Манама до карактера

Манама до карактера

15 јуна 2017

Пише: Игор Вуковић

Поред примарног политичког деловања које подразумева представљање сопствених резултата, програма и личности, постоји секундарни приступ који се ослања на поређење са политичким противницима,  а у најлошијој варијанти и неоправдано блаћење истих. Када секундарни приступ постане примаран, а некада и једини, у недостатку резултата и планова долазимо у ситуацију у којој имамо осећај да константно бирамо мање зло. Управо из опортунизма се праве велике коалиције, групишу странке на власти и обједињује опозиција.

Мишљење да су идеолошке поделе на леве и десне превазиђене и да су битна “животна питања”, говори о неозбиљности политичких странака у нас, а тиме индиректно и грађана којима се сервира избор између мањег зла. Колико је депласирана мисао о непостојању потребе за поделом на леве и десне говоре сви претходно одржани избори у развијеним демократијама, а највише у Француској. Свакако је лакше окренути се противницима и популизму. Последице тог опортунистичког приступа осећамо на својој кожи годинама. Понекад се стиче утисак да би се нпр. модерна десница код нас бавила васионским, а не текућим питањима и проблемима грађана.

У случају када су правила игре тако постављена и када су недостаци противника практично најбитнији за сопствено деловање, интересантно је видети како су примљени и како су реаговали они који су тек улазили у круг. Мане које су новооснованим, још увек неукаљаним странкама или личностима истицане, у ствари су им представљале ветар у леђа и додатан подстрек за рад. То што их нису користили да очувају и додатно развију свој политички профил, њихов је проблем. Сетимо се Двери. Медијска тортура коју је трпела ова организација, жигосана као клерофашистичка, екстремно десничарска и заостала, била је нестварна. Првих година свог битисања Двери су расле, док им је присутност у медијима била само у негативном контексту. Данас тога нема. Они су пожељна демократска опозиција. Поделили су се. Њихова сопствена прича о саборности и слози уместо демократије распала се на неколико делова и заувек.

Све док је СНС критикована као радикалска, односно док им је радикалска прошлост била главна мана, та странка је расла. Сада, након оволико година диктатуре причати о радикалској прошлости чак је и неумесно, јер им нови недостаци излазе на видело из дана у дан. Исти случај је и са појединцима. Свеж пример је г. Саша Јанковић. Кампања противника заснована на његовом личном животу и приватним стварима донела му је само корист и утицај на добар резултат. Ипак, објективни недостаци које испољава у свом политичком деловању, попут изјаве да је Дејтонски споразум привремен, неспретно датог имена организацији, одласка одређеног броја људи из ње и недостатка програма покрета, бацили су злонамерне “мане” из личног живота у други план.

Ко ради тај греши, ко много и дуго ради тај више греши. Овде се не говори о малим и ситним несавршеностима одређеног политичара или политичке организације. Реч је о системским грешкама и недостацима који су бацили у други план пожељну почетну позицију у којој политички противници износе паушално и злонамерно небитне, нетачне и личне ствари као недостатке.

Да се нису сви временом мењали и кварили, показује нам случај принца Александра II Карађорђевића. Као главни, практично и једини престолонаследников недостатак, истиче се, већ дужи низ година, то што не говори довољно добро српски језик. Ако узмемо у обзир чињеницу да се принц вратио из иностранства са жељом да помогне свом народу, није реално очекивати да говори српски језик попут Томислава Николића или Ивице Дачића. У дипломатији се служи највише енглеским језиком, а стид који смо осетили слушајући претходну двојицу, као и многе друге, враћа нам се стално попут бумеранга због критиковања српског принца.

Трајање ове “мане” охрабрује све монархисте. После 16 година боравка у Србији, српском принцу не може се наћи објективан недостатак у јавном деловању. Велики хуманитарни рад, немешање у дневно-политичке токове, домаћински однос према грађанима, ненаметање себе и своје породице, обележили су претходан период.

Нека противници и даље истичу првобитну и једину „ману“, јер друге нема и није се појавила. То је гарант даљег раста идеје за обнову Краљевине Србије.

(Напредни клуб)

KOMENTARI



Један коментар

  1. kuka says:

    Prvobitna mana koju je princ mogao lako da otkloni da je hteo i da se oseća pripadnikom ovog naroda jeste da on ne zna srpski i da ga za sve ove godine koliko živi u Srbiji još uvek nije naučio. Druga prvobitna mana koju je sam svojom voljom stekao jeste da ne plaća račune za struju, komunalije itd. koje je morao on da plaća jer on i njegova porodica žive u tom objektu na Dedinju. Zbog takvog propusta drugim ljudima oduzimaju vlasništvo nad nekretninama, teraju ih u zatvor, tuže i sude. Dakle, on je već sad, pre nego što je postao bilo šta više od običnog gradjanina, postao bahat. Kakav bi tek bio da postane "kualja", kako bi to on rekao na svojoj varijanti srpskog.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u