Медијски „ердоганизам“?

Medijski „erdoganizam“?

26 jula 2016

antonic slobodan 645Piše: Slobodan Antonić

O stanju slobode u našim medijima slikovito svedoče dva nedavna događaja: odlazak Ljiljane Smajlović iz Politike i izložba Necenzurisane laži.

Čudilo me je da se Smajlovićeva i do sada održala u Politici. U tekstu Lik stvari koje dolaze, objavljenom 27. decembra 2011, tvrdio sam da – sudeći po tome koliko bezočno spinuju mediji koji su tada bili pod kontrolom naprednjaka – možemo lako da pretpostavimo kako će izgledati medijska scena Srbije kad SNS dođe na vlast.

„Ako je Tadićev režim, po pobedi na izborima 2008, doveo svoje urednike i svoje novinare u glavne medije“, napisao sam, „malo je verovatno da će i naprednjaci uraditi nešto drugo. Zato, kada danas čitate Pravdu, vi zapravo čitate sutrašnju Politiku, kada danas slušate Radio Fokus, slušate kako će sutra da zvuči Radio Beograd, a kada danas gledate TV Kopernikus 3, gledate sutrašnji RTS“.

Desilo se, međutim, da je Vučićev režim postavio nove  urednike Politike i RTS-a, ali da su mu, barem do sada, glavne propagandne uzdanice bili Informer i TV Pink. Informer je, praktično, vršio funkciju oficijelnog štampanog medija, a TV Pink funkciju oficijelne televizije.

Politika i RTS jesu grosso modo podržavali režim. Ali, kako su na njihova čela dovedeni urednici koji su ipak imali profesionalno iskustvo i držali do profesionalnog ugleda, oni nisu dozvoljavali da im se glasila olako pretvore u sirove propagandne mašinerije, kakve najviše priliče vulgarno-populističkom i autoritarnom „ja-sam-vođa“ režimu.

Politika i RTS više su, zapravo, podržavali režim načinom na koji su plasirali vesti, kao i prećutkivanjem nekih važnijih informacija ili stanovišta, nego što su namerno proizvodili konfuzuju („spinovanje“), širili izmišljotine (recimo, o državnom udaru), klevetali i vređali svaku opoziciju itd.

Politika je, čak, pod upravom Ljiljane Smajlović, negovala i izvesni pluralizam stanovišta (u rubrici „Pogledi“), pri čemu su neki autori otvoreno kritikovali Vučića i njegovu vlast (Vukadinović, Bakić, Popovićeva). Naročito su bile značajne i efektne kritike „druge Srbije“ iz pera Zorana Đirjakovića, kao i sistematsko razobličavanje građanističkih NVO, godinama obilno finansiranih iz Vašingtona i Brisela, sa ciljem da „preume“ srpsko društvo.

Takođe, karikature, nedeljom, Dušana Petričića, bile su u toj meri bespoštedno satirične prema samom nosiocu režima, da je to bila za poštovanje ne samo prema hrabrosti umetnika, već i prema integritetu urednice koja je takvu slobodu omogućavala i štitila.

Odlazak Ljiljane Smajlović iz Politike – pri čemu ona veli da je „otkaz dobila od Aleksandra Vučića“ – simbolički pokazuje da je vreme kada su i u okviru režima bile moguće oaze „medijske normalnosti“ sada verovatno iza nas. To dodatno potkrepljuje i izložba Necenzurisane laži, „na kojoj su postavljene 2.523 naslovne strane novina, isečci tekstova, stripova i karikatura kojima se kritikuje aktuelna vlast“.

Ova izložba je u delu naše javnosti već ocenjena kao „kolektivni popis neprijatelja“, kao i „pokušaj zastrašivanja“. Posebno je za taj deo javnosti zabrinjavajuće što je u izložbi prepoznat rukopis Bebe Popovića.

Ova izložba, lako je moguće, i jeste njegovo delo, ne samo zato što su  Necenzurisane laži samo srpska verzija istovetnog Popovićevog projekta „Riječ, slika, neprijatelj“ urađenog za Mila Đukanovića 2013. godine, već i zato što se obuhvat materijala (2014–2016) i sastav prezentera (Dejan Vuk Stanković) sasvim poklapa s postojanjem novog Bebinog projektaMedijametar“.

Jer, ideja da bi pres služba SNS – poznata isključivo po dnevnim svađalačkim saopštenjima, a koja je potpisana kao navodni autor izložbe, uistinu skupljala i analizirala isečke iz štampe, deluje gotovo neverovatno. Sumnjam da je ona za tako nešto sposobna.

To je, verovatno, uradio neko drugi, a prepoznatljiv rukopis Bebe Popovića, rekao bih, prilično jasno svedoči o tome da se režim za usluge sada već obraća i onima koji su u srpskoj javnosti sinonim za gušenje sloboda mišljenja i izveštavanja.

Stoga zaključujem da, smenom Ljiljane Smajlović i (verovatnom) aktivacijom Bebe Popovića, ulazimo, barem što se medija tiče, u tzv. dvorsko razdoblje režima.

Nosilac režima je, u početku, želeo da se prikaže kao „demokrata“, odnosno kao neko ko uvažava obzire zvanično proklamovane zapadne ideologije – stručnost, pluralizam, toleranciju itd. Otuda je i prihvatio za urednike RTS i Politike novinare koji su, osim što su bili prozapadno orijentisani. i toj normi odgovarali.

Ali, s konsolidacijom vlasti i pobedom na izborima 2014. i 2016. godine, takav oportunizam i politička mimikrija više nisu bili neophodni. Nosilac režima, u skladu s balkanskom varijantomkompradorskog autoritarizma („erdoganizam“), više ne mora da trpi ni privid kritičnosti, pluralizma ili nezavisnosti. Ako je u stanju da završi poverene  zadatke, nije problem da može da primeri državne medije autoritarnom karakteru sopstvenog režima.

U tom smislu najverovatnije nam predstoji postepeno upodobljavanje Politike i RTS-a „medijskoj istini“ režima, koju već imamo u Informeru i na TV Pinku. Tendencija je, sudeći po dosadašnjem toku zbivanja, da u glavnom sektoru javnog informisanja postepeno nestanu poslednje oaze „medijske normalnosti“.

Ali, to može biti i znak nove faze u koju ulazi naša vlast kojoj je demokratija sve više fasada, a autoritarizam sadržina. On je, očigledno, sve teže u stanju da toleriše makar privid idejne i kritičke raznovrsnosti. U dubljem, istorijskom, smislu, okončanje relativne samostalnosti Politikeuvek je bila najava krize režima koji nije u stanju da otrpi čak ni takvu, ograničenu slobodu.

Da li su te pravilnosti svesni u vrhu naše današnje vlasti?

(Fond strateške kulture)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *