Маћехински третман класика

Maćehinski tretman klasika

14 novembra 2017

ZAPUŠTENA i prazna Spomen-kuća Mihaila Lalića (1914-1992) u njegovoj rodnoj Trepči u opštini Andrijevica, još je jedan primer kako se olako zaboravljaju književni velikani. U Lalićevom slučaju, to se odnosi i na sredinu iz koje je potekao i crpeo inspiraciju, ali i ona u kojoj je proveo najveći deo života i stekao literarnu slavu. Jednako je od najšire čitalačke publike skrajnut i u Crnoj Gori i u Srbiji.

Tri romana Mihaila Lalića, „Lelejska gora“, „Hajka“ i „Ratna sreća“, idu u sam vrh srpske književnosti u drugom poluveku 20. stoleća. Mada tematski vezana za stvarnost zavičajne Crne Gore, Lalićeva dela i problematikom i izrazom domašuju visinu univerzalnog značaja i značenja, ističe dr Slavko Gordić i za „Novosti“ kaže:

– Gorčina njegovih dnevničko-autobiografskih zapisa predstavlja ga, pak, kao razočaranog revolucionara i ratnika. Utoliko je paradoksalniji i nepravedniji maćehinski tretman ovog pisca u današnjoj Srbiji i Crnoj Gori. Sumnjičen u vlastitoj partiji, najpre za krležijansku, a potom i za tolike druge i drukčije jeresi, od svoje buntovne predratne mladosti, do poslednjih godina, Lalić u ovom vremenu odjednom ljubiteljima brzog svođenja računa s prošlošću, postaje sinonim duhovne neslobode, partijnosti i jednoumlja. Onaj koji se celog svog veka kao čovek i stvaralac rogušio protiv svakog vida sile, laži i nepravde, snoseći za to i neugodne posledice, kao da i posthumno ostaje i postaje njihova meta i žrtva.

Na bez sumnje najvećeg crnogorskog romansijera, prvog dobitnika Njegoševe nagrade, dobitnika NIN-ove nagrade, dopisnog člana SANU, u njegovom zavičaju – Vasojevićima, podseća jedino Centar za kulturu svojim nazivom, a od Lalićevog rodnog ognjišta, ostalo je samo nekoliko kamenih ploča, koje svedoče o nekadašnjom domu.

Posle kupovine i oko 40.000 evra datih za spomen-kuću, ona je predata na upravljanje Centru za kulturu u Andrijevici, ali, već sedam godina njena vrata se ne otvaraju… Milorad Vukić, profesor književnosti u penziji, smatra da je suvišno govoriti o Lalićevoj duhovnoj i kulturnoj vertikali, ali da se iz nekih razloga to polako stavlja u zaborav.

– O kakvoj se duhovnoj i intelektualnoj gromadi radi jedino ne vidi andrijevička rukovodeća garnitura. Para za manifestacije u spomen-domu Lalića ima, jer je prošle godine za potrebe Centra za kulturu u Andrijevici gde radi oko 30 ljudi, dato 300.000 evra. Toliko ne dobijaju ni mnogo veći centri koji realizuju zapažene kulturne programe. Takav odnos je sramota ne samo za Andrijevicu, nego i za čitavu Crnu Goru, jer je Mihailo Lalić pisac po kome se, između ostalog, Andrijevica prepoznaje u kulturnom i civilizacijskom smislu – kaže Vukić, koji smatra da spomen- dom mora biti reprezentativni kutak koji će tokom čitave godine služiti za održavanje kulturnih manifestacija i okupljanje književnih stvaralaca.

U Opštini Andrijevica kažu da su svesni veličine Mihaila Lalića:

– Ne zapostavljamo njegovo ime i književni značaj. Međutim, problemi su bili jači od nas, ali će spomen-dom Lalića uskoro profunkcionisati na način kako je to zamišljeno – obećavaju iz Opštine Andrijevica, u kojoj su zaboravili velikog zemljaka, koji se uprkos zlobi sa kojom je znao da bude tu dočekan, vraćao svom Limu i Komovima i ljudima koji tu žive.

DOBRAŠI JELIĆ: IMAO PETLJU

PISAC i Lalićev zemljak Dobrašin Jelić napominje da je bilo i da još ima pojedinaca koji šire glasine da je Lalić mrzeo svoj zavičaj:

– Da to nije tačno može da vidi svako ko je pročitao neku od njegovih knjiga. Videće da Lalić nije mogao da ne primeti da u Crnoj Gori ima i negativnosti i to najvišeg reda. Lalić je „gađao“ neprihvatljiva ponašanja onih koji su iz naroda, kojem je i sam pripadao. Imao je petlje da na to ukaže, i to tako da to vreme neće izbrisati. Tako radi samo onaj ko bezgranično voli svoj zavičaj.

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *