Malo pravde za Srbiju

Tweet

Piše: Aleksandar Pavić

“Ne mogu Rusi da budu veći Srbi od Srba.” U poslednje vreme se često može čuti ovkav stav, koji je prvi put doveden u vezu sa visokim ruskim državnim krugovima još pre nekoliko godina, za vreme vladavine Borisa Tadića – čija je oficijelna snishodljivost “u ime Srbije”, zaslugom njegovih još “kooperativnijih” naprednjačkih naslednika, za nepunih godinu dana već uspela da izbledi u sećanjima mnogih. Taj stav je sada aktuelan u kontekstu briselskih pregovora o Kosovou i Metohiji i, pogotovo, briselske katastrofe od 19. aprila, kada je trijumvirat Vučić-Dačić-Nikolić na protivustavan način pristao da prepusti slobodne građane Republike Srbije na severu Kosova i Metohije “suverenitetu” lažne kosovske države i “lica za poternice”, kako ih je nedavno okvalifikovao Sveti Sinod SPC, koja je vode. Artikulišu ga, u raznim varijacijama čija se značenja suštinski ne razlikuju, i Rusi i Srbi, i zvanično i nezvanično.

Tako zvanična Rusija kaže da nastavlja dapodržava “stavove i odluke koji su prihvatljivi za Srbiju”, kakoza najnoviji broj časopisaGeopolitikaizjavljujeambasador Rusije u Srbiji Aleksandar Čepurin.“ „Suvereno je pravo srpskog rukovodstva da traži rešenja izlaza iz sadašnje situacije. Rusija je spremna da prihvati bilo koju odluku rukovodstva u Beogradu”, izjavljuje Andrej Maslov, direktor četvrtog departmana Ministarstva spoljnih poslova Rusije koji pokriva Balkan. Naravno, tu su i reči ruskog premijera Medvedeva, izrečene prilikom nedavne posete Ivice Dačića Moskvi: “ispada da bi Rusija trebalo da bude više zainteresovana od samih Srba za odbranu Kosova”, kao odgovor na novinarsko pitanje “kako će Rusija pomoći Srbima”. I, na kraju, u generalnom kontekstu, ko može da zaboravi indignaciju doskorašnjeg ruskog ambasadora u Beogradu, Aleksandra Konuzina, i njegovo javno postavljeno pitanje: “ima li ovde Srba?”

Ovo geslo su preuzeli i mnogi pomalo rezignirani nacionalno, pa čak i rusofilski nastrojeni krugovi u Srbiji. Mnoge je sramota samih sebe zbog toga kako se zvanična Srbija predstavlja prema spoljnom svetu poslednjih godina, sada već dospevši i do tačke “klečanja” pred glavnim vinovnicima rata u Bosni i Hercegovini, ali su isuviše ponosni da sami “kleče” za otvoreno rusko pokroviteljstvo, a isuviše blagonakloni prema zemlji koju smatraju bratskom da bi na nju mogli da se smrtno naljute. Mnogi bi najviše voleli, u najidealnijem od svih svetova, da se Srbija uzda “u se i u svoje kljuse”, a da braća Rusi pripomognu tamo gde osećaju istinsku solidarnost ako već ne vide potrebu za zaštitom sopstvenog strateškog interesa. Jer, nije Srbija bez važnosti i za samu Rusiju i njenu odbranu. U svakom slučaju, nacionalnoj Srbiji se ovih dana nameće ozbiljan osećaj inferiornosti. Da li je to baš opravdano?

Treba imati na umu da je nacionalna Srbija, još od kraja 1980-ih – da se ne vraćamo unazad do 1945, kada je poražena u sklopu interesne koalicije “leve” i “desne” internacionale – pod neprestanom spoljnom ali i unutrašnjom presijom. Čovek koji ju je poveo kada je padao Berlinski zid nije bio klasični srpski nacionalista već je, po raznim svedočenjima, do kraja života ostao ubeđeni Jugosloven. Težak međunarodni položaj u kome se on našao bio je, između ostalog, i plod politike tada izuzetno “kooperativne” Jeljcinove Rusije, koja je nečinjenjem saučestvovala u nametanju varvarskog režima međunarodnih sankcija tadašnjoj Jugoslaviji i, uopšte, u brutalnom kršenju međunarodnog prava koje je trebalo da štiti suverenitet nezavisnih država. Po Miloševićevom nasilnom uklanjanju sa vlasti 5. oktobra 2000. godine, kormilo zemlje su postepeno preuzeli većinom profesionalni “mondijalisti”, eksponenti vladajućeg unipolarnog poretka iz 1990-ih, i ti eksponenti agresivnog globalizma faktički vladaju i dan-danas u Srbiji, trenutno preko marionetske naprednjačko-socijalističke koalicije. Dakle, možda najvitalniji deo srpskog nacionalnog tela, onog najprirodnije okrenutog Rusiji (ali ne i SSSR!), bar poslednjih dvadesetak godina pokušava da nađe svoju političku i društvenu artikulaciju u skoro nemogućim uslovima. Tokom 1990-ih, državni aparat i kasu su držali ljudi kojima nisu bili ideološki bliski, koje su čak doživljavali kao dojučerašnje saučesnike u titoističkoj okupaciji Srbije, dok je isti aparat posle 2000. prešao u ruke onih koji su profesionalno angažovani na kolonijalizaciji zemlje za račun stranih interesa.

Ako nije, dakle, dovoljno to što se nacionalna Srbija već decenijama bori protiv “svojih” i stranih državnih aparata maltene goloruka – ona je uz to primorana da se na neki način bori i protiv Rusije, tj. njene inercije. Kako je došlo do takve paradoksalne situacije? Rusija je ušla u novi vek posle decenije ozbiljne desuverenizacije, tokom koje je i sama dovedena do ivice nacionalne propasti i svedena na skoro posmatračku ulogu na međunarodnoj sceni. Dolaskom Vladimira Putina na njeno čelo, ona je polako ali sigurno počela da se konsoliduje, na ruševinama ne samo neoliberalne (tj. pljačkaške) “tranzicije” već i delegitimisane komunističke ideologije. Obnova Rusije je nužno u početku bila utemeljena na “pragmatičnim” načelima, u zemlji u kojoj su, jedni pored drugih, u još uvek krhkom društveno-političkom ambijentu živeli tranzicioni “dobitnici” i “gubitnici”, vernici (i to velikog broja različitih ispovesti) i ateisti. Ta naglašena pragmatičnost se odrazila i na spoljnu politiku, gde su savezništva – izuzev kada je reč o najbližem okruženju – najviše tražena na osnovu zajedničkog interesa koji se, u sadašnjem svetu, prvenstveno definiše golim materijalizmom, tj. profitom. U ruskom slučaju, ta pragmatičnost je takođe bila vođena neophodnošću da se izbegnu otvoreni sukobi tamo gde je to moguće, dok zemlja ponovo ne stane na noge.

Takva, obnavljajuća Rusija je u odnosima sa Srbijom već čitavu deceniju upućena na petooktobarsku “elitu” instaliranu uz pomoć više stotina miliona dolara zapadne “pomoći”, a potom ojačanu desetinama milijardi dolara prisvojenih kroz tranzicionu pljačku i plansku deindustrijalizaciju i kolonizaciju preostale srpske privrede, sve pod firmom “privatizacije” i “otvaranja prema svetu”. Tragajući za svojim čisto pragmatičnim interesima, Rusija prirodno posluje i sarađuje sa onim što zatiče na terenu – sa “srpskim” kompradorima ili lažnim, instaliranim “rusofilima” (kao što su “Naprednjaci”). Ta pragmatična Rusija, za razliku od zapadnih sila, ne finansira opoziciju, već se samo trudi da obezbedi ono što smatra da je njen sopstveni interes. Ipak, koliko god ona uspešna bila, ona ne operiše u svetu čiju je vrednosnu orijentaciju odredila, već se samo njemu prilagođava. No, kao što su ovih dana primetili bar neki ruski krugovi – takva politika je kad-tad morala da dovede do inferiorne pozicije, pa čak i “poraza”, gde se čak i najpragmatičniji ruski strateški interesi, kao što je Južni tok, dovode u pitanje. I tako će uvek biti, dok god reaktivna Rusija posluje sa ljudima koje je u Srbiji svojim novcem i ucenama instalirao Zapad.

Ruski izbor sastoji se u tome da li Rusija želi da tretira zapadno-instalirani establišment u Srbiji kao istinske predstavnike Srbije, i da Srbiju gleda isključivo kroz njih. Da li nije bivši ambasador Konuzin bio svestan, kada je izrekao gore-navedeno indignirano pitanje, da ga on izgovara na tzv. Beogradskom bezbednosnom forumu, okružen upravo pripadnicima kompradorske klase u Srbiji? I da bi verovatno slično reagovao naspram “svojih” Rusa i u samoj Rusiji, na nekom forumu koji organizuju i finansiraju slične sorošoidne strukture, koje su čak i ogromnom Rusijom dominirale tek pre nešto više od jedne decenije? Uostalom, samo se setimo kako su od strane ruskog vladajućeg establišmenta okvalifikovani demonstranti u Rusiji, predvođeni zapadnim miljenicima poput Navaljnog i Udaljceva. Teško da bi ih nacionalno opredeljena Rusija okvalifikovala kao “objektivne predstavnike” Rusije i ruskog nacionalnog interesa.

Suvereno pravo Rusije je da slične pojave u Srbiji nastavi da posmatra kao i dosad, ali se to nikako ne može kvalifikovati kao “objektivan” ili čisto pragmatičan pristup toj stvari. Jer, objektivno govoreći, ne samo da će Rusija tako stalno biti primorana da se prilagođava zapadnim interesima koji se artikulišu kroz bogato finansirane srpske marionete, već će ona, naizgled paradoksalno, nastaviti da pravi “dupli posao” nacionalno i prirodno rusofilski orijentisanoj Srbiji. Ta Srbija će morati da se bori ne samo protiv dobro (od Zapada) finansiranog i logistički podržanog društveno-političko-kulturnog aparata, već i protiv efekata ruske “pragmatične” saradnje s njim. Jer kroz tu saradnju se taj isti aparat osnažuje i u pogledu međunarodnog i u pogledu unutrašnjeg legitimiteta, i omogućeno mu je da maše “uspešnom saradnjom” sa Rusijom i da ubira njene ekonomske plodove.

Možda je problem Srba koji istinski veruju da su pripadnici velikog naroda koji (trenutno) živi u maloj državi taj da negde osećaju da čak i tu vrstu borbe mogu da vode – štapovima i topuzima protiv NATO armade i njenih lokalnih štićenika, koji se u isto vreme, poput sadašnjih vlasti, kriju iza pragmatične benevolentnosti Rusije. No, onda nema mesta čuđenjima i iznenađenjima, pa čak i razoračenjima zvanične Moskve. Ta borba nije ravnopravna i, pod ovakvim uslovima, obećava da bude dugotrajna, sa neizvesnim ishodom.

Šta se hoće svim ovim reći? Legitimno je pravo nacionalne Srbije i nacionalne Rusije da se spoje i sarađuju. I na osnovi emotivnog, kulturnog i nacionalnog afiniteta, i na osnovi pragmatičnih zajedničkih interesa, kao što su npr. uključivanje u evroazijske integracije. SAD su to bez zazora radile sa anti-miloševićevskom opozicijom tokom 1990-ih. Ne bi trebalo da bude problema za Rusiju, kao nosioca sada već afirmisanog alternativnog integracionog modela, da se na sličan način ophodi. Niti da joj na tome zameraju oni koji su taj presedan stvorili, koji su zemlju premrežili sopstvenim NVO, a pogotovo ne oni koji u plodovima te ogromne “pomoći” dan-danas, u beogradskim centrima moći, uživaju. I to je demokratija, zar ne? I tako, sledeći svoj demokratski izbor i legitimne afinitete, Rusi više neće morati da budu “veći Srbi od Srba”. Najpre zato jer će po prvi put sebi omogućiti da imaju posla sa onim pravim, koji ne samo da su neuporedivo veći Srbi od dosadašnjih “Srba” na koje je Moskva bila upućena, već imaju često ambicije i da budu veći Rusi od Rusa. Ali, s tim se već da živeti. Samo je potrebno malo pravde za Srbiju – pogotovo od prijatelja.

(Fondsk.ru)

Tweet