Medijski linč Srbije

Medijski linč Srbije

17 januara 2014

zeljko-cvijanovic-vPiše: Željko Cvijanović

Logična je prirodna strast novinara da posebno motivisani uđu u izveštavanje o istrazi ubistva Slavka Ćuruvije, ali je pitanje da li su u taj posao morali da uđu tako što su, ko zna koji put, ubili sopstvenu profesiju. Ili je – računaju i oni, i sudelujući političari, i stranci, kojima srpski mediji toliko rade posao, ali ih ne bi rado gledali kod svoje kuće – ta profesija već odavno toliko mrtva da nema više nikakve štete skakati joj po trbuhu, uvek još i uvek iznova.

Osumnjičeni za ubistvo Ćuruvije su, pretpostavljam, uhapšeni sa četkicom za zube u džepu jer su sve znali i čekali, čitajući srpske novine, u kojima su im se danima pre vrtele slike. Najpre su se pojavili veliki naslovi koji su govorili o tome kako postoje novi dokazi koji vode do Slavkovih ubica, i da će stvar konačno biti rešena. Koji dokazi? U tekstu ispod gromopucatelnog naslova pisalo je da se radi o izjavi jedne žene, u to vreme zaposlene u DB, koja je još 2001. svedočila o tome da je Ćuruvijin stan tajna policija prisluškivala i posle njegovog ubistva. Kako bi to mogao da bude dokaz? Nije navedeno, naslovi i lidovi već su dovoljno sugerisali. Oni su bili dokaz.

Potom je specijalni tužilac Miljko Radisavljević, čovek koji godinama sedi na tom mestu gde se do sad nije primakao razrešenju ubistva Ćuruvije, objavio imena četvorice osumnjičenih pripadnika tajne policije (Marković, Radonjić, Kurak, Romić). Naravno, kasnio je danima za novinama, koje su, čini se, ne samo pre njega imale informacije o istrazi već imaju i informacije o suđenju, krivici i kazni. Rekao je da je sumnju i istragu bazirao na izjavi Milorada Ulemeka Legije, čoveka koji zbog brojnih ubistava bezmalo deceniju sedi u zatvoru.

Većina medija, naravno, nije govorila o osumnjičenima, nego o ubicama. Za verovati je, ako svet oko nas nije sasvim propao, da je Radisavljević od Ulemeka dobio i nešto više od izjave. Mediji su, međutim, Ulemeku verovali na reč. Istom onom Ulemeku, koji se pre nekoliko godina pojavio niotkud pričajući morske priče o svom skrivanju i Đinđićevom ubistvu, koje su tada mediji ismejali, tvrdeći da se Ulemeku ne može verovati. Najviše su mu verovali oni koji su mu 2004/5. verovali najmanje, utoliko više što su više pominjali Miru Marković kao naručioca ubistva, koju on, izgleda, nije ni pomenuo. Priče o četvorici osumnjičenih ubrzo je zamenila moralna panika srpskih medija, koji su zahtevali da se ima proširiti istraga i na Miru Marković kao naručioca Slavkove smrti. Jedan urednik, doskoro glavni urednik najuglednijih novina i čovek kome se u tom svetu veruje, čak je rekao da on Markovićevu vidi kao naručioca ubistva jer se sa Slavkom razišla u teškom sukobu.

IZ UDŽBENIKA I IZ MAGBETA

Onaj ko ove redove bude čitao sa zrnom dobre namere i pola zrna logičkog zaključivanja razumeće da ovo nije odbrana nevinosti Mire Marković, onaj ko ne bude imao ni toliko neophodnih čitalačkih rekvizita neka čita kako je navikao. Elem, možda su ona i njen muž zaista naredili Ćuruvijinu smrt, imali su motiv. Da li je to, međutim, dovoljno da im na naslovnim stranama bude presuđeno? Ili, ako su imali motiv zbog sukoba sa Ćuruvijom, da li su se sa još nekim ružno rastali, recimo sa Čovićem, i kako to da je Čović danas živ. Ili, da li je još neko mogao da ima motiv za Slavka? Recimo onaj ko je tih dana ratovao protiv Srbije. Akcije u neprijateljskoj pozadini staro su ratno sredstvo unutrašnje destabilizacije neprijatelja, gde se ne tako retko ubijaju protivnici režima da bi se poljuljalo poverenje građana u režim. I dalje ne tvrdim, ali reč je o motivu iz udžbenika, ako je već motiv Markovićeve iz Magbeta.

Kako ništa ne tvrdim, već pitam, da nastavimo dalje. Da je, recimo, Legija ispričao kako je Ćuruviju ubio NATO, da li bi Radisavljević zahtevao saslušanje Veslija Klarka, da li bi srpski mediji sa manje ubilačkog sladostrašća smeli da stave naslov da je ubistvo, recimo, naručila Medlin Olbrajt? Da se ne lažemo, znamo da ne bi. Da, ali, reći će protivnici ovakvog razmišljanja, već se pokazalo da su većinu „velikih“ ubistava (Stambolić, Điđić, Drašković dva puta u pokušaju) izvršili pripadnici DB, zašto bi sa Ćuruvijom bilo drugačije. To je sasvim moguće, čak vrlo verovatno. Možemo li, međutim, da budemo sasvim sigurni da je to kontrolisao Milošević? Nije li malo pre tog ubistva otpustio šefa tajne policije optužujući ga da je američki čovek i nije li se ta stvar tokom suđenja u Hagu Jovici Stanišiću pokazala kao nešto što se baš i ne graniči sa Miloševićevom paranojom? Naravno, stvari se ne smeju posmatrati crno-belo: Stanišić je definitivno sa Lenglijem imao bolje veze nego što je to uobičajeno za čoveka na njegovom položaju, posebno u ono vreme, Milošević je to definitivno znao i nije mu smetalo sve dok je sam bio američki adut za postizanje mira u Bosni. Kada je otvoreno Kosovo, kada Miloševića više nije bilo u američkim planovima, ono što je bila Stanišićeva prednost postalo je nepremostiva prepreka. Dakle, pitanje je: smemo li da tvrdimo da je Milošević kontrolisao tajnu policiju? Ako se zakunemo da smemo, onda smo dužni još jedan odgovor: kako to da je ekipa iz DB nastavila da ubija i posle odlaska Markovića i Miloševića u zatvor, kad su, zajedno sa Zemuncima, počistili svu konkurenciju u podzemlju i napose ubili Zorana Đinđića. Sasvim jasno: imamo indicije da su Miloševići naručili ubistvo, ali imamo jednako jake indicije i da je to učinio neko drugi. Jasne dokaze, međutim, nemamo ni za koga.

Ako se složimo da srpski mediji sa toliko strasti kojom su pominjali Miru Marković ne bi pominjali Medlin Olbrajt, da li onda njihovu strast treba tumačiti željom da se pronađu Slavkove ubice ili političkim rezonom? Odgovor je jasan.

DUVANJE U LOPTU NASILJA

Hajde još da vidimo zašto je taj politički rezon opasan? Ako su Milošević i Markovićeva naručili Ćuruvijino ubistvo od DB, tada je Srbija 1999. godine bila teroristička država. Sa tim saznanjem NATO ne može biti amnestiran za agresiju na Srbiju, ali činjenica da je tukao terorističku državu nije bezvezan olakšavajući argument. Pitanje je krupno, zbog čega zahteva mnogo opreza pri zaključivanju, makar ono bilo i političko. Utoliko više što taj trend delegitimizacije države terorizmom nije ni nov ni slučajan. Na ovom mestu vredi podsetiti na možda najveću mrlju i sramotu u nizu mrlja i sramota srpskog pravosuđa. Naime, ako se prisetimo presude iz maja 2006. godine Ulemeku i njegovoj ekipi iz Crvenih beretki za ubistvo Ivana Stambolića, u njenom obrazloženju je kao naručilac ubistva bio naveden Milošević, a da pritom u pravnom smislu nije bio ni osumnjičen ni optužen, niti je njegova krivica bila predmet suđenja. Nijedan medij nije tada pisao o tome kao o pravnom skandalu, a danas su svi u čudu kako to da bi nam pravosuđe bilo bolje da u njemu sudi deset kadija, nego ovakvo višestruko reformisano.

Kad god se učini da ne mogu niže, srpski mediji uspeju da iznenade, šireći granicu srpske kloake, sve dok se dok se ona po velični potpuno ne izjednači sa Srbijom. Zna li Vučić, koji mnoge od njih danas hrani tim sadržajima, da će se već sutra, kad ne bude jak kao danas, isti ti Kuriri i Rodići odnositi i prema njemu kao danas prema Miri Marković, i da će te bastarde svega pristojnog i razumnog sadržajima hraniti najveće današnje Vučićeve ulizice? Zna li da su Markovićeva i Milošević, suočavajući se sa NATO, imali više šansi da prevare sudbinu nego on danas, zagrljen s njima i okružen ulizicama koje je nasledio od svog prethodnika, koji je, koliko god glup i beznadan, takođe imao više šansi da prevari sudbinu?

Naravno, ove medijske orgije – koliko god bile rušilačke, koliko god duvale onu loptu nasilja koja je za poslednje dve decenije itekako znala da pukne – nose sa sobom i jedno važno naravoučenije. Oni će ovakvi trajati sve dok ovdašnji donosioci odluka podstiču i tolerišu da mediji znaju i presuđuju o tome ko je naručivao ubistva po Srbiji, locirajući tog na strani političkih protivnika zapadnih sila, i dok istovremeno rešenja koja ne idu naruku njihovoj zemlji, već njenim protivnicima, off record pravdaju rečima da to moraju da rade jer neće da završe „kao Đinđić“. Sve dok, rečju, Srbija bude zarobljena država i dok njeni mediji budu imali ulogu lisica, a ne prozora, makar zatvorskog, onog sa rešetkama.

Zato je medijska presuda „Slavkovim ubicama“ – i ako je tačna, još više ako nije – u funkciji spasavanja jednog nakaznog političkog poretka, a ne istine. Ako postoji nešto utešno u svemu tome, Vučić ceo taj poredak, brže nego iko pre njega, troši i vuče zajedno sa sobom prema slivniku, zaboravljajući da je za drugo rastao i bio pravljen, i da je Srbija u njega investirala svoje poslednje resurse poverenja, suviše da bi još jednom bila razočarana. Umesto toga, njegova Srbija, umesto u stvarnosti, ma kako turobnoj, živi u najvećoj medijskoj kloaki koja je ikad postojala, zaboravljajući da mediji sa Srbima mogu sve, jedino ne mogu da ih nahrane.

(Kraća verzija teksta objavljena je u Novinama Novosadskim)

(Standard.rs)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *