Људи у Србији нису задовољни својим животом па гледају туђи!

Ljudi u Srbiji nisu zadovoljni svojim životom pa gledaju tuđi!

31 jula 2015

parovi1Kao narod skloni smo da zavirimo u tuđe dvorište pa nam rijaliti programi dođu kao rupa na tarabi. Superiorniji smo u bavljenju tuđim životima, dok smo istovremeno inferiorni da se uhvatimo ukoštac sa svojim problemima – kaže, za „Novosti“ Nevena Miljanović Petković, kulturolog i profesor srpskog jezika i književnosti, autorka knjige „Fenomen rijaliti programa“, u izdanju „Raške škole“.

Iako će neko postaviti pitanje čemu analiza banalnog medijskog žanra, autorka tvrdi da su rijaliti programi fenomen novog vremena, ali i više od toga, oni su stil života.

– Rijaliti šou osvojio je poslovnu i umetničku sferu i sferu slobodnog vremena. U štampi i informativnim emisijama detaljno se iznose suvišni detalji, spaktakularno se izveštava čak i o tragičnom događajima. Naši skupštinski prenosi imaju sve elemente ovih programa, od prenosa uživo do postojanja dramatike, patetike i nekulture govora – kaže naša sagovornica.

U ovoj studiji čitamo i da ljudi u Srbiji nisu zadovoljni svojim životom pa gledaju tuđi. Rijaliti programi, objašnjava autorka, obraćaju se publici sa nedostatkom perspektive.

– Akteri su obični ljudi, bliski prosečnom gledaocu. Publika sudi, bira i odbacuje sa iluzornim osećanjem moći nad svojom i sudbinom učesnika po sistemu: ako ne mogu da sagledam sopstveni život, mogu gledati tuđi i uporediti sebe sa drugima. Publika potvrđuje sopstvene vrednosti kroz slične karaktere, ili se teši – uočavajući mane sa kojima se identifikuje. Gledajući druge kako se svađaju, vređaju i kompromituju, stičemo lažni utisak da smo bolji od njih.

Pročitajte još:

SOCIOLOZI OBJAŠNJAVAJU: Zašto ljudi vole da gledaju rijalitije?

MIRJANA BOBIĆ – MOJSILOVIĆ: Ne, nisu „PAROVI“ šokantni! Šokantno je nešto drugo!

Dokle će da zaglupljuju i umrtvljuju Srbiju?

Rijaliti formati mnogo govore i o aktuelnom duhu vremena, društvenim prilikama i stvarnosti. Oni svedoče o instant popularnosti osrednjih proizvoda koji su svima razumljivi. Kao i turbo-folk fenomen, ističe autorka, ovi programi predstavljaju način skretanja pažnje javnosti, ali istovremeno pružaju odušak nezadovoljstvu:

– Sveprisutnost kiča, hedonizma, spektakla običnosti, materijalizma, vulgarnosti, jeftinog sentimentalizma čine da neukus postane prihvatljiv. Svet duhovnosti povlači se pred svetom materijalnog. Umesto individualnosti, insistira se na oponašanju, gledalac se posmatra kao konzument inertnog mišljenja koji nekritički guta servirano. Ovi programi neguju potrošačku kulturu gde dominiraju spektakl, novac i tabloidni voajerizam. Primarne vrednosti – poštenje, pravednost i porodica zasenjene su novim: moć, slava i kapital.

Reč je, takođe, i o kompenzaciji besadržajnosti i nedostatka prilika za učešće. Cezarova „hleba i igara“, dodaje autorka, usled izostanka materijalne satisfakcije, pretvara se u „hleba, ili igara“:

– Današnji imperativ je „biti poznat“ po svaku cenu, i kada to podrazumeva izlaganje ličnosti u celosti, a ne u nekoj ulozi, i kada to vodi podnošenju intime na uvid omasovljenoj javnosti i kada je unapred određen kratak vek trajanja. Ovi programi su pokazatelj i uzročnik marginalizacije kulture, lične i kolektivne identitetske dezorijentacije i povećanja tolerancije na neprimerene pojave.

Ovaj žanr može da se posmatra i kao oruđe za kontrolu javnosti. Naziv jednog rijaliti programa „Veliki Brat“ nije odabran slučajno, on direktno upućuje na istoimenog Orvelovog junaka koji neprestano motri na građane kako bi opstao na vlasti.

IMA I KORISTI

Iako ih praksa uporno demantuje, u samom konceptu rijaliti programa mogu da se uoče pozitivni efekti. Kako u ovim emisijama učestvuju ljudi raznih zanimanja, one daju modele za razbijanje stereotipa. Rijaliti programi doprinose ukidanju predrasuda prema ljudima različitih nacionalnosti, nepopularnih seksualnih opredeljenja i osoba sa posebnim potrebama. Pored karnevalizacije stvarnosti, gde svako može postati bilo ko i prevazilaženja konflikta, ove emisije utiču na smanjenje distance između zemalja u regionu koja je dugo i tendenciozno propagirana – kaže Nevena Miljanović Petković.

ANESTEZIRANA PUBLIKA

– Ovi programi mogu da se posmatraju kao vrsta ankete – ispipava se puls javnosti, bira njen miljenik, što se kasnije može iskoristiti u razne svrhe – od profila potencijalnih političkih ličnosti, do tipa medijskih ličnosti koje će se nametati kao poželjni uzori. S druge strane – zamajavanjem javnosti zaklanjaju se bitni problemi. Tako se dobija anestezirana publika koja je pasivna i nespremna za učešće u društvenom i bilo kom drugom polju života – kaže Nevena Miljanović Petković.

(Večernje novosti)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *