od Niša do Drača, rehabilitacije Tačija, otvaranja Preševa, Bujanovca i Medveđe za otvoreno velikoalbansko mešetarenje. Ali i Vučićeva izuzetno prijateljska politika prema antisrpskom i antiistorijskom režimu Mila Đukanovića, i to baš u ključno vreme ubrzanog guranja Crne Gore u NATO. Tom procesu je Vučić posebno doprineo, svojim saučesništvom u predstavi o navodnom državnom udaru, koja je Milu obezbedila taj odlučujući političko-medijski impuls u SAD koji je pomogao da se NATO članstvo izglasa u američkom Senatu na početku Trampovog mandata.

Teško je zamisliti da bi se Tadić usudio – čak i da je imao nameru – da povlađuje velikoalbanštini u meri u kojoj je to činio Vučić, opet zbog prisustva jakog, brojnog i relativno homogenog nacionalističkog bloka koji bi se tome suprotstavio. Isto tako je teško zamisliti da bi Tadić povlađivao Đukanoviću u meri u kojoj je to činio, i čini, Vučić. Naprotiv, na osnovu Tadićeve očigledne antipatije prema Đukanoviću, kao i konkretnih koraka koje je preduzimao radi podrške pro-srpskim snagama u Crnoj Gori – može se zaključiti da bi Đukanović imao daleko više problema sa Tadićem na vlasti u Srbiji nego sa Vučićem. Pa čak i da su Tadiću zapadnjaci zavrnuli ruku i naterali ga da promeni ploču – što je bila sasvim realna mogućnost – teško da bi mogao da, sa stanovišta zapadnih, pro-NATO interesa, bude kooperativniji u pogledu Crne Gore nego što je to bio i jeste Vučić.

Isto tako je teško zamisliti da bi Tadićevo ponašanje prema stranom faktoru, pogotovo nemačkom, bilo servilnije nego Vučićevo, ili da bi nasrtaji na srpski identitet, odnosno njegovo omalovažavanje pa čak i pokušaji njegove promene, bili jači pod Tadićem nego pod Vučićem. Naprotiv: pre se može reći da bi Tadićevi eventualni pokušaji u tom pravcu bili daleko manje štetni. Oni bi našli plodno tle prevashodno među njegovim relativno ograničenim biračkim telom, dok bi pre izazvali kontraefekat i zbijanje redova u opozicionim, nacional-suverenističkim redovima. S druge strane, Vučićev „velikosrpski“ pedigre mu je davao mnogo veći opseg i uticaj, mnogo veći potencijal da uzdrma temelje nacionalnog identiteta na širem planu, upravo u redovima onih koji sebe smatraju srpskim nacionalistima i/ili suverenistima.

Tako da, kad saberemo i oduzmemo učinak iz poslednjih pet godina, možemo da dođemo do zaključka da, čak i da je Vučić „da bi došao na vlast morao prevariti Zapad kako bi ovaj pomislio da je on njihov“ (Vlajkijev citat Vojislava Šešelja) – Srbija od toga nije imala nikakvu dobit. Naprotiv, može se ubedljivo argumentovati da je imala samo dodatnu štetu. Jer, da Vučić i Naprednjaci nisu razbili relativno homogeni nacional-suverenistički blok, već da su ostali verni svojim radikalskim korenima, pa makar i u okvirima neke nove stranke – do raskida sa ekstremno prozapadnom politikom je možda već moglo da dođe. Demokratsko-socijalistička koalicija bi, na samom početku svog mandata, bila suočena sa velikim nacionalističkim blokom u Narodnoj skupštini, kao i sa potencijalnim masovnim protestima na ulici koje bi taj blok mogao da organizuje. Ili bi, dakle, prozapadnjaci morali da ublaže svoju politiku ili bi rizikovali da budu bukvalno oterani sa vlasti, ustupajući mesto relativno homogenom nacionalističkom, evroskeptičnom i proruskom, odnosno suverenističkom bloku.

U svakom slučaju, imali bismo čistiju situaciju u Srbiji nego što je imamo danas – i na političkom, i na identitetskom, i na mentalnom planu. Tako da je odgovor koji se sam nudi na pitanje da li je Srbija, odnosno srpska državnost dobila nešto time što je Vučić „prevario Zapad“ – jedno veliko NE. Dobio je jedino Vučić i svi koji su imali političko-materijalnu korist od te politike. Dobio je Milo Đukanović. Dobio je velikoalbanski faktor. Dobio je, razume se, i zapadno-globalistički faktor. Čak su i Hrvati verovatno dobili veću poštedu nego što bi imali da je neostvareni jadranski svetioničar pobedio na izborima 2012. A ni prozapadni blok nije uništen ili kooptiran – što se vidi npr. iz izbornog rezultata Saše Jankovića. U isto vreme, u Srbiji je razbijen, ili bar dezorijentisan, nacionalno-suverenistički blok i njegovi kosovsko-zavetni, pro-ruski, EU-skeptični i antiglobalistički pravci, a čak je u njegovim redovima donekle legitimizovan i kolaboracionizam kao „uspešna nacionalna taktika“. Ali ne čak ni nedićevski, već čisto kompradorski.

Lep „uspeh“, nema šta. Samo teško da bi se moglo reći da je srpski.

(Fond strateške kulture)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. Petar says:

    Dobar tekst, iznijansiran i promišljen. Ne znam kako da naučimo da bežeći od jedne nevolje ne uletimo u veću. Posle atentata na Z. Djindjića nije pronadjena ličnost koja bi mu bila bar približno dobra zamena, lideri 18 partija koliko ih je sačinjavalo koaliciju na vlasti su se nakon njegove smrti potpuno okrenuli svojim interesima koje je on s teškom mukom koliko toliko, s različitim uspehom obuzdavao i nastao je opšti haos. Tome su doprinosili mnogi javni radnici, državni službenici, novinari i ostali koji su odmah po smeni Miloševića kao s lanca pušteni počeli da neselektivno, sa nekim osvetničkim gnevom kritikuju svaki i najsitniji potez potonjih vlada. Bilo je to jako čudno vreme. Ja lično se u životu nisam osećao slobodnije, u medijima je svako bez posledica ispaljivao uvrede i klevete protiv vlade i ministara, ali je istovremeno tekla priča o cenzuri, kontroli medija, nedostatku sloboda itd. Bilo je i kuknjave kako teško živimo, a u to vreme živeli smo daleko bolje nego u vreme Miloševića i nego što živimo sad. Bilo je i besmislica u koje je veliki broj gradjana verovao, uprkos tome što je bilo očigledno da su nečija izmišljotina ili kreativno tumačenje istine. Postepeno spin majstori su uspeli da mobilišu veliki broj gradjana protiv vlade oko DS-a i dobili smo ovo što sad imamo. Da se razumemo, ne mislim da su sve prethodne vlade bile idealne, neke su bile i vrlo loše, ali ih je odlikovala demokratičnost i generalno nastojanje da se izgrade kakve-takve institucije. To ne znači da su svi pojedinci delili ova nastojanja, prokrao se dosta veliki broj onih koji su gledali samo svoje interese, ali smo imali priliku da na osnovu ovih generalno proklamovanih ciljeva kroz izbore zahtevamo njihovu selekciju, tj. dovedemo bolje. A mi smo uradili sasvim suprotno od svog najvažnijeg interesa: izabrali smo SNS za koji smo znali da nemaju pojma ni šta su institucije, ni šta je demokratija ni šta su standardi modernih društava, očekujući valjda da će nam oni čarobnim štapićem srediti sve u zemlji. Naravno, njima to nije bilo ni na kraj pameti. Naprotiv, njihova parola je bila i ostala "što gore, to bolje" (tj. što gore gradjanima, to se oni lakše održavaju na vlasti). Oni ne mogu da rade drugačije nego što su dosad, oni to ne umeju, ali ni ne misle da je to potrebno, jer su njihovi vidici vrlo uski, oni i kako se održati na vlasti. Ni više ni manje. Uzgred, tek da se ne kaže da je prećutano, za uspon SNS su naročito odgovorni B. Tadić i njegova desna ruka onaj Rakić, a sasluživali su ih liberali, V. Pešić i drugi proamerički javni radnici i radnice. I danas smo svedoci hvalospeva AV u medijima, novinari se skoro bez izuzetka sramote pravdajući njegove greške i tražeći uspehe tamo gde ih nema, svi su zalegli da odbrane neodbranjivo. Pitam se samo zašto to rade. Sigurno ne zato što mu još uvek veruju.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *