„Људи прве класе” подсећа на ноја

„Ljudi prve klase” podseća na noja

1 aprila 2017

Parizek-photo-NGUYEN-PHUONG-THAO

Prošlogodišnji dvostruki laureat jubilarnog 50. Bitefa Čeh Dušan David Paržižek, reditelj predstave „Urnebesna tama” po delu Volframa Loca, u produkciji Burg teatra iz Beča, sutra će biti gost Beograda. Za predstavu „Urnebesna tama” Dušan David Paržižek osvojio je 39. po redu „Politikinu” nagradu za najbolju režiju, ali i gran-pri „Mira Trailović” 50. Bitefa. Zbog brojnih obaveza Paržižek nije mogao prošle jeseni u vreme festivala da boravi u Beogradu, a budući da je želeo da lično prisustvuje uručenju priznanja, nagrade će mu biti uručene sutra u 12.30 sati u klubu „Zaokret”, u Cetinjskoj ulici, u Beogradu. „Politikina” nagrada je, kao i prethodnih godina, vredno umetničko delo, ovoga puta rad akademskog slikara Milana Nešića „Odnosi”, akrilik, olovka i kolaž na platnu.

Dušan David Paržižek rođen je u Češkoj, u Brnu. Studirao je komparativnu književnost i pozorišnu umetnost u Minhenu, a glumu i režiju na Akademiji za scensku umetnost u Pragu. Krajem prošlog veka osnovao je Praški kamerni teatar sa ambicijom da se repertoar oslanja na svetskim premijerama čeških autora i premijernom prikazivanju dela nemačkih i austrijskih autora u Češkoj.

U nagrađenoj predstavi „Urnebesna tama”, čija je radnja smeštena u Hamburg i Avganistan, Paržižek je pokrenuo razna pitanja, od kompleksnih ratnih dešavanja na Balkanu do sudbina ljudi u današnjim ratom zahvaćenim područjima. Na pitanje koja je glavna tema predstave, Paržižek je odgovorio za „Politiku”:

– Tema smo mi, predstavnici prvoklasnog sveta koji vodi prvoklasne živote, vozi prvoklasne automobile i bicikle, mi koji u svojim prvoklasnim domovima živimo s prvoklasnim partnerima, šaljemo decu u prvoklasne škole, i dobijamo informacije o nekim tamo zlim varvarima putem prvoklasnih medija, dok ispijamo veganski kafe late bez kofeina i s mlekom bez laktoze u hipsterskom kafeu u hipsterskom delu Beča, Berlina ili Praga. Naša predstava se bavi ljudima koji neprekidno pričaju o problemima o kojima slušaju ili čitaju, a ništa ne čine kako bi bar pokušali da ih reše. Bavi se ljudima koji smatraju da je dovoljno da tu i tamo odu u art bioskop ili art pozorište, da pogledaju neki antiratni, antikapitalistički ili anti-bilo-čega film koji je pokupio nagrade, samo da bi mogli o tome da razgovaraju i dalje živeći svoje dosadne živote okruženi luksuzom.

Komad „Urnebesna tama” postavlja i pitanje o smislu savremene civilizacije, ali i o smislu savremenog pozorišta: da li je ono mesto pobune ili malograđanskog konformizma. U Paržižekovom rediteljskom čitanju ovo delo izvode četiri glumice.

– Ženska podela ističe ironiju komada tako što se odriče urnebesno ušuškanog zapadnog sveta koji o krizi i ratu uglavnom sluša isključivo putem medija i, vrlo retko, kroz umetnost. Konradova novela i Kopolin film su odlična i jedinstvena umetnička dela koja na impresivan način opisuju surovost rata i kolonijalizma. Međutim, ona istovremeno pokazuju i stereotipno muško razmišljanje. Većina likova su muškarci, a nijedan ne dovodi u pitanje kliše muškosti koji predstavlja. Svi kao da nastanjuju dečački san o avanturi, o vojevanju i ratovanju. Oni, svakako, na kraju gube: bilo iluzije, bilo život – koje god od to dvoje im je još preostalo, ali gube muški. Komad Volframa Loca je ironična adaptacija adaptacije. Vrlo ironična, vrlo muška, i bez ženskih likova. Smatrao sam da savremena inscenacija ove dobro poznate priče ne treba da robuje još jednom klišeu, tako da sam time što sam uloge dodelio glumicama otvorio mogućnost za preispitivanje muških stereotipa sa distance. To nam je pružilo priliku da isprobamo bukvalno sve, čak i ono što bi bilo apsurdno da su igrali glumci – objašnjava reditelj.

David Paržižek danas uglavnom radi unutar nemačkog govornog područja, najčešće dela Elfride Jelinek, Petera Handkea, Tomasa Berharda, Kafke… Zanimalo nas je njegovo mišljenje na temu kojim putem ide evropsko pozorište, o čemu nam je kazao:

– Već gubim vezu sa Pragom i češkom kulturom, jer sam godinama u inostranstvu gde sam, pak, i dalje stranac. Pogrešno bi bilo govoriti o nekakvim „opštim trendovima”. Moj odgovor se svodi na kliše nekoga ko putuje iz zemlje u zemlju unutar nemačkog govornog područja. Ansambli koje me zanimaju bore se, više ili manje, protiv besmislenog pozorišta sa više ili manje uspeha. Najuspešniji su, u tom pogledu, Folksbine i pozorište Maksim Gorki. Folksbine ne samo da diktira trendove režije i scenografije u poslednjih skoro trideset godina, već je postalo kulturni eksponent najrelevantnijih političkih era koje su se dogodile od kad ja pamtim. Za mene on predstavlja neposrednu i prošlost i budućnost srednjoevropskog pozorišta.

(Politika)

 

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *