МАНДАТАР, премијер и председник

MANDATAR, premijer i predsednik

29 juna 2017

Piše: Marinko M. Vučinić

Pratećiveoma “neizvesno “ izjašnjavanje poslanika SNS i njihovih koalicionih partnera o predlogu predsednika Republike za mandatara naše nove vlade, jasan je utisak da se Aleksandru Vučiću ne napušta premijerska pozicija iako je već stupio na novu dužnost.

Više je nego očigledno da ona obavlja obe funkcije, ne osvrćući se naustavna ovlašćenja koja ima predsednik Republike pri sastavljanju vlade, a koja nisu vezana za vršenje izvršne vlasti. Sada je belodano zašto on nema nameru da napusti mesto predsednika vladajuće partije jer zna da se egzaktna i efektivna politička moć nalazi u rukama onoga ko kontroliše većinski poslanički paket u parlamentu.

On sebi neće dozvoliti da mu se desi ono što je on inače priredio bivšem predsedniku Tomislavu Nikoliću da, prepuštajući rukovođenje partijom, izgubi svaki ozbiljniji politički uticaj. Bez obzira na to što je obavestio javnost da mandat za sastav vlade daje Ani Brnabić, koja ga je obavestila da ima većinu od 126 poslanika potrebnu za izglasavanje njene vlade, Vučić se, kršeći ustav, i dalje ponaša kao da je on mandatar i premijer.

Čemu služi ova tragikomična farsa koju naprednjaci organizuju predvođeni partijskim vođom. Ne verujem da je reč o traženju razloga za raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora jer njemu, vođi, za izbore ne treba jasan i argumentovan razlog, budući da oni služe samo za vođenje neprestane izborne kampanje, u čemu se on sasvim dobro snalazi. On na taj način još jednom samo testira poslušnost svojih poslanika. Jer ako Brnabićeva nema poslaničku većinu, kako je mogla uopšte dobiti mandat za sastav vlade i kako je predsednik Republike mogao da je predstavi kao mandatara.

Ali to nisu jedine medijske obmane i banalne cirkuske predstave koje često u javnim istupanjima koristi Aleksandar Vučić i falanga njegovih propagandista. Samim činom davanja mandata (ispostavlja se bez obezbeđene većine) završava se uloga predsednika Republike, a mandatar bi trebalo da preuzme dalji postupak u formiranju kabineta i određivanju programskih prioriteta.To bi bila regularna procedura u procesu sastavljanja vlade, u kojoj glavnu i odlučujuću ulogu treba da ima imenovani mandatar.

Zato Aleksandar Vučić nije napustio mesto predsednika SNS i premijera jer se on i dalje javlja kao neprikosnoveni politički arbitar koji kao predsednik Republike prekoračuje svoja ustavna ovlašćenja i pri tome razara institucije iobesmišljava ustavnu poziciju.

Mi praktično i nemamo normalan proces utvrđivanja mandatarai proces konsultacija za sastav sledeće vlade jer predsednik Republike svoju ulogu davanja mandata pretvara u aktivnu i vodeću ulogu u konsultacijama koje trebada dovedu do formiranja nove vlade. Ako je na samom početku na ovako otvoren i brutalan način dezavuisanja uloga mandatara, šta možemo očekivati od novog premijera, koji neće moći da izađe izvan snažnog i odlučujućeg uticaja predsednika Republike.

Tako se u jednoj ličnosti objedinjuju i premijer i predsednik Republike, pa i nije slučajno da se Aleksandar Vučić zalaže da se u predstojećim ustavnim promenama donese odluka da se predsednik Republike bira u parlamentu kako bi dobili kancelarski sistem. Ali mi već imamo neku vrstu kancelarskog sistema koji je uveo upravo naprednjački vođa, koncentrišući u svojim rukama sve poluge vlasti i uvodeći lični oblik vladavine, koji je dobio jasne obrise autoritarnog sistema.

Odmah po objavljivanju imena mandatara, javile su se ocene da će ona biti marioneta Aleksandra Vučića i to se već uveliko dešava jer je izabrana ministarka koja nema nikakvo ozbiljnije političko uporište osim što je izbor neprikosnovenog naprednjačkog vođe.

Obezbeđivanje poslaničke većine za izbor nove vlade samo je još jedna u nizu pokaznih vežbi monolitnosti, jednoglasnosti i političkog jedinstva unutar vladajuće stranke i koalicije. Autoritarni režimi i počivaju na stalnom demonstriranju i iskazivanju vernosti partijskom vođi, poslušništvu, slugeranjstvu i spremnosti da se podrži svaka odluka njihovog vrhovnog političkog autoriteta.

Pored jednoglasnosti i jedinstva, klijentelizam se takođe javlja kao jedno od najvažnijih vezivnih tkiva autoritarnih režima koji veoma lako prerastaju u otvorenu diktaturu. Poslanici SNS i vladajuće koalicije dobro znaju da svoj položaj, privilegije i politički uticaj duguju jedino svom vođi i da svako protivljenje donosi potpuno isključivanje iz klijentelističkog kruga, brisanje sa političke scene i odlazak u anonimnost, odakle su mnogi i došli jedino zahvaljujući svojoj spremnosti da bezrezervno podržavaju vođine političke odluke, u koje često i ne veruju (kao što je slučaj sa predlaganjem novog mandatara).

To je cena koja mora da se plaća u autoritarnim režimima, u kojima se svaka kritika i protivljenje svrstavaju u neprijateljstvo, mrzilaštvo, zakeranje, nedostojno remetilaštvo i negiranje postignutih epohalnih. U mnogim ocenama koje prate ovo imenovanje mandatara nedostaje veoma značajan momenat. A on se odnosi na nespremnost Aleksandra Vučića da dozvoli da se na političkoj sceni pojavi i uzdigne iole značajnija i samosvojnija politička ličnost. Zato je i predlog mandatara jasan pokazatelj da neće dozvoliti da se na mestu novog premijera nađe ličnost koja može da ima elementarnu samostalnost u vođenju izvršne vlasti.

Da bi naše društvo bilo vraćeno u ustavne okvire, neophodno je ukazati na ovu otvorenu uzurpaciju političkog uticaja i moći jednog čoveka, kojine preza od toga da otvoreno krši ustav i poništava institucionalne osnove demokratskog poretka.

(NSPM)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. goran says:

    Pa, u Srbiji se oduvek krsio ustav. Srbi samo kevcu, ali nisu sposobni ni za kakvu akciju. Bla bla bla...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *