Liberali su najokoreliji ideološki fanatici, odišu lažnom tolerancijom i ne biraju sredstva da bi došli do cilja

Liberali su najokoreliji ideološki fanatici, odišu lažnom tolerancijom i ne biraju sredstva da bi došli do cilja

4 jula 2013

war-statue-of-liberty-350-1241540195Piše Milenko Višnjić

Liberali, da li se oni nazivali po ideološki izvornom korenu reči – Liberali ili, modifikovano – Demokrati ili, na neki treći način, na isto mu se svodi, terorišu javnost svojim suvoparnim i doboga-dosadnim jezikom. Sem njima, jasno je da ove reči nikome ne pomažu. Floskule, koju se rotirajući ponavljaju kod nas – evropski put, evropska Srbija, evropska televizija, evropsko ovo, evropsko ono – su samo produžena ruka, iste i agresivne i, za sitnu lovu, nametnute ideologije. Nije neophodno imati desetku iz matematike, da se zamisle samo troškovi nastali pranjem novca, samo kroz promenu saobraćajnih tablica, da bi – pobogu ljudi – navodno izgledale „evropskije“.

Tiranija američkog liberalizma

Šta je to američki liberalizam, kako je uspeo da se nametne gotovo polovini, nekad slobodnih zemalja i kako on funkcioniše diljem cele zemaljske kugle? O tome, kako se ta pošast uspešno prenela, proširila, ukorenila i još prenosi i na prostore bivše Jugoslavije; kako se uspešno razvila i razvija, a još uspešnije primenjuje na našim prostorima, najbolje govore agresivni komentari „naših“ čitalaca, koji često komentarišu članke, s ciljem da ućutkuju sve one koji ne razmišljaju na njihov liberalni način, a koji – tako im se makar ponekad pričinjava – negiraju njihove – njima toliko značajne – liberalne vrednosti.

Trijumf liberalizma znači tiraniju liberalizma, objašnjava Džejms Kalb u svojoj slikavito pisanoj knjizi, zbog toga što se Liberalizam proširuje i na društveno-politički domen savremene naučne misli i tehnološke racionalnosti. Ovaj način razmišljanja se danas smatra, od skoro svih, kao unikatno autoritativan, i sve one institucije i uverenja, koja mu se ne suprostavljaju, doživljavaju se, u najboljem slučaju kao neprijatnost, a u najgorem, kao zlo. Osim toga, Kalb slikovito opisuje koliko je liberalizam samo izraz interesa i perspektiva globalnih, privrednih i menadžerskih elita, a koje su jako sumnjičave prema najmanjim oblicima i društvenim grupama društva, koje je teže neposredno kontrolisati – poput porodica.

Liberalizam – najokrutniji ideološki fanatizam, je sam po sebi strukturlna tvorevina vlasti i tehnokratske moći, obložene lažnom humanitarnom fasadom, iza koje se krije pogan i prljav posao kontrolisanja celog čovečanstva i njegovih prirodnih resursa. Navešću jedan, od hiljadu primera – komentara, napisanih ispod članaka, na čistom!? srpskom jeziku, kao burna reakcija prouzrokovana sujetnim osećanjima komentatora: „Ovo je Vojvodina, gospodine Taj i Taj i molim vas nemojte unositi politiku, tamo gde joj mesta nema. “, nastavljajući: „Prihvatam političku različitost i pripadam stranci koja neguje politički dijalog, ali ovo stvarno nema smisla.“, i to samo zato, što je, u konkretnom slučaju, ta individua odbornik u Skupštini opštine – opštine, čiji se naziv pominje u komentarisanom članku.

Novinar Erik Norden, u ranim godinama Vijetnamskog rata, piše kritičku analizu, objašnjavajući kako tehnokratija i vladajuća elita nameće svoj pretežno liberalni pogled na svet, a pod okriljem ideološke maske liberalizma, primenjujući tehnologiju ućutkavanja levih progresivnih ideja, socijalnih pokreta i jačajući širenje agresivnog anglo-američkog militarizma. Liberalima, sve ovo uspeva, koristeći moćne medije. Tu moral u potpunosti odstupa od koristi i cilja. Mediji su striktno ideološki i propagandno sredstvo liberala.

Po tvrđenju Nordona, period liberalizma počinje izborom Frenklina Ruzvelta za predsednika SAD, kao kombinacija kulta ličnosti i kejnzijanske ekonomije (Kejnzijanska ekonomija vidi ulaganje za dobrobit naroda, kao koristan ekonomski regulator, koji pomaže da se uspostavi ravnoteža ekonomije u periodima dubokih recesija).Ova kombinacija, posebno program socijalne pomoći, je dosta uspešno začepio prazninu, neophodno potrebnu levim snagama, popunjavajući socijalni i politički prostor i time ostavljajući – prividno – ali uspešno, leve snage bez posla. Represivno militarizovanje državnog aparata i cele države, je dodatno pogoršalo položaj boraca za ljudska i socijalna prava.

Savremeni liberali, vešto procenjujući i predviđajući politiku i političke poteze drugih i odbijajući kritičare od svoje politike, skreću pažnju na niz izmišnjenih rešenja, kao što su briga za obrazovanje, briga za zdravlje svojih podanika, osnivnje društava za zaštitu životinja, osnivanje tzb. sigurnih kuća, društava ovih, društava onih i, što je njihov najači i najomiljeniji adut u odbrani svoje liberalne ideologije, izmišljanje navodene opasnosti od izmišljenog neprijatelja ili, još maštovitije, mogućih napada i zločina neprijatelja iz inostranstva ili, u domaćoj verziji, unutrašnjih neprijatelja koji nikako da shvate i ne razumeju šta je liberalna demokratija. Izgleda, badava je ljudima govoriti – oni ne shvataju, pa ne shvataju?

Uspostavljanjem planetarne tiranije, Amerikanci su do krajnjih konsekvenci doveli koncept dominacije zapadne civilizacije i njene uloge neprikosnovenog hegemonističkog misionara u sferi ideološkog pogleda na svet i kodeks moralnih vrednosti, političkog projekta liberalne demokratije zasnovane na individualizmu, kao privilegiji odabranih, ekonomskom konceptu slobodne konkurencije, neracionalne proizvodnje i besomučne potrošnje, dajući joj završnu socijalnopatološku formu sigurnog nagoveštaja skorog kraja, otprilike se kaže u jednom, davno pročitanom članku.

Diplomatija topovnjače i slobodne trgovine

Od 18. veka, liberalizam je glevni intelektualni i najpopularaniji način vladanja, koji se oslanja na sistem „topovnjače i slobodne trgovine“ i, kao takav, opravdava se i propagira javnosti u celini. Posebno krajem prošlog i početkom ovog veka, to je, pre svega, izgovor kojim se vrši agresivna društvena kontrola stanovništva, u svojoj – neposredno, a u drugim zemljama – kroz podaničke režime tih zemalja. Podobne političare dovode na vlast, na već poznati način – kroz takozvane obojene revolucije; prvo, unište ekonomiju, nemetnu svoje liberalne vrednosti, krivoprolićem ili na drugi način; drugo, dovode svoje, dobro obučene, političke plaćenike na vlast, autentične predstavnike naroda, ako im je to politički potrebno, optužuju, a preživele, koje nije pojela žuta revolucija, odvode i u Hag. Primera je na pretek: svi lideri bivšeg Varšavskog bloka, lideri oslanjani na istočni blok – kako afriči, tako i azijski – lideri gotovo svih republika bivše SRRJ, zatom, Sadam, Gadafi, itd, itd. Pre ovih dešavanja, desila su se gnusna ubistva svojih – američkih uglednih političara, kao što je bilo ubistvo Kenedija, i prethodili su ovom – preiodu devedesetih.

Žrtve liberalnog fanatizma

Počinjući priču sa pedesetim, kada je LIBERALIZAM bio okosnica Hladnog rata i kada je oko toga postojao koncenzus Zapada, počelo se sa masovnim nagomilavanjem naoružanja. Brutalno, i pod pokrovitljstvom, MMF i Svstske banke, Liberali su krenuli na put nave kolonizacije Trećeg sveta. Istovremeno, međutim, činilo se sve da se američko društvo oseća zadovoljno: razvija se sistem medicinske zaštite, ulaže u visoko obrazovenje, dele jeftini stambeni krediti… Sve u svemu, razvijaja se osećanje, kod vlastitog stanovništva, da je jedino važna briga o kavalitetu života – u Americi i uopšte na Zapadu, a da užasi, koje njihova elita čini u drugim zemljama, budu isključivo posao političara – „ne interesuje ih politika“. Stvara se egocentrična svest stanovništva i eliminiše mogućnost da javnost i intelektualci preispituju agresivnu politiku svojih političkih elita. Amerikancima su bila puna srca, bili su zadovoljni i izgledalo je da je krenulo nabolje – američki san se ostvarivao.

Međutim, u tim zlatnim godinama američkog sna, Liberali ruše i uništavaju države i narode u Indokini, da bi, navodno, izbegli domino elekat. Ovu američku avanturu, većina vojnih anatitičara smatra jednom od najkrvavijih u istoriji ratova. Ono što se smatra nezvaničnim početkom žrtvovanja u ime američkog Liberalizma, su ubistva najznačajnijih ljudi Amerike tih decenija, Džona Kenedija, Malkolma Eksa, a kasnije i Martina Lutera Kinga i Roberta Kenedija. Serija žrtava Liberalizma će se nstaviti i u narednim decenijama, ali u drugim i neposlušnim zemljama.

Predsednik Srbije, Slobodan Milošević, tipičan je primer žrtve tiranije američkog liberalizma uz svesrdnu i izdajničku pomoć domaćih poklonika te ideologije. „NATO je bombardovao Beograd 1999., ubijajući hiljade nedužnih civila, jer se predsednik Slobodan Milošević, drznuo da ne preda srpsku pokrajinu Kosovo“, može se pročitati u mnogim medijskim izveštajima. „Sadam je bio dobar momak, kada ga je Regan naoružavao, loš momak, kada je Bušov otac poveo rat protiv njega, dobar momak, kada je Čejni poslovao sa njim, kao i loš momak, kada je to Bušu mađem bilo potrebno…“, izveštavaju, slično tome i u to vreme, mnogi mediji.

Međutim, nasuprot zlatnom dobu 50-60 godina, u toku zadnjih nekoliko godina, nema mnogo razloga da prosečni Amerikanac bude zadovoljan, uživajući u lagodnom životog „američkog sna“. Nema više novca, niko da se ni po glavi počeše zbog nedostatka novca, za koji se nekad – 50-60 godina – podarazumevalo da ga mora biti.

Tokom proteklih nekoliko decenija, američki glavni ratni vikari – zagovornici tehnokratske društvene kontrole sveta i brižni majstori svog zanata – jadnici, koji su stalno „nevoljno prisiljeni“ da napadaju i bormbarduju druge zemlje i to obavezno i samo iz humanitarnih razloga – bogami, nikakvih drugih – i osećaja „odgovornosti za zaštitu“ tih nesrećnih naroda, a koje navodno ugnjetavavaju njihovi lideri – uspevaju da stvore vlastitu auru, zračeći, prvo Amerikom, a onda i celim okupiranim svetom.

Relativizovanje vlastitih grešaka i tuđih vrednosti

Uprkos stalnom insistiranju na svojoj skromnosti, nepristrasnosti, čestitosti i umerenosti, LIBERALI su najokoreliji ideološki fanatici. Međutim, oni koji se usude da stanu na put tako nemilosrfnoj ideologiji, ili se samo usude da preispituju njene vrednosti, naići će na brzu i žestoku odmazdu, gde LIBERALI ne biraju sredstva u kršenju protivnika i ne štedeći čak ni živote, kako svojih sledbenika, tako i omrznutih protivnika.

Tako, odišući lažnom tolerancijom, razumevanjem i otvorenošću, LIBERALI se ne zadovoljavaju time da im se samo drugi ne suprostavljaju, kako posredno, tako i neposredno, nego i dalje insistiraju i traže – od svojih protivnika – da pokažu i dokažu, potpuno i bezrezervno prihvatanje njihove ideologije. Ni prihvatanje, samo po sebi, ne može zadovoljiti fanatike, nego dalje insistiraju da protivnik pokaže i primeni njihovu ideologiju, ne štedeći napore u disciplinovanju javnosti i ispiranju zdravog razuma. Ne odustaju, dok se ne uvere da su pobedili zdrav razum protivnika i dok ih protivnička javnost ne uveri da je nepogrešivo i čvrsto na putu njihove ideologije. Ne nasedaju na deklarativene političke izjave „opredeljeni smo za vašu politiku“, nego nastavljaju sa žestokim pritiskom, dok sami ne zaključe „ovo su dobri momci“.

Da bi lakše ovo sproveli, liberali pribegavaju svom proverenom, pouzdanom i omiljenom metodu – metodu relativizacije svojih grešaka i grehova. Dakle, drže se mamksime „ne postoji apsolutna istina, nema apsolutnog dobra i zla, dopuštajući monohromu pustoš male razlike senke od sivila“. Takva perspektiva, očajanja i pesimizma i, na kraju, nihilistička manipulacija, bilo koje ili svih vrednosti. To, takođe i navodno, daje moćan mehanizam za zaustavljanje i onemogućavanje razvoja ekstremizma. To, kako trijumfalno kaže guru liberalizma, Danijel Bel, daje preduslov da se konačno proglasi KRAJ POTREBE ZA IDEOLOGIJOM.

(Frontal.rs)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *