МАШИНОВОЂА KОЈИ ЈЕ СПАСАО СРБЕ ОД УСТАША: Kада је ОТЕО ВОЗ пун измученог народа, за њим је почела потера века

МАШИНОВОЂА KОЈИ ЈЕ СПАСАО СРБЕ ОД УСТАША: Kада је ОТЕО ВОЗ пун измученог народа, за њим је почела потера века

25 фебруара 2021

Пролеће и лето четрдесет прве могли би се мирне душе окарактерисати као два најстрашнија годишња доба у новијој историји српског народа, будући да је тај период, непосредно након успоставе тзв. Независне Државе Хрватске, донео са собом геноцидни цунами и незапамћене покоље у усташкој режији. Народ је у збеговима испунио шуме и горе и тако дао замајац устанку који је почео да пламти широм те марионетске полудржаве, али они Срби који су живели у источној Босни и Херцеговини, на све су начине покушавали да се домогну сигурности онога што је остало од Србије, то јест да пређу Дрину.



Једно од главних избегличких зборишта био је Вишеград, место које се по новој територијалној прерасподели балканског бурета барута обрело у оквиру ендехазијске велике жупе Врхбосне, те које је железничком пругом било повезано са Ужицем и – каквом таквом слободом, барем од усташког ножа. По целом граду, на све стране бауљале су избеглице, али је посебна гужва владала на самој железничкој станици, где су махом беспомоћне жене са децом, и старци, чекали да им се укаже прилика да се укрцају на неки воз који иде на исток, успут наседали на преваре неких својих сународника-кријумчара којима је само било битно да се окористе новонасталом ситуацијом, а који су им нудили пребацивање у Србију, узимали новац и нестајали бестрага. Међу том несрећном масом налазио се и човек по имену Војин Никитовић.

Никитовић, међутим, није био избеглица. Машиновођа по занимању, њега је Априлски рат затекао на служби у Вишеграду, возио је на релацији Вишеград-Ужице, а усташке власти га нису дирале, као ни многе друге који су били важни за несметано функционисање њиховог „државног“ апарата. Био је ипак свестан да се ради о краткорочној безбедности од ножа; ликвидације стручног особља већ су биле почеле, он је био свестан да ће ред доћи и на њега, и почео је негде тамо јула месеца да кује планове за „излазну стратегију“, па је договорио пребацивање преко неких, наводно поузданих, кријумчарских канала, али се убрзо уморио од чекања, притом му је било жао народа на станици, па је у његовом уму почела да сазрева генијална замисао: украшће локомотиву, накачиће композицију, натрпаће у вагоне колико год људи може и једноставно прећи границу.

Покренуо се 10. августа увече. Познанике међу избеглицама је обавестио о свом плану, дао им задатак да обавесте остале и да им пренесу упутство да са собом понесу што мање ствари како би што више њих могло да се смести у већ образовану композицију која се налазила на седмом колосеку; уз напомену да се укрцају непосредно пре смене страже, дао им је и клин за прикопчавање композиције на локомотиву, како би могли муњевито да реагују када се он појави. Пред поноћ је украо локомотиву број 85009, након што је чувар, са којим је имао претходни договор, ухватио маглу како после не би могли да кажу да је био саучесник; слегнуо је раменима када је схватио да у локомотиви спава ложач Рагиб Токо, јер није смео да га буди, пошто није знао како ће овај да реагује када схвати његов наум, али није могао ни да одустане. Пазећи да га не пробуди, наставио је са спровођењем замисли у дело.

Све остало што се дешавало изгледа као сценарио за неки акциони филм. Локомотиву је полако одвезао до седмог колосека, извршио инспекцију вагона, схватио да се у њима налази преко пет стотина људи, проверио да ли је правилно скопчана, отрчао до скретнице, наместио је у положај за излаз из станице, вратио се у локомотиву и пуном паром ударио пут Србије. Утом се пробудио Токо, али је, обавештен да хитно превозе транспорт до Шаргана, почео да ложи ништа не сумњајући, уопште не примећујући зауставне сигнале на станици.

Kомпозицију је зауставио на станици Добрун, и изашао на перон, где га је железничар обавестио да шеф станице и командант посаде у Вишеграду захтевају да се одмах врати, или шаљу потеру; Никитовић на то реагује неочекивано, блефира: угурава железничара у станицу, узима телефон, позива све станице између Добруна и Шаргана, упозорава их да са собом има петсто наоружаних људи, који ће узвратити на сваки покушај да их се заустави, било оружјем било препрекама и одронима, рачунајући на то да су успутне посаде мале и да су већи гарнизони довољно удаљени да им помоћ не може стићи на време. Потом се вратио у локомотиву и пуном паром ударио напред.

Пролетео је кроз станице Вардиште, Мокра Гора и Јатаре, игнорисао све зауставне сигнале на њима, увидео да су наоружане посаде озбиљно схватиле ону његову ничим утемељену претњу, и да су железничари, не желећи да се играју животима због неких будала, оставили све скретнице отворене, те стигао до станице Шарган Витаси, где се зауставио, страхујући да му котао не експлодира због великог притиска и преоптерећења.

Ту су га обавестили да је потера кренула, да је читава пруга под узбуном, да га на путу до Ужица чекају заседе, ко зна колико њих; оглушио се на њихове апеле да послуша наређење, саветујући их да кажу да им је претио оружјем, како не би сами настрадали. На брзу брзину је прегледао теретне вагоне у којима није било слободног простора за избеглице, пошто су већ били попуњени разном робом, и у једном од њих открио товар оружја, које је разделио људима, рекао им да их напуне и држе на готовс, за случај да налете на неку заседу, како би барем скупо продали своју кожу, ако ништа друго. И сам је нешто оружја узео за себе. Била је то пука игра случаја, да баш такву композицију украде, али је касније послужило!

Станице Kремна, Биоска, Врутци, низале су се једна за другом, пуне застрашених железничара који му сигнализирају да стане, који му гестикулирају да је полудео, да ће их све отерати у смрт. Али се Војин Никитовић уопште није обазирао, ти људи нису имали представу шта се стварно дешава с друге стране Дрине, ти људи можда нису били свесни ни своје колаборације са окупатором, они су „само радили свој посао“, као најобичније овце за клање. Никитовић није био такав, али је у једном тренутку морао да заустави воз, што се десило испред тунела број 17, недалеко од станице Ступари, неколико километара далеко од Ужица у којем је још увек био снажан немачки гарнизон, који је сигурно већ послао јединице низ пругу.

За све то време ложач Рагиб није имао представу да учествује у вршењу кривичног дела, и природно је почео да паничи, али га је Никитовић некако умирио, објаснио му да повратка у Босну за њега нема а да му он гарантује живот. Потом је обишао вагоне, рекао људима да изађу напоље, да је све готово, да су у Србији, и упутио их на околна села по којима су се убрзо размилели. Претходно им је, међутим, узео све оружје и заједно са Током га сакрио у тунелу, у отворима за које су знали углавном само железничари, на које обична војска не би ни помислила, као и у пећини поред пруге. Потом су њих двојица и сами збрисали.

Немци су наишли на празну локомотиву која се још пушила, и на празне вагоне, а у једном од њих на празне сандуке у којима су до скоро били пушке и муниција. Потера и потрага нису уродиле плодом, никога и ништа нису нашли. Вешто скривено оружје сачекало је слободну Ужичку републику, и Железничку чету Радничког батаљона Ужичког народноослободилачког одреда, у којој су се обрела два локална железничара, комунисти које је Никитовић упознао са скровиштем, будући да их је одраније познавао: Михајло Миливојевић Мињац, командир чете, и Божо Радаковић, политички комесар (Раднички батаљон је 29. новембра готово сав јуначки изгинуо на Kадињачи).

Неколико месеци након крађе воза, усташе су у Старом Броду недалеко од Вишеграда поклале 6.000 српских избеглица, махом жена, деце и стараца, док је јунак ове приче и сам приступио Железничкој чети, био рањаван и три пута заробљаван, мучен на Бањици, али увек успевао да побегне и да преживи рат, после којега је неко време изгледа живео у Ужицу. Не може се рећи да је његово херојство било општепознато у бившој Југославији, несумњиво због скромности актера, иначе би вероватно завршио на великом платну као главни лик каквог партизанског спектакла; али су новине у СФРЈ много пута писале о њему. Судбина ложача Рагиба Тока потпуно је непозната, али се надамо да је преживео и да се касније ни на који начин није обрукао, без обзира што је стицајем околности завршио на правој страни историје.

KOMENTARI



14 коментара

  1. radmila says:

    I mi za ovakva junacka djela saznajemo tek sada. Sramota. Sami sebi smo najveci neprijatelji. Zasto se ne nadju potomci ovog rodoljuba. Makar i sada, toliko vremena poslije.

    • Ivana says:

      Dok petokolonaši i simpatizeri usraša kojih je prepuna Srbija umiruju tupe Srbe usraše svakodnevno filaju preostale Srbe u rvatskoj sa srbočetnicima s državne televizije. Njihova propaganda postaje istina a srpsko ćutanje niko ne čuje.

    • Rodoljub Mitrovica says:

      Znalo se, ali se tome ne pridaje naročita pažnja. Priče o tim hrabrim, nwsebičnim ljudima su za naše novinare i kreatore društvene misli i morala nevažni. Njih ne nadahnjuju moralnost, rodoljublje, humanistički nazori i čovekoljublje (koje se često graniči sa lucidnošću i iznedruje heroje koji neprimetno žive među nema), nego nas zasipaju primitivizmom, senzacionalizmom i primerima neljudskosti.. Ima jedan primer tome sa komentarima: likovi na jednoj strani - 1.Rambo,Švarceneger, Žan-Klod van Dam, Spajdermen, i ostali.. Na drugoj strani Vojvoda Putnik, Živojin Mišić, Vojvoda Vuk, Apis, Vasa Čarapić, Stevan Sinđelić, Miloš Obilić,... Komentar za prve - kad nemaš pa izmisliš. Komentar za druge - Kad imaš a ne ceniš!

      • Rodoljub Mitrovica says:

        Znalo se, ali se tome ne pridaje naročita pažnja. Priče o tim hrabrim, nwsebičnim ljudima su za naše novinare i kreatore društvene misli i morala nevažni. Njih ne nadahnjuju moralnost, rodoljublje, humanistički nazori i čovekoljublje (koje se često graniči sa lucidnošću i iznedruje heroje koji neprimetno žive među nema), nego nas zasipaju primitivizmom, senzacionalizmom i primerima neljudskosti.. Ima jedan primer tome sa komentarima: likovi na jednoj strani - 1.Rambo,Švarceneger, Žan-Klod van Dam, Spajdermen, i ostali.. Na drugoj strani Vojvoda Putnik, Živojin Mišić, Vojvoda Vuk, Apis, Vasa Čarapić, Stevan Sinđelić, Miloš Obilić,... Komentar za prve - kad nemaš pa izmisliš. Komentar za druge - Kad imaš a ne ceniš!

    • Svetovid says:

      Pa junačko delo je bila "oficijelna" tajna, koja je skrivala mnogo užasnu tajnu-sistematski ustaški pokolj Srba preko Drine,koji su očigledno simpatisali čelnici kpj, a koji su se postavili na čelo naroda u Srbiji. Pa ni Predragu Antonijeviću "ss filmadžije" nisu oprostili "Daru iz Jasenovac" pa su je i pre glasanja elumiisali iz takmičenja. Fašizam je ipak pobedio, ali nakon ww2,čemu smo danas svedoci.Samo mu je sada spremljen glogov kolac.

    • doktrina soka says:

      Bilo bi previse heroja medju Srbima,sto ne bi odgovaralo "kljucu"

  2. Portopranco says:

    Danas sam telefonom pričao sa jednim hrvatom iz Zadra,grada u kojem sam živio dok nisam poput ostalih Srba prognan.Živim u Trstu,gdje nas Srba iz Dalmacije ima više od deset hiljada.Taj hrvat potiče iz primorske,partizanske obitelji,što među hrvatima predstavlja manjinu,zato što ih je većina u 2.svjetskom ratu bila na strani fašizma i ustaša.Tema razgovora bio je film Dara iz Jasenovca.Čovjek mi je otvoreno rekao da je mislio da je taj film obična srpska propaganda i da mu je cilj bio da sve hrvate prikaže kao ustaše i zločince.To loše mišljenje je učvrstio kad je pročitao negativnu kritiku o Dari iz Jasenovca koju je u Jutarnjem listu napisao Jurica Pavičić.Da,upravo onaj Pavičić koji je film napao iako je u samom trkstu priznao da ga nije ni pogledao!Ovom hrvatu iz Zadra film je dostavljen na sticku i juče ga je pogledao.I znate šta mi je rekao? Da,taj hrvat iz Zadra mi je rekao da je film Dara iz Jasenovac sjajan,vrhunski snimljen,sa fenomenalnom muzikom.I da nipošto nije antihrvatski,već je snažno antiustaški.Jako mu se dopala jedna od scena na početku kad mlada hrvatica spasava jednu srpsku djevojčicu.Sve u svemu čovjek mi kaže da je potpuno nerazumno od hrvatskih medija što su napali tako sjajan film.

    • Gagi says:

      Portoprac... Ti si decko u usponu katlicke pravare, "prognan" si, gle cuda, kod njih. Nasao si svoj 'uspesan" zivot kod onih koji su poklali tvoje pretke. Nekome je i zivot lep kod svojih dzelata, ovde u Srbiji ima takvih koliko hoces. Znaci, ti vise nisi na zemlji svojih predaka, o tome samo mozes da se informises od svog okupatora. O cemu ti covece uopste komentarises, imas li ti bilo kakvu normalnu misao. Ako imalo imas ljudski osecaj za svoje pretke, ti u ludilu ne bi izneo ovakve impresije iz tvog "rodnog kraja".

  3. Kulak says:

    Svaki pokušaj partizana da oslobode logoraše iz ustaškog konc-logora Jasenovac,josip broz je odmah zaustavljao.

    • Gagi says:

      Nije samo Broz, svi komunisticki "srbi" katolicke internacionale nisu bili za to. Njihov politicki moto je bio: Svaka revolucija zahteva zrtve, nasa revolucija zahteva mnogo nevinih zrtava. Cist programirani satanisticki ritual, nema zivota bez prevare i tudje prosute krvi. Nadam se da danasnji "srbi" uzivaju u blagodetima te i takve drzave, zasnovane na teskim zrtvama i ljudozderskom sakacenju svojih predaka. Jel, to "srbi" normalan prirodni zivotni cilj za koji su se borili Vasi pretci u koje se danas lazno kunete. Barabe su vas napravile ljudskim krpama, svoju dedovinu i vekovno stvarani kapital ste ostavili i napustili za farmerke i patike od 200 eur. SRAM da Vas bude Vasih predaka i buducih pokoljenja koji nece biti Vasi, gajite decu i micite se da sutra budu okupatorske sluge.

    • Suzuki Vitara says:

      Krvatski usraski logor Jasenovac je radio, jos nekoliko dana posle kraja rata i kaoitulacije Nemacke. Jer su komunousrase nameravale da istrebe preostale Srbe logorase, koji su jos bili zivi svedoci. Od 1100-1500 Srba, proboj iz Jasenovca je prezivelo oko 100.

  4. За Србију says:

    Nije bila marionetska država, već istinska hrvacka država. Prva država u hrvackoj tisućljetnoj kulturi.

  5. За Србију says:

    Vojin Nikitović je bio redak slučaj da misli trezveno svojom glavom. Većina je mislila "mene neće" ili "ne verujem da postoji takvo zlo", pa su završili u najstrašnijim mukama.

  6. Gagi says:

    Junaci su potrebni u jednom vremenskom periodu, kada je potrebna borba i srce za slobodu naroda i drzave. Cim se to ostvari, oni su nepotrebna proslost. Tada nastupaju mentalni prevaranti zvani politicari i razni duhovni madjionicari koji udruzeni sa gologuzim pevaljkama stvaraju "elitu" te oslobodjene drzave. Ta udruzena prevarantska organizacija jedva ceka da im se u nekoj birtiji "namesti" neki "bivsi" borac koji ima slab razum i zivce usled eksplozija i kanonada koje je preziveo za slobodu svog naroda. Ti i takvi "umetnici" su zaduzeni da mu olaksaju dusu a onda i dzepove, ovaj jadan i poluziv junak nije svestan sta mu se desava, jedino zna da je opusten i da mu je lepo. Pevaljka se dernja iz sveg glasa jer je i njoj lepo onako "okicenoj" sa nekim parama od socijalne boracke pomoci. Stvaranje i zrtvovanje je vrlo tesko i to je narodu gadno i neprihvatljivo, mnogo je lepse i prihvatljivije da se uziva u tudjim herojstvima dok se vremenom ta zasluga ne preotme za licnu afirmaciju. Danas je uvazenija ova pevaljka sto je pevala ovom junaku nego sam junak koji je prosao zivotnu golgotu za svoj narod i familiju. Cudnim fizickim zakonima, neko i nesto je uvek na povrsini.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u