Manama do karaktera

Tweet

Piše: Igor Vuković

Pored primarnog političkog delovanja koje podrazumeva predstavljanje sopstvenih rezultata, programa i ličnosti, postoji sekundarni pristup koji se oslanja na poređenje sa političkim protivnicima,  a u najlošijoj varijanti i neopravdano blaćenje istih. Kada sekundarni pristup postane primaran, a nekada i jedini, u nedostatku rezultata i planova dolazimo u situaciju u kojoj imamo osećaj da konstantno biramo manje zlo. Upravo iz oportunizma se prave velike koalicije, grupišu stranke na vlasti i objedinjuje opozicija.

Mišljenje da su ideološke podele na leve i desne prevaziđene i da su bitna “životna pitanja”, govori o neozbiljnosti političkih stranaka u nas, a time indirektno i građana kojima se servira izbor između manjeg zla. Koliko je deplasirana misao o nepostojanju potrebe za podelom na leve i desne govore svi prethodno održani izbori u razvijenim demokratijama, a najviše u Francuskoj. Svakako je lakše okrenuti se protivnicima i populizmu. Posledice tog oportunističkog pristupa osećamo na svojoj koži godinama. Ponekad se stiče utisak da bi se npr. moderna desnica kod nas bavila vasionskim, a ne tekućim pitanjima i problemima građana.

U slučaju kada su pravila igre tako postavljena i kada su nedostaci protivnika praktično najbitniji za sopstveno delovanje, interesantno je videti kako su primljeni i kako su reagovali oni koji su tek ulazili u krug. Mane koje su novoosnovanim, još uvek neukaljanim strankama ili ličnostima isticane, u stvari su im predstavljale vetar u leđa i dodatan podstrek za rad. To što ih nisu koristili da očuvaju i dodatno razviju svoj politički profil, njihov je problem. Setimo se Dveri. Medijska tortura koju je trpela ova organizacija, žigosana kao klerofašistička, ekstremno desničarska i zaostala, bila je nestvarna. Prvih godina svog bitisanja Dveri su rasle, dok im je prisutnost u medijima bila samo u negativnom kontekstu. Danas toga nema. Oni su poželjna demokratska opozicija. Podelili su se. Njihova sopstvena priča o sabornosti i slozi umesto demokratije raspala se na nekoliko delova i zauvek.

Sve dok je SNS kritikovana kao radikalska, odnosno dok im je radikalska prošlost bila glavna mana, ta stranka je rasla. Sada, nakon ovoliko godina diktature pričati o radikalskoj prošlosti čak je i neumesno, jer im novi nedostaci izlaze na videlo iz dana u dan. Isti slučaj je i sa pojedincima. Svež primer je g. Saša Janković. Kampanja protivnika zasnovana na njegovom ličnom životu i privatnim stvarima donela mu je samo korist i uticaj na dobar rezultat. Ipak, objektivni nedostaci koje ispoljava u svom političkom delovanju, poput izjave da je Dejtonski sporazum privremen, nespretno datog imena organizaciji, odlaska određenog broja ljudi iz nje i nedostatka programa pokreta, bacili su zlonamerne “mane” iz ličnog života u drugi plan.

Ko radi taj greši, ko mnogo i dugo radi taj više greši. Ovde se ne govori o malim i sitnim nesavršenostima određenog političara ili političke organizacije. Reč je o sistemskim greškama i nedostacima koji su bacili u drugi plan poželjnu početnu poziciju u kojoj politički protivnici iznose paušalno i zlonamerno nebitne, netačne i lične stvari kao nedostatke.

Da se nisu svi vremenom menjali i kvarili, pokazuje nam slučaj princa Aleksandra II Karađorđevića. Kao glavni, praktično i jedini prestolonaslednikov nedostatak, ističe se, već duži niz godina, to što ne govori dovoljno dobro srpski jezik. Ako uzmemo u obzir činjenicu da se princ vratio iz inostranstva sa željom da pomogne svom narodu, nije realno očekivati da govori srpski jezik poput Tomislava Nikolića ili Ivice Dačića. U diplomatiji se služi najviše engleskim jezikom, a stid koji smo osetili slušajući prethodnu dvojicu, kao i mnoge druge, vraća nam se stalno poput bumeranga zbog kritikovanja srpskog princa.

Trajanje ove “mane” ohrabruje sve monarhiste. Posle 16 godina boravka u Srbiji, srpskom princu ne može se naći objektivan nedostatak u javnom delovanju. Veliki humanitarni rad, nemešanje u dnevno-političke tokove, domaćinski odnos prema građanima, nenametanje sebe i svoje porodice, obeležili su prethodan period.

Neka protivnici i dalje ističu prvobitnu i jedinu „manu“, jer druge nema i nije se pojavila. To je garant daljeg rasta ideje za obnovu Kraljevine Srbije.

(Napredni klub)

Tweet