Logistika slobode – vaskrsenje zajednice

Logistika slobode – vaskrsenje zajednice

30 августа 2013

nebojsa-malicPiše: Nebojša Malić

„Sve srećne porodice su iste. Svaka nesrećna porodica je nesrećna na svoj način,“ napisa Tolstoj na početku Ane Karenjine. U to vreme, ljudi su još živeli u zajednicama – srećnim ili nesrećnim, ali zajednicama, kao i hiljadama godina pre toga. Danas to već nije slučaj. Sa zemlje su prešli u betonske košnice. U želji da se oslobode svih ograničenja, razbili su spone porodice i naroda, nesvesni da su time sami sebi namakli lance sužanjstva zemnom užitku, materijalnom bogatstvu i beznađu. Opijeni vizijom da je sve dozvoljeno ako nema Boga, prezreli su Boga, moral i istinu, a na njihovo mesto ustoličili popularnost, novac, seks. Nova božanstva, ili možda stara? Nije uzalud zborio car Solomon: „Ničega novog nema pod suncem“.

Prekretnica je bila klanica Velikog rata (kasnije preimenovanog u Prvi svetski). Na istoku je tragičan splet zle namere i okolnosti iznedrio boljševizam. Na zapadu, i pobedničkom i poraženom, zacario je nihilizam. Čak i Srbi, snagom sopstvene vrline vaskrsli iz plave grobnice, svoju pobedu pretvoriše u poraz širom otvarajući kapiju lažnoj braći. Stradanje koje tada započinje traje, evo, i danas.

Nije problem ovaj ili onaj predsednik. Ovaj ili onaj ministar. Ova ili ona vlada. Promenilo ih se toliko, broja im se ne zna, a ništa se ne menja – barem ne nabolje. Problem je sistem u kojem navodno narod odlučuje – tako su govorili i komunisti i navodne demokrate – a u stvari se narod ništa ne pita. Nije se pitao ni pod Turcima, ali se Turci bar nisu pravili da je drugačije. A ovom sistemu je licemerje u temeljima. Bez njega se ne može.

To licemerje onda dovodi do šizofrenog razmišljanja, gde se mešaju koncepti države i društva. Pa čovek s jedne strane očekuje zaštitu imovine, ali pravi račune koje ne može da plati. Država toleriše što mu gazda ne isplaćuje platu mesecima, ali ni on neće da „talasa“ da ne bi izgubio „doprinose“ za penziju. Zakon ne važi za sve, već samo za nemoćne. A poštenje je greh, jer „svi“ kradu pa pošten čovek kvari prosek. I tako dalje.

Ako je licemerje temelj današnjeg poretka, stubovi su mu zavist i strah. Želja da se stekne bogatstvo kao put do telesnih i zemaljskih užitaka („normalan život“) tera ljude u dužničko ropstvo. A strah da i to malo što imaju ne izgube, ili da se ne vrate „strašne devedesete“, ih tera da ćute. Da slušaju otvorenih usta, da ne bi slučajno šta rekli. Jer zidovi imaju uši. Nikome nije verovati.

Upravo to nepoverenje, ta zavist prema drugima i strah od drugih, najčvršća je karika u lancu koji nas drži u ropstvu. Jer sreća koju nam vladari konstantno obećavaju, a koja nikada ne sviće, ne leži u kućama, automobilima, veš-mašinama ili zlatnim kajlama, već u drugim ljudima. U zajednici, koje smo se odrekli zarad lažne slobode materijalizma. U Bogu, kojeg smo napustili zarad lažnih idola carstva zemaljskoga.

Čitao sam nedavno razmišljanja jednog američkog blogera, koji kaže, otprilike: „država može da obesmisli privredni proces, ali ne može da vam oduzme detetov zagrljaj. Može da vam otme novac, ali ne i prijatelje. Može da vas izrabljuje do smrti, ali ne može da spreči nečiju ljubav. Sve može da vam oduzme, osim drugih ljudi – onoga što život čini vrednim življenja.“

Ili kako veli jedan romanopisac: „Svo istinsko bogatstvo je biološko.“ Pritom ne misleći samo na decu, već i na prijatelje, saborce, narod. Zajednicu.

Dobro pamtim i solidarnost ljudi i okrutnost neljudi, tokom rata. Ljudima nije bilo važno ko šta ima ili nema, kada je sve očas moglo da se izgubi. A onda je došla „demokratija“, sa kreditima i lažnim blagostanjem, i pravilo je postalo „svako za sebe“, a potom i „svako protiv svih“. Ali ako država jeste protiv svakoga – a jeste – to ne mora da znači da ljudi moraju da budu sami protiv nje.

Pogledajte oko sebe – roditelje, rodbinu, prijatelje, sugrađane. Država je stvorila svet „igara gladi“, u kojem su vam oni konkurencija. Neprijatelji. Dok su u stvarnosti – potisnutoj i osporenoj – to vaši prirodni saveznici, a istinski neprijatelji su oni koji vam otimaju ne samo imovinu i život, već i ime, dostojanstvo i nadu.

Kvislinški kult. Državno dno. Licemerni sistem. Imperija.

Početak istinskog otpora nije zaokruživanje nekog drugog broja na glasačkom listiću, već okretanje ljudima oko sebe. Vaskrsenje zajednice. Preporod ljudske civilizacije koju mehanistička država već skoro ceo vek pokušava da uništi, kako bi carevala zgarištem.

Klauzevic je svojevremeno rat definisao kao „vođenje politike drugim sredstvima“. Danas je politika nastavak rata drugim sredstvima. Iako ishod svake pojedinačne bitke odlučuje srce junačko, ishod rata uvek odlučuje – logistika. I baš kao što logistika povezuje vojnika sa municijom, hranom i ostalim potrepštinama eufemistički označenim kao „materijalno-tehnička sredstva“, tako i zajednica povezuje pojedince sa drugima, koji im omogućavaju da funkcionišu kao ljudi. Tu logistiku je svojevremeno uzurpirala država i presekla nam snabdevanje. I to stanje traje toliko dugo, da je mnogima od nas pogrešno postalo normalno.

Jedini način da pobedimo neprijatelja je da obnovimo tu izgubljenu logistiku. To neće biti ni brzo, ni jednostavno. Ali bez toga, ne samo da nema pobede, nego nema ni razloga za opstanak.

(Sivi soko)

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u