ЉУБИША РИСТИЋ: Од националиста постају космополити, од левичара постају десничари, од комуниста монархисти

LJUBIŠA RISTIĆ: Od nacionalista postaju kosmopoliti, od levičara postaju desničari, od komunista monarhisti

15 juna 2015

Ljubisa-Ristic-0013Iza Ljubiše Ristića, srpskog i jugoslovenskog reditelja, poznatog po kontroverznim predstava širom bivše zemlje, burna je umetnička i politička karijera. Njegova diplomska predstava „Buba u uhu”, koja je premijerno izvedena pre 44 godine, započela je svoj novi život u Šećerani što je beogradska publika pozdravila sa simpatijama. Nekako uporedo, u Rijeci je reditelj Oliver Frljić započeo rad na predstavi „Kompleks Ristić” o životu i radu Ljubiše Ristića i njegovog KPGT-a.

Na sceni KPGT-a ponovo živi stara-nova predstava „Buba u uhu”. Kako vi kao reditelj ove, inače, diplomske predstave, doživljavate njen fenomen?

To je rezultat s jedne strane podrške koju toj predstavi daje publika već 44 godine, s druge: upornost, odanost, ljubav glumaca koji igraju u njoj. Pokojni Nikola Simić, ali i vitalni Rada Đuričin, Branka Petrić, Vlasta Velisavljević koji su od prve podele u njoj. Održali su je oni u životu, ali i veliki broj glumaca koji se naknadno uključivao u ekipu. A razlog dugovečnosti, rekao bih, krije se i u rečima onih kritičara koji su u vreme njenog nastanka govorili da je uspešna zato što je moderna. Zato što je pronašla novi način da se pročita francuski vodvilj očima koje imaju iskustvo nemih filmova, Čarlija Čaplina, teatra apsurda, Joneska i Beketa. Tu negde, verovatno, leži ključ uspeha predstave koja ima brzinu koja pripada modernim vremenima, ali i odbija razne „veštine” onih koji „znaju” kako treba igrati komercijalne francuske vodvilje. Mnogi i danas pokušavaju da naprave uspešne komercijalne predstave, ali, umesto da primene pouke „ Bube u uhu”, sve se kod nas često završava na direktnom kopiranju ili na skeču, na verbalnim doskočicama, skarednostima, psovkama, na mentalitetskom lokalnom folkloru ili na kopijama kulturnih matrica brodvejskog mjuzikla.

Pre nekoliko dana oštro ste reagovali na najavu reditelja Olivera Frljića da radi predstavu „Kompleks Ristić” posvećenu vama i KPGT-u, a da niste ni videli predstavu? Zašto uvek tako burno reagujete?

Nisam burno reagovao, samo sam rekao da autor ima svoju umetničku slobodu. Niko me o ovoj ideji nije obavestio i na to imaju pravo. Ako bi moja reakcija bila burna, onda bi to bilo zbog Frljićevog stava, odnosno izjave, da posle nestanka Jugoslavije kao državne zajednice pozorište Ljubiše Ristića više nema razlog postojanja. To je fantastično, fenomenalno! A šta je njihov razlog postojanja? To što imitiraju i kopiraju ono što sam ja uveo u naše pozorište: da se radi zajedno, da se sarađuje u čitavom kulturnom prostoru? To sve treba i može, ali Ristić nema razlog postojanja? To ukazuje na nešto drugo: može „saradnja u regionu”, ali ne može jugoslovenski kulturni prostor i KPGT, može sve što je radio i kako je radio Ristić – ali bez Ristića i Nade Kokotović! Zapravo: može „region” kako traži kulturna i ostala politika EU, ali ne može Jugoslavija ni kao kulturni prostor, da o državi i vojsci i ne govorimo! To kaže taj Frljić, za nepismene.

U pozorišnim centrima u kojima ste radili u bivšoj Jugoslaviji gotovo da ste izbrisani iz sećanja. Koliko su politika i JUL krivi za to?

Kako gde. Borba koji sam vodio s nacionalistima od Slovenije do Makedonije, naravno i u Beogradu sa srpskim nacionalistima, s mađarskim fašistima u Subotici, bila je kontinuitet, konstanta mog života u umetnosti, ali i u politici. Oduvek je kulturni i politički program, koji sam čitavog života zastupao kao Jugosloven i levičar, dovođen u pitanje, ali je od formiranja JUL-a 1995. pri ruci zgodan izgovor za to osporavanje. Nisam učestvovao u politici tog rata kao moji prijatelji, kolege, umetnici koji su bili glavni govornici i zvezde na političkim mitinzima u vreme rata, oblačili uniforme, od Slovenije do Hrvatske, Bosne, po celoj Jugoslaviji. Ja sam za to vreme održavao u životu zbeg koji je dolazio u Suboticu iz cele Jugoslavije. Hranio ih, oblačio, nalazio im privatni smeštaj dok ne odu u Nemačku, Dansku… U politiku sam se uključio 1995. kada je rat bio završen, kada je trebalo u mojoj zemlji, umesto antikomunističke histerije i antijugoslovenskog nacionalističkog orgijanja, što su zastupali i veliki deo tadašnje vlasti i veliki deo tadašnje opozicije, uspostaviti koncept povratka na ideju mirnog zajedničkog života u ideološkom šarenilu i bez rata. Toj pragmatičnoj ideji Slobodana Miloševića, pa zato i Mire Marković, bio je potreban moj program. Za projekat koji je već tog trenutka bio osuđen na propast od strane svih i spolja i iznutra. Nikome tada nije bio potreban „zajednički život, mir i ideološko šarenilo” – ni vlasti ni opoziciji a naročito ne „međunarodnoj zajednici”. Mislite da sam glup i da to nisam znao, da mi moje iskustvo nije govorilo da će to biti gubitnička kombinacija? Naravno da sam znao, ali moj stav je uvek bio da se bavim stvarima kojima nije obezbeđen uspeh. U tom kontekstu je moje posleratno bavljenje jugoslovenskom levicom, svojom zemljom, menjanjem njenog imidža u svetu, normalizacijom zgodno dočekano na nož, dok se većina meni bližih i daljih umetnika okrenula na drugu stranu. Oni su se od početka vezali za čelnike u svojim novostvorenim državama i hladno učestvovali u rušenju moje države. Na kraju ispalo je da se Ristić bavi politikom – fuj! Aoni su umetnici-leptirići od cveta do cveta.

Koji umetnici?

Dušan Jovanović je od levičara i Jugoslovena, čim je secesionistički rat počeo, brzo preskočio na Soroša i Kučana, a kada se rat završio meni preko novina poručio da je on sada na pravoj strani, Šerbedžija me u novinamaobožava, ali u životu ne sme od Lenke, prvo je za Račana, pa posle mu je Tuđman simpatičan, sada Anđelina „nema alternative”. Haris Pašović je očas posla obukao uniformu i pretvorio se u mudžahedina u Sarajevu, nazivajući, po Londonu, Meksiku i gdegod stigne mene fašistom a moju i svoju zemlju fašističkom zemljom. Slobodan Unkovski je postao ministar kulture u Makedoniji koji voli da ode u Sarajevo i priča za novine kako ne zna da li će Ristić završiti u Hagu, znajući da to tamo poneko voli da čuje a ni u Beogradu ne zvuči loše i zgodno je za posao. Šta da kažem o ulozi Dejana Mijača od „Golubnjače” do globalističke „demokratske revolucije”, o ulozi Jovana Ćirilova od partijskih SKJ kongresa, preko„Kolubarske bitke”, do oduzimanja imena ulica partizanima i deci herojima. Ili o mojoj voljenoj drugarici Borki Pavićević – od Mao Cedunga i Roze Luksemburg do „Žena u crnom” i „okupatorskih ambasada”. Stalno se ti ljudi presvlače, od nacionalista postaju kosmopoliti, od levičara postaju desničari, od komunista monarhisti. A JUL im je svima uvek bio zgodan izgovor za sve što im je i inače nezgodno kada sam ja u pitanju: pamtim i bio sam prisutan. Samo je Vida Ognjenović uvek bila kao ja dosledna: em ne silazi s tog balkona, em za Ristića nema posla gdegod se nju pita, a to je svuda.

Da li je KPGT danas moguć kroz „jugosferu”? Da li je moguće obnavljanje jugoslovenskog kulturnog prostora i koliko nam nedostaje šira umetnička teritorija?

To je i jedino moguće, sve drugo nije. Nemoguće je razdvojiti ono što je prirodno bilo zajedno, nemoguće je boriti se protiv potrebe ljudi da rade i žive zajedno. Svi oni koji kažu KPGT je anahronizam, to isto rade. Šta rade od Briona do Skoplja? Šta rade u Sarajevu, bilo gde? Sarađuju, rade zajedno. Evropska unija ih finansira da to rade, pritiska, uslovljava da sarađuju i onda KPGT nije moguć? Pitanje je zašto jedino za one koji su osnovali KPGT, Ljubišu Ristića i Nadu Kokotović, danas nigde nema mesta, dok se drugi osnivači KPGT-a odriču svoje najvažnije biografije, beže od nje kao đavo od krsta: Dušan Jovanović, Rade Šerbedžija, ali i neki saputnici kao Kaća Čelan, Lazar Stojanović i drugi. U čemu je tu stvar, zašto misle da je to loše po njih? KPGT je kulturni pokret koji se borio za održanje u životu jedinstvenog kulturnog prostora, za multietničku, multijezičku, multikulturnu saradnju unutar tog prostora; ništa ni danas nije važnije od toga i ne može im Ristić kao predsednik JUL-a biti izgovor da se svega toga odriču. Ili se ne odriču, ali je za svaki slučaj zgodnije da se Ristića odreknu.

Politika je, naravno, odnos snaga. Ipak, konvertirani levičari danas su ljuti desničari. DSS i Dveri danas imaju ekonomski program koji pokušava da zaštiti tekovine socijalizma. Kako vam to izgleda?

Sve je to logično. Mi smo u vrlo specifičnoj situaciji. Problem nije vlast, već naša opšta svetska i istorijska pozicija. Mi smo država s nejasnim granicama koja ne zna šta joj je teritorija, stanovništvo i prošlost koja se stalno revidira i prilagođava. Prvi put u svojoj istoriji na svojoj teritoriji imamo stranu vojsku, američku vojsku na Kosovu, a dobili smo i rusku vojsku na istoku Srbije. Mi smo, zapravo, zaista na liniji vatre. Sada, nažalost, imamo dokaz da smo i te kako važni i da je Srbija zapravo ključna zemlja u kojoj se prelama cela reorganizacija svetskog poretka i povratak hladnog rata kao recepta za izlazak iz krize u koju su upale velike sile. Ovde će se to bojno polje tek otvarati.

Jugoslavija je bila, tvrdite, tvorevina stvorena da zaustavi nemački i ruski prodor na jug i na istok… S istim ciljem je, kažete razbijena devedesetih da bi se rehabilitovali stari ciljevi, i nemački i ruski? Kako gledate na svetske prilike?

Naša istorija se zapravo stalno prikriva, ne znamo kako je nastala prva Jugoslavija. Odnosno znamo pogrešnu istoriju. Zašto je istorija pojave SAD u Evropi od početka uvek bila povezana sa Srbijom i Jugoslavijom? Nikada ni Nemačka ni Rusija nisu bile zainteresovane za Jugoslaviju. Naprotiv, uvek su je smatrale svojim protivnikom. Amerika je bila ta koja je uvek podržavala Srbiju. Trenutak je krajnje problematičan zato što se zapravo odigrava veliki epohalni sukob u kojem Amerika pokušava da se zadrži kao evropska sila, u kojem je Nemačka kao predvodnica nove imperijalne sile ojačala dovoljno da pokuša da eliminiše SAD sa ovih prostora. Taj savez Nemačke i današnje Rusije oko evroazijskog prostora i pokušaj da se oslobode američke hegemonije koja je trajala preko 50 godina je nešto zbog čega se nalazimo u ovakvoj situaciji. I sve te gluposti oko borbe za vlast, optuživanje Miloševića, Đinđića, Koštunice, danas Vučića za tobožnje greške je besmislica. Mi smo u središtu, u oku oluje, orkana. Kakva Ukrajina, to su besmislice. Ovde je ključ cele stvari, između Kosova, između Preševa, između Moravske i Vardarske doline. Na tom jedinom pravcu koji onaj ko hoće da kontroliše Evropu i Aziju mora da kontroliše. To uče na svakoj vojnoj akademiji u svetu. Svako na vojnim akademija u svetu zna ono što se naš Generalštab pravi već 20 godina da ne zna. A to je značaj Bagrdanskog tesnaca.

Kao zakleti levičar verujete li da Siriza može da izvuče Grčku iz dužničkog ropstva koje joj je nametnula svetska finansijska oligarhija?

U Grčkoj postoji levica koja se već 40–50 godina ogorčeno bori protiv NATO-a i protiv prisustva strane vojske u Grčkoj. Ta levica ne sarađuje sa Sirizom. Siriza nije nijednu reč rekla protiv NATO-a. Znači Siriza je ona vrsta levice koja i u Grčkoj i u Srbiji sarađuje sa NATO-om. Kada je PASOK na vlasti, to znači da su Amerikanci prevladali u Grčkoj. Kada PASOK više nema legitimitet i u ekonomskoj krizi ne može da vodi Grčku, on se sklanja u stranu i na njegovo mesto dolazi tobožnja ultralevica Siriza koja je američki produkt. Jasna stvar. Možda Grčka zaista ne može izvan tog evroatlantskog koncepta. Ipak, Amerikanci su predominantna regionalna hegemonska činjenica u ovom našem delu sveta tako da ni oni, ni mi ne možemo toga da se odreknemo i iz tog kola da izađemo.

Uporno tvrdite da je slučaj Mire Marković konstrukcija za koju su odgovorne „službe”. O čemu je zapravo reč kada je u pitanju „slučaj” ove bivša dame Jugoslavije i Srbije? Kada će se vratiti u zemlju i da li ste u kontaktu s njom?

Nismo u kontaktu zato što što ona to neće. Mislim da razumem razloge, odnosno da je to bio jedan od uslova njenog odlaska u Rusiju koji su zajedno organizovali Amerikanci i Rusi. Smatram da je ona tamo talac. Ovde ljudi stalno greše u osnovnoj stvari: Slobodan Milošević je formirao JUL radi stvaranja ravnoteže između sopstvene partije koja je prestala da bude levičarska, samo se tako zvala, i pokreta koji bi stvorio novu situaciju u zemlji i omogućio da se rekonstruišu neki sistemi vrednosti, jugoslovenska i levičarska pozicija koja je bila potrebna zemlji u vreme Dejtonskog sporazuma, prekida rata… Mira Marković je u svemu tome mnogo manje kreator cele te stvari, a mnogo više predani i strasni zastupnik tih ideja. Sistematski se naručuju optužbe na račun Mire Marković, u smislu da ja naručila ovo ili ono ubistvo. Čudno je da su ubijani u to vreme ljudi bliski Miloševiću, a da su preživeli svi oni koji su ga srušili, i iz njegove partije i okruženja i s druge strane. A da su ubijani i sklanjani ljudi koji su mogli svojim angažovanjem u politici da smetaju konceptu planiranom za vreme posle Miloševića. Stambolić, Ćuruvija, koji su počeli da formiraju novu političku poziciju podržanu spolja, a mimo glavnog projekta koji je na kraju realizovan. Zašto bi Mira Marković naručila njihovo ubistvo? Iz zlobe? Iz gluposti? Njihove akcije su slabile i razvodnjavale zajedničku akciju opozicije u rušenju Miloševića. Meni to govori da su službe i civilne i vojne, i domaće i strane imale svoje spiskove ljudi koji su ometali njihove planove.

Pojedinci vas vide kao kontroverznog kulturnog biznismena koji je eliminisan iz javnog, kulturnog života, a stariji novinari vas pamte i kao reditelja koji je znao da uzme novac od države?

Kada, kojom prilikom? Niko ne zna. U vreme kada sam bio predsednik JUL-a moje pozorište nije dobilo ni dinara iz dotacija. U vreme kada sam vodio KPGT jedina dotacija od države je bila mala dotacija malog provincijskog Narodnog pozorišta iz Subotice. Dakle, to su izmišljotine, laži, i to je smišljeno, praviti od Ristića biznismena? Zato što se nije libio ni da prodaje karte po američkim ulicama zarad svog pozorišta. A ko to priča? Pozorišni ljudi, oni koji oduvek sede na budžetu i upravljaju svim tim pozorištima i sređuju stvari za sebe i svoje privatne dobrobiti.

Pojedini pozorišni stručnjaci tvrde da više ne biste mogli da ponovite „Misu u A-molu”. Hoćete li ih i kako razuveriti?

To pričaju pozorišni ljudi koji godinama nisu svratili u KPGT i ne poznaju ni naš rad, ni naše glumce. Napravili smo ponovo „Bubu u uhu” i publika je eksplodirala. Za njih su anonimni Ana Kostovska – zvezda KPGT-a i kulturne prestonice Evrope još iz 1988. ili Lazar Jovanov s Ričardom Trećim i još pet glavnih uloga u KPGT-u i svi drugi moji glumci i reditelji kao Filip Gajić. Zašto? Jer ne prate njihov rad, bojkotuju kao politički komesari i naređuju drugima kao nekadašnje ideološke komisije a nisu nijednu od naših predstava videli. Zato tako i pričaju. To su isti oni pozorišni kritičari koji su nedavno dočekali na nož jednog od retko talentovanih reditelja ovog podneblja Jagoša Markovića. Zašto? Zato što im smeta njegov talenat i maštovitost i ne pripada njihovoj kabali.

Borka G. Trebješanin

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. Lune says:

    Hm,hmmm.. www.ljubisa-ristic-da-ja-vladam-svetom

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *