Леви је ту, а где су српски десничари

Levi je tu, a gde su srpski desničari

17 maja 2017

Piše: Ivan Ristić

Jedan od najvažnijih eksponenata globalističkih interesa na intelektualnom polu, Bernar Anri Levi, u Beogradu se proveo „kao bos po trnju“, a izlaganje zapadne hegemonističke matrice zaustavljeno je na krajnje neočekivan način. Višedecenijski dežurni advokat svih onih koji zdušno rade protiv interesa Beograda došao je da održi još jednu lekciju „dežurnim krivcima“. Ipak, u svoj medijskoj buci i porukama podrške koje su se slile nakon sada već poznatog incidenta sa kolačem, stiče se utisak da je javnosti promaklo da su se osvedočenom neprijatelju srpskog naroda suprotstavili ni manje ni više nego komunisti.

Marksističke organizacije poznatije po incidentima i pozivima na rušenje ustavnog poretka nego po primenljivim i smislenim političkim predlozima uzele su na sebe obavezu da stanu u odbranu vrednosti za koje oni smatraju da Levi samom svojom pojavom vređa. Iako fokusirani na antiimperijalistički predznak u skladu sa svojom ideologijom, oni su istakli preko potreban protest protiv njegove pojave u Beogradu, iako verovatno ne na pravi način. U fokusu njihove „kritike“, dakle, bila je internacionalna odrednica, a ne partikularni interes srpskog naroda, kome se Levi suprotstavljao u svakoj mogućoj prilici. Levi je dao sve od sebe da „poentira“ na ispadu komunista i pokaže koji je pravi motiv njegovog dolaska u Srbiju, optuživši „srpsku diktatorsku vlast“ kao kreatora atmosfere u kojoj je moguće da se dogodi incident poput onoga u kome je on igrao glavnu ulogu. Njemu kao šampionu verbalne gimnastike nije bilo dovoljno da protivno elementarnim principima bontona vlast zemlje domaćina okarakteriše kao nedemokratsku, već je svoju poziciju dodatno pojasnio. On je srpski politički sistem opisao kao „demokraturu“ – poredak u kome su sistem podele vlasti i slobodni izbori samo sredstvo u rukama vladajuće vrhuške.

Ipak, ono što ostaje najupadljivije i trn u oku svim antiglobalistima kojima komunisti nisu prirasli srcu, je činjenica da su se upravo oni našli na mestu gde su se ranije u sličnim situacijama nalazile desničarske organizacije. Levičari, iako nesumnjivo ideološki ostrašćeni, načelno su poslali poruku koja se u tom trenutku morala poslati. Poruka je bila, očekivano, antiglobalistička, dok bi se kritika sa nacionalnog pola očekivala od strane desničara. Teško je objašnjiv fenomen kako su srpski desničari u prvim redovima kada treba izraziti bunt protiv unutrašnjih političkih faktora, dok ih nema onda kada je neophodno stati u odbranu nacionalnog ponosa. Nedostatak elementarnog političkog racija, politička ostrašćenost, ili je nešto drugo po sredi?

Ovo nije nikakav poziv na nasilje, niti opravdavanje istog. Ali oni koji sebe nazivaju desničarima i nacionalistima su morali da dignu glas protiv dolaska u glavni grad Srbije onoga ko je verbalnim delovanjem u širokom prostoru uticaja koji ima učinio da mnogi životi naših sunarodnika budu uništeni. Zbog odsustva njihovog delovanja došlo je do svojevrsnog paradoksa – komunisti brane čast i obraz Srbije, i ako hoćete i nacionalni interes. A gde je u čitavoj toj priči srpski patriotski spektar?

(Vidovdan)

KOMENTARI



2 komentara

  1. milovan says:

    Patriote nisu imali vremena, nadgornjavaju se ko je veci patriot. Komunisti su bili tu da bi se skrenula paznja u EuRopskim krugovima na vec zaboravljenog intelektualnog invalida Levija.

  2. Za Srbiju says:

    To se je odavno pitam!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *