Македонски синдром

Makedonski sindrom

30 juna 2015

Dragomir Andjelkovic 3843Piše: Dragomir Anđelković

Za politički sistem koji se od strane Vašingtona i prestonica starih evropskih kolonijalnih sila nameće perifernim država, u ruskoj političkoj misli smišljen je termin „imitaciona demokratija“. Naizgled uspostavljaju se sve institucije koje karakterišu demokratiju, jedino što nje nema ni u naznakama. I u razvijenim zemljama ona je tehnikama medijske manipulacije i drugih vidova zakulisnog nametanja odluka, do te mere ograničena da se već govori o postdemokratiji. Ipak, građani nesumnjivo još imaju izvestan uticaj na sudbinu sopstvene zemlje. Kada se o istočnoevropskim i drugim državama pod dominacijom Zapada radi, tu je „vladavina naroda“ zamišljena kao puka cinična fraza. Institucinalne kulise i kvislinški političari imaju funkciju zaklanjanja mehanizama daljinskog upravljanja iz ključnih evroatlantskih centara moći. A kada se to krotko prihvati, ako samozvanim gospodarima sveta to zatreba, dođe vreme da se brutalno razori ili bar teritorijalno prekomponuje poneki od zavisnih državnih provizorijuma. Najbolji primer da je tako jeste Makedonija.  Njenu sudbinu naši vodeći političari trebalo bi da imaju na umu svaki put kada pomisle da je racionalno da Srbija da nove ustupke EU ili SAD.

DRŽAVNO SAMOSAKAĆENJE

Formalno racionalni potezi to zaista jesu samo kada su relativno jasna pravila igre. Kada uz javna očito postoje i tajna pravila, a reči i dela globalnih moćnika su u ozbiljnom raskoraku, svaki ustupak danas radi dobitka sutra predstavlja rizičnu veresiju. Ništa manje nije opasno ni olako pokoravanje volji stranaca koje prouzrokuje slabljenje spona sa tradicionalnim prijateljima. Neretko se pokaže da su tzv. „novi prijatelji“ samo maskirani neprijatelji. A kada do toga dođe spoljni (saveznički) i unutrašnji kapaciteti odbrane nacionalnih interesa su već ozbiljno narušeni postupanjem iz prethodnog perioda. To bismo mogli da nazovemo „makedonskim sindromom“.

Naš južni sused je od sticanja nezavisnosti 1991. godine skoro slepo slušao direktive raznih zapadnih „centralnih komiteta“. I kako je nagrađen? Ubrzo pošto je okončana agresija na Srbiju otpočela je, uz NATO asistenciju, albanska pobuna u Makedoniji. Ta zemlja je slušala zapad i zauzvrat joj je napola rasturena država nametanjem Ohridskog sporazuma. Albancima koji javno tvrde da im je cilj secesija i stvaranje Velike Albanije zagarantovan je veliki deo vlast nad Makedonijom i sa tim spregnuti potencijali da se lakše bore za svoj velikodržavni projekat. Razume se uporedo mudro čekajući novi mig sa Zapada i još pogodnije geopolitičke okolnosti za secesionističko delovanje. Izgleda da su one nastupile jer su SAD i Nemačka sada zainteresovanje za podrivanje ruske energetske geopolitike baš na području Makedonije.

IMITACONE DRŽAVE

U nadi da će joj Zapad darovati nešto lepo Makedonija se godinama vrtela na ringišpilu samodestrukcije. Umesto da se identitetski i na svaki drugi način konsoliduje, dopuštala je da bude navođena u ponore postepenog trulenja. Sa dolaskom na vlast sadašnjeg premijera Gruevskog, to se u mnogo čemu promenilo. Vlast je fokusirano počela da radi na jačanju države i nacionalne samosvesti kao njenog temelja. Ipak, nastojala je da odobrovoljava inostrane dirigente time što je na spoljnjem planu izlazila u susret njihovim očekivanjima. Skoplje je nastavilo da se kune u privrženost EU integracijama i sklonost NATO-u. Na mig Vašingtona priznalo je i nakaradnu kosovsku kvazidržavu.

Time je Makedonija kupovala odlagala ispoljavanje nemilosti vodećih evroatlantksih sila. Ali ništa više od toga. Jer, stigli smo do onoga što je za nas od suštinskog značaja a to je pojam „imitaciona država“. Radi se o novopečenim državnim tvorevinama namerno građenim na slabim temeljima ili državama sa tradicijom koje su upale u kandže Zapada i postepeno su transformisane u provizorijume, koji po potrebi lako mogu da budu spolja urušeni.

POHOD NA ISTOK

„Imitacione demokratije“, podsetimo se, to su marionetske države kojima se upravlja spolja dok se simuliraju demokratski procesi. Tu spadaju mnoge, ako ne baš i sve istočnoevropske zemlje zapadno od ruske granice. „Imitacione države“, da utvrdimo štivo, to su zemlje koje se (pre)komponuju tako da u pogodnom momentu po zapadne stratege mogu da se raspadnu, budu generator regionalne krize ili prepuste deo svoje teritorije nekom od suseda. U tom smeru Vašington i Brisel usmeravaju mnoge pravoslavne i slovenske zemlje. Da i ne govorimo kada su i jedno i drugo.

Uz nama susednu Makedoniju, kao najupečatljiviji primer tu sada Ukrajina. Zapadna propaganda tvrdi da je tu zemlju u konstruktivnom državnom razvoju sputavala Rusija. To je obična laž. Moskva se trudi da ojača svoje saveznike kako bi imala partnere sa kojima zajednički može da izgrađuje moćnu evraozijsku zonu, a ne metiljave satelite koje mora da vuče na grbači. To se vidi po pomoći koju je pružila državnom jačanju Belorusije ili Kazahstana. Slično se postavljala i prema Ukrajini, u kojoj je videla poželjnog partnera i istorijsko-etničkog srodnika. No, drugačije je na Ukrajinu gledao Zapad. Želeo je da ona bude eksplozivna naprava na granici Ruske Federacije i u tom smislu je radio. Onda je nastupi dan D kada je došlo do dizanja u vazduh ukrajinskog provizorijuma u kontekstu slojevitog pohoda Zapada na Istok.

URUŠAVANJE DRŽAVE

Stigosmo do svog slučaja. Ponovo smo opako pritisnuti od strane EU i SAD da dajemo nove kosovsko-metohijske ustupke, odnosno da popuštamo u vezi sa RS. Uz to nam se uporno nameću i reforme, kadrovi, ideje – što sve iznutra treba da nas oslabi (naravno ne znači da su sve reforme kontraproduktivne). I gde ćemo stići ako u popuštanju pređemo crvenu liniju? Do „makedonskog sindroma“, koji podrazumeva da se slušanjem naloga stranaca dođe do pristanka na status državnog provizorijuma. Onda, pre ili kasnije, neretko usledi makedonski a možda čak i ukrajinski scenarijo, u kome se mešaju narandžaste revolucije, pobune, identitetska erozija, građanski ratovi, secesija.

Da li nam to treba? Osim kada se radi o predstavnicima ovdašnje inostrane „pete kolone“, odgovor je zasigurno – ne! Ali put u pakao je neretko popločan dobrim namerama. U želji da se izbegne sukob sa svetskim moćnicima ili nešto dobije od njih na ekonomskom planu – i to ne samo zbog svojih sebičnih lično-partijskih interesa već i radi nacije – političari malo po malo mogu da pređu liniju urušavanja države. U nadi da će biti bolje ili će trajno biti otklonjen pritisak, da se te ovo te ono, i pre nego što nas neka bolna eksplozija otrezni, ode država dovraga.

Kada se radi o slovensko-pravoslavnim zemljama ponekada deluje da je manje opasno biti neprijatelj Zapada nego njegov prijatelj. Prvo je strašno ali pruža neku šansu. Drugo je nalik kupanju drogiranjem otupelog nesrećnika u kiselini koja ga postepeno razjeda. Ko sumnja nek ima u vidu da je i NATO-EU Bugarskoj nametnuto da se više ne govori o „turskom ropstvu“ već periodu „otomanske vladavine“. To je doprinos transformaciji te slovenske države  u slovensko-turski provizorijum. Možda neko nekada poželi da približi Bugarsku Rusiji, pa da lakše može da dođe do njenog dirigovanog urušavanja.

NATO MINISTRI?

Sve je tako, ali reći će mnogi – zar možemo da se suprotstavimo Zapadu? Zar to nije isprazno maštanje? Jeste ako bi se radilo o frontalnom sudaru. Nije ako se postupa promišljeno i selektivno. Važno je zatezati i kupovati vreme, odnosno ne davati prevelike ustupke (odustajanje od Dejtona, prihvatanje ulaska Kosova u OUN, prepuštanje severa naše južne pokrajine, distanciranje od Rusije) i tražiti nešto konkretno zauzvrat za popuštanje na manje bitnim poljima. Ako se ne želi veliki sukob sa mnogo jačima od sebe, neizbežno je igranje raznih igara u duhu zapadnih floskula o regionalnim i širim integracijama, vrednosnoj (pre)orijentaciji, ekonomskim reformama. No, mora se biti jako vešt i oprezan da se na tom klizavom tlu ne padne ili čak upadne u zamku totalne kapitulacije.

Nju za sada izbegavamo. U delu patriotskih krugova stvara se atmosfera da smo se odrekli vitalnih nacionalnih interesa ali to se ipak nije desilo. Deo smo opskurne evro-integrativne „španske serije“ u kojoj nekako neretko deluje da nam izmiče Kosovo, odnos sa Rusijom, Srpska. Ipak, za sada izbegavamo fatalan rasplet. U vezi kosovsko-metohijskih ustupaka otišli smo dalje nego što je po mom mišljenju prihvatljivo. No, nismo kapitulirali. U vezi sa Rusijom i Srpskom čvrsto se držimo. I taman na osnovu svega toga pomislim da smo ipak daleko od „makedonskog sindroma“, odnosno da činimo šta realno možemo da očuvamo državne interese, onda se setim državne nebrige za demografsku katastrofu sa kojom se suočavamo, kao i zanemarivanja kulturno-identitetske politike. Ako u vezi sa Kosovom baš mnogo više pozitivnog ne možemo da uradimo, po pomenutim pitanjima možemo, a umnogome ih prepuštamo ignoranciji ili pak delovanju antisrpskih faktora. To je neshvatljivo kao i sa tim povezana kadrovska politika u mnogim oblastima. A kakva je ona prečesto, govore informacije da je tokom izjašnjavanja članova Vlade o antisrpskoj srebreničkoj rezoluciji Londona, ministarka Zorana Mihailović bila protiv njenog odbacivanja dok su se ministri Tasovac i Verbić (a neki izvori tvrde i Kori Udovički) postavili neutralno između odbrane i razaranja nacionalnih interesa.

PUT OPSTANKA

U uslovima delimične postmoderne okupacije – kada s obzirom na našu geopolitičku lokaciju Zapad mnogo zla može da nam učini – moramo da radimo mnogo toga što nam  nije po volji. No, tu se mora imati mirkoskopski osećaj za meru i cirkuska sposobnost za balansiranje. Samo jedan korak je do nacionalnog sunovrata. A kadrovi koji se uzimaju da bi se evroatlantski vulkan utišao, i koji se mogu kontrolisati u normalnim okolnostima, u nekom trenutku realno je da postanu opasni trojanski konji. To i još mnogo sličnog jeste element u zaokruživanju „makedonskog sindroma“, koji i nama preti da se ispolji u celokupnom svom destruktivnom obimu. Ma koliko neko bio personalno vešt, igrač ne može da prevari globalni sistem koji nas ka tome gura. Stotinu uspeha jedino odlaže sunovrat a za njega je dovoljna jedna velika greška. Drugačije stvari stoje ako otpočne izgradnja istinskog sistema naše svestrane nacionalne odbrane i konsolidacije. Krajnje vreme je da krenemo tim putem jer kupovina vremena ima smisla samo u tom slučaju. U protivnom jedino izvesno je odlaganje propasti.

(Vidovdan.org)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *