LJUBA POPOVIĆ: Mi Srbi imamo u sebi neku veliku, čudnu i teško objašnjivu nesreću

Tweet

Ne ide se u Evropu pregovorima, poslušnošću, ili ispunjavanjem uslova, već licem jedne zemlje – kulturom, ističe u intervjuu za „Novosti“ naš i francuski slikar, srpski akademik Ljuba Popović.

– Kada zemlju podignemo na dovoljan estetski nivo, iz Brisela će sami da nas zovu. Ne smemo da dozvolimo da nas ucenjuju. Ne može Brisel da nam kroji spoljnu politiku. Srbija je bila carstvo. U srednjem veku smo bili vrlo moćna imperija. Jaka je bila i predratna Jugoslavija, pa čak, docnije, i Brozova tvorevina. Iz Kraljevine Jugoslavije, iz te moćne zemlje, nije se bežalo. U nju su dolazili Nemci, Rusi, Francuzi, Česi. Samo na mojoj akademiji imali smo četiri Čeha profesora crtanja i dizajna. Bila je to obećana zemlja. U knjizi Branislava Gligorijevića, o životu kralja Aleksandra, na cele tri stranice su navedena samo imena onih učenih ljudi i umetnika koje je kralj redovno, gotovo svakodnevno, pozivao na dvor radi konsultacija, da s njima razmotri šta da se radi. Danas smo u kulturi na nuli. A kad ona propadne, onda propadaju zemlja i narod.

Menja li se nešto s novom vlašću?

– Ne ide se u EU na način na koji je to pokušavao Boris Tadić, ili kao što to sada pokušavaju „Toma Vučić Nikolić“. Razlika između prošle vlasti i ove nije mnogo velika. Prošla vlast je potpuno zanemarivala kulturu. U ministarstvo i muzeje se ulazilo po rodbinskoj i partijskoj liniji. Moj odnos prema vlasti, onoj prošloj, i ovoj sadašnjoj, isključivo je vezan za to koliko doprinose kulturi. Ukoliko nju vlast ignoriše, normalno je da ću i ja da ignorišem tu vlast.

Da li nam je, uopšte, mesto u EU?

– Kroz istoriju, neko je uvek pokušavao da komanduje Evropom: Bonaparta, Hitler, Staljin. Svi su propali. Došla je, onda, nova generacija koja je shvatila da bi, novcem, mogla da drži sve na uzici. Veliki filozof Emil Sioran je pred smrt u intervjuu rekao: Hitler i Staljin su mala deca u odnosu na to šta nas čeka. I, šta su uradili? Od Grčke, zemlje istorijski bogate po svim osnovama, napravili su haos. Isisali su je, kao što stenice isišu krv ljudsku. Trenutno srozavaju Sloveniju, Španiju, Portugaliju, Kipar, uništiće i Italiju. Berluskoni je u pravu. Mrze ga zbog toga. Ako imamo imalo zdrave pameti, moramo da se okrenemo sebi, svojim snagama, a ne da slušamo naredbe iz Brisela. Ali zapadna propaganda je veoma moćna, pa ljudi lako potpadaju pod njen uticaj.

I vi živite na Zapadu?

– Nisam došao zato što sam hteo da zarađujem, nego da budem blizu Luvra, jer tamo mogu mnogo da naučim.

U kom pravcu bismo morali da okrenemo nacionalni kompas?

– Moćna zemlja na planeti danas je Rusija. Ima ogromne potencijale. Rusi su pravoslavci, nama jako blizak narod. Vaspitavani smo na velikim ruskim piscima i filozofima. Prirodno bi bilo da sarađujemo sa tako velikom silom. Hvala bogu da imaju Putina.

Da li bismo tako, uz Ruse, mogli da sačuvamo Kosovo?

– Ne treba smetnuti s uma da je na Kosovu najveća američka baza u Evropi. Bondstil je prava tvrđava. Teško će se ona pomaći odatle. Tu se treniraju „psi rata“ koji se šalju po celom svetu, od Sirije, pa nadalje. Odatle mogu da kontrolišu ruske granice i Evropu istovremeno. Mora da se poznaje i psihologija Amerikanaca. Nemaju oni pojma ni ko su Srbi, ni ko su Albanci, niti s nama imaju isti odnos prema prošlosti, kulturi i arheologiji. Mi pričamo o našim manastirima i freskama, ali za njih je to obično kamenje. Usred Njujorka su od betona napravili kopiju Bogorodičine crkve iz Pariza: za njih je to isto.

Ali i mi snosimo krivicu. Uništili smo našu vojsku. Služenje otadžbini je ozbiljna stvar. Sami smo svoje slavne generale poslali u Hag. Imamo mi Srbi neku nesreću u sebi, vrlo čudnu i teško objašnjivu. Stalno se među sobom gložimo. Mi smo kreativan i destruktivan narod u isto vreme.

Kako onda da se uklopimo u svetske tokove?

– Odgovor na ovo pitanje nije za jedan intervju. Treba najpre videti kako se upravlja zemljom, voditi računa o svom narodu, i njegovoj prošlosti, a spoljna politika se sama po sebi kreira. Ali narod smo velike istorijske tradicije i ne bi trebalo tako lako da se savijamo.

Gde nam se to zagubila ta tradicija?

– Knez Pavle je više jezika govorio. Učinio je puno za slikarstvo. Neki političari danas ne znaju ni srpski. Gde im je dikcija? Spava mi se kad ih čujem. A srpski jezik je lep. Treba najpre da nauče da govore, da se izražavaju, da im rečenica bude tečna i jasna. Neka uzmu stručnjake da ih nauče. Na nacionalnoj televiziji, ukinuto je „Umetničko veče“ Zorice Pantelić i postavljene su svadbe. To na pravi način svedoči o kulturnom propadanju. Televizija mora da obrazuje i vaspitava. Ne može narod televiziji da nametne šta će da emituje. Pogledajte našta liče novine. Ne proveravaju se osnovne činjenice, piše se sve i svašta, ljudi se obmanjuju. Zapušteni su najbolji bioskopi u Beogradu. Jedan od kulturnih zločina bilo je i uništenje Jugoslovenske knjige u Palati Albanija. Paviljon Cvijete Zuzorić, jedan od najlepših u Evropi, prvi kružni muzej, pre Gugenhajma, u kojem su se slike kupale u svetlosti, pregrađen je i praktično uništen. Još jedna nesreća je što su beogradske gelerije potpuno „ubijene“ lošim programima. Nalazi se novac za spasavanje sportskih klubova, a ne može da se nađe za Narodni muzej, koji je godinama zatvoren. To je nacionalna katastrofa. Mesecima ne može da se imenuje direktor Muzeja moderne umetnosti. Da li je to moguće? Čitavo blago Srbije stoji po podrumima. Primera ima mnogo i sve je to poražavajuće.

Kakva je uloga SANU u podsticanju kulturnog preporoda?

– SANU je Soroš „minirao“ iznutra. Njen likovni program nije u službi srpskog naroda. SANU je trebalo da napravi izložbu srpskog simbolizma 19. veka, koji je od svetskog značaja, a onda da je preseli u pariski muzej „Orsej“. Dobili bismo ogroman poen. To je dato Katarini Ambrozić, ona je umrla, pa je zadatak dobio Branko Kukić, ali sve je palo u vodu. Kad smo mi u Valjevu pravili mini-izložbu srpskog simbolizma s Brankom Kukićem, sve slike smo našli u podrumu Narodnog muzeja. Pojma nemaju šta imaju. Ne učestvujem u radu Akademije. Dva puta su odbili moju izložbu iz nepoznatih razloga.

Šta je, onda, rešenje?

– Mora da se oformi odbor za kulturni spas Srbije. U njega moraju da uđu umni ljudi, iz filma, pisci, slikari, muzičari, glumci, reditelji, a ne partijski službenici. Da nas više spolja ne čerupaju. Hrvati nam prisvajaju ćirilicu, izmišljaju se bosanski i crnogorski jezik, a od srpskog jezika se pravi vašar. Moramo u svetu da se predstavimo u pravom svetlu. Za pola veka, koliko sam u Parizu, još nismo organizovali značajnu kulturnu manifestaciju. A za razliku od zemalja u regionu, imamo šta da pokažemo. Imamo remek-dela u književnosti, filmu, muzici, slikarstvu, Kinoteku koja je druga ili treća po značaju u svetu. Ona bi morala da bude upisana u kulturnu baštinu Uneska. Zašto u Parizu nemamo bar dve svoje knjižare kad već imamo čak oko osamsto prevoda velikih srpskih pisaca na francuski jezik? Ili svoj mali, eksperimentalni bioskop? Umesto toga, postali smo žrtve performansa, koji na zapadu odavno nije aktuelan. Kupivši to, postali smo provincija, umesto da gajimo ono što imamo i tako izvršimo „invaziju“ na Pariz, da se vidi da Srbija ima ogromnu stvaralačku tradiciju.

Ko bi sve to platio?

– Nije stvar u parama. Svi se na to vade. Novac se uvek nađe. Najjeftinija u jednoj državi je kultura.
Moderna galerija u Valjevu postoji 25 godina i za to vreme nijedan dinar nije dobila od Ministarstva za kulturu. U njoj ima samo troje ljudi i jedan telefon, a ona je jedna od najboljih u Srbiji.
Velika je nesreća danas za Srbiju što svi kukaju. To je vrlo ružno. Nije to odlika našeg mentaliteta. Srbi to nisu. Ne treba da tražimo pare iz inostranstva i tako sebi stavljamo omču oko vrata.

NE PRIMA NAGRADE

– Odbijam da primam nagrade. Odbio sam svojevremeno i francusku Legiju časti, koju mi je dodelio ministar kulture Fransoa Leotar. Moje najveće nagrade su što se moja slika „Mesečarka“ nalazi u najvećoj svetskoj kolekciji nadrealističkih slika kod Danijela Filipakija u Njujorku, što je moj veliki format ušao u „Istoriju simbolizma“ u izdanju „Tašena“ i što sam prvi slikar sa teritorije bivše Jugoslavije kom je u Francuskoj, 1970, objavljena monografija. Van pameti je davati nagrade slikarima. Normalno je davati nagrade piscima, rediteljima, jer to čini da budu bolje primljeni u narodu.

(Goran Čvorović – Novosti)

Tweet