Љубав

Ljubav

11 jula 2017

Piše: Milorad Vučelić

Nema mesta na zemaljskoj kugli u kojem se toliko nipodaštava i ponižava ljubav kao u Beogradu. Politička i intelektualna elita Srbije je definitivno prokazala ljubav kao nešto opasno i štetno.

Za sve sklonosti i nastranosti u našem glavnom gradu pokazuje se ne samo razumevanje nego i odobravanje i oduševljenje. To važi čak i za afirmaciju mazohističke ljubavi žrtve prema dželatu nazvanu stokholmskim sindromom. Ali na sam pomen tradicionalne i aktuelne ljubavi srpkog naroda prema Rusiji, sledi talas najtežih i ogorčenih napada.Ne možemo a da se danas ne prisetimo stihova Izeta Sarajlića, koje navodimo po pamćenju: „

Voleti Rusiju unosno nije / To je bar jasno i cvrčku / Ako hoćeš s mirom do penzije/ Radije voli staru Grčku…“

Nismo ni pomišljali da je moguće da će ovi stihovi posle toliko godina biti aktuelni. I da će se na optuženičkoj klupi naći najviše vaskolikih Srba kao vrste iracionalno i bolesno zaljubljenih ljudi koje treba lečiti u nekoj globalnoj klinici ili na nekom novom Golom otoku.

Doduše, nisam nikada upoznao nekoga ko se sa Golog otoka vratio „prevaspitan“ kada su Rusija i Staljin u pitanju, pa to i nije najbolja preporuka za izlečenje Srba od ljubavi prema Rusima. Mada, ono što nije pošlo za rukom organizatorima logora danas može lako poći za rukom medijima i političarima u kolonijalizovanoj zemlji u kojoj žive samo stanovnici bez ikakvog drugog identiteta, imena i prezimena.Veliki doprinos ovakvim razmišljanjima dala je, prepoznajete, premijerka Srbije u svom intervju američkom portalu „Blumberg“ rekavši: „Ukoliko Srbija bude primorana da bira između bližih veza s Rusijom i članstva u Evropskoj uniji, odlučiće se za ovo drugo…

Imamo emotivne veze s Rusijom zbog tradicije, kulture i vere. Ova osećanja se ne mogu zanemariti, ali naš strateški put je EU.“

Simptomatična je i izjava Nataše Dragojlović, koordinatorke Nacionalnog konventa, onog istog Konventa koji je našao važno mesto i u ekspozeu premijerke Ane Brnabić, po kojoj „kada Srbija nekog voli, ona ga voli i bez ozbiljne argumentacije, sasvim iracionalno i tu nikakve pare ne pomažu, niti mogu tu sliku popraviti“, te se tako i „saradnja Srbije i Rusije predstavlja u mnogo boljem svetlu nego što ona zapravo jeste“.Pošto se već odnosi s Rusijom izmeštaju u sferu iracionalnog i emotivnog, ili se potpuno relativizuju, postavlja se pitanje da li Srbija ima neke interese kada su u pitanju energenti kao što su gas i nafta na primer, i imaju li Rusi ove energente.

Da li je neko zaboravio da postoji NIS, „Srbijagas“, „Banatski dvor“, „Južni tok“ ili „Turski tok“.Po svemu sudeći postoji neka skrivena želja da Srbija nastavi proces deindustrijalizacije pa će tako energenti postati izlišni. Postoji čitav jedan ideološki i politički tok koji umesto ljubavi, pa čak i kada je ona dokazano obostrana, favorizuje samo neposredan i banalan trenutni interes i želi da pretvori naš narod u neku vrstu poslovne pratnje i neku eskort agenciju nomadskog kapitala.

U osnovi postoji veliki i suštinski nesporazum povodom nedoumice da li su naši političari zaduženi, i od koga su zaduženi, da rade protiv dominantnog raspoloženja svog naroda, a ne u skladu sa njim. Da li je njihov zadatak da sprovedu prilagođavanja nacionalne svesti kultivišući je i transformišući je, ili pak da tu svest, raspoloženje ili tradiciju potpuno satru ili resetuju.

Postavlja se opravdano pitanje koga tu onda treba prevaspitavati. I kako i gde.Valjalo bi da neko odgovori da li je srpski nacionalni interes ili puka iracionalnost da takozvana država Kosovo ne postane članica Ujedinjenih nacija zahvaljujući ruskom glasu i uticaju u Savetu bezbednosti UN. Ili da li je u srpskom interesu (a ne samo zbog ljubavne sklonosti) bio ruski veto u SB UN na britansku rezoluciju o genocidnosti srpskog naroda. Da li je u našem nacionalnom interesu to što je Rusija garant Dejtonskog sporazuma pa tako i postojanja Republike Srpske.

Da li je u našem interesu da Kosovo ne uđe u Unesko ili je tu samo reč o pustoj srpskoj ljubavi i iracionalnosti. Da li Rusija od nas traži da napustimo politiku vojne neutralnosti koja je u našem najboljem interesu ili to od nas, a protivno našim interesima, traži neko drugi. Nećemo, svakako, preskočiti i „iracionalnost i emotivnost“ ruskih migova i naoružanja. Zar u zonu iracionalnosti spada činjenica o sve čvršćem savezu Rusije i Kine. Zar to nisu važni argumenti koji mogu poslužiti i kao dodatni razlog naše srpsko-ruske ljubavi, te se možda može zaključiti da se tu ne radi samo o tradiciji i veri.

Naše čitaoce upućujem i na tekst „Guske u magli“ Nikole Vrzića.Ko išta ozbiljno zna o utemeljenju čovekovog mišljenja zna i to da ono i te kako može biti i da jeste osnovano na ljubavi.

Znali su to valjda i naši preci, sem ukoliko ne pretendujemo da smo mi posle tolikih ludaka i čudaka prve generacije normalnih i zemaljskih Srba.Pretvarati moguće i izvedeno pitanje EU ili Rusija u pitanje biti ili ne biti srpskog opstanka je najblaže rečeno i neodgovorno i neozbiljno i to ne samo politički. U pomenutom političkom nastupu ne isključuje se ni mogućnost uvođenja sankcija Rusiji što bi bilo pogubno po srpske državne i nacionalne interese.

Pored toga Srbija je među poslednjim zemljama na svetu koje bi trebalo da nekome uvode sankcije jer je nepravdu takvih mera osetila na svojim leđima sa sve pogubnim posledicama koje do danas traju. Trebalo bi, dakle, da se solidarišemo sa onima koji su nas na grozan način uništavali gotovo puni deceniju, a da ne postavimo ni pitanje „za čije babe zdravlje“ što bi rekao naš narod.Da li je moguće da se toliko retko u srpskoj javnosti pomene moguća iracionalnost favorizovanja puta u EU i kritički ne ispita šta danas uopšte znače evroatlantske vrednosti. Žalosno je što je ta iracionalnost učestalim ponavljanjem pretvorena u neupitnu i podrazumevajuću činjenicu. Istovremeno se notorna činjenica da je humanitarni centar u Nišu dokazao svoju svrhu i potrebu u poplavama i u požarima u Srbiji osporava tako što se zaposlenima u tom centru ne dodeljuje odgovarajući diplomatski i službeni status. Našim vajnim zapadnim prijateljima i delu naših vlasti smeta što bi tamo bio neki mogući špijunski centar, ali im ne smeta što na teritoriji Srbije postoji onolika vojna baza kakva je Bondstil. Posebno je pitanje zašto bi Rusi špijunirali Srbe koji ih toliko i nesebično vole.Gledamo dva-tri „stručnjaka“ koji svakodnevno, leteći od medija do medija, tvrde da osiromašeni uranijum kojim je Srbija u NATO agresiji obilato zasuta nije štetan po zdravlje niti može izazvati maligna oboljenja. Istovremeno ima tušta i tma onih koji uporno tvrde da je politika Rusije na Balkanu a posebno u Srbiji maligna.

Na nalog Vašingtona spremno su se mnogi odazvali. Tako ispada da je zapadni osiromašeni uranijum lekovit za Srbe, ali da uticaj Rusa dovodi do malignih oboljenja. Da li i ovo spada u nečiju ljubav, zaljubljenost i iracionalnost i čiju.Veliku i zasluženu pažnju je izazvala izjava crnogorskog ministra odbrane Predraga Boškovića o ratovanju crnogorske vojske na Kosovu.

Izjava je već u više navrata korigovana i pojašnjavana, ali i pored svega toga ona nije shvaćena kako treba i nije „otključana“ na način koji zaslužuje. Ovo je neke vrsta autentičnog tumačenja koje će odagnati sve sumnje i otkloniti napade na crnogorskog ministra vojnog.

Ministra Boškovića, kada su vojska i Kosovo u pitanju, nadahnula je naime poznata pesma Kralja Nikole Petrovića „Onamo, namo“, te podsećanja radi navodimo nekoliko strofa te himne:

Onamo, ’namo… za brda ona,

govore da je razoren dvormojega cara;

onamo vele,bio je negda junački zbor.

Onamo, ’namo… da viđu Prizren!

Ta to je moje – doma ću doć’!

Starina mila tamo me zove,tu moram jednom oružan poć’.…

Onamo, ’namo… za brda ona

đe nebo plavo savija svod;na srpska polja, na polja bojna

onamo, braćo, spremajmo hod!

Piše: Milorad Vučelić za pecat.co.rs

(Pečat)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *