Međunarodno nepravo

Međunarodno nepravo

6 aprila 2014

zoran_cirjakovicPiše: Zoran Ćirjaković

Nešto nam ne ide u fudbalu poslednjih godina pa tipičan građanin nema mnogo prilika da se među prijateljima iskaže kao „mnogo bolji” selektor reprezentacije. Ali, zato smo postali nacija stručnjaka za međunarodno pravo. Svi imaju stav – od samouverenih amatera koji gutaju tabloidnu štampu do malobrojnih eksperata i diplomata.

Pored „ma slušaj ti mene” sudova u vezi s legalnošću otcepljenja Krima i drugih problema koji opterećuju svetsku politiku, svi već imamo mišljenje i o samom međunarodnom pravu. „Pravna sigurnost mora da važi za sve jer ako važi samo za jedan deo građana, jedan narod, besmisleno je da postoje međunarodne institucije i međunarodno pravo”, izjavila je u četvrtak Stanislava Pak-Stanković, savetnica predsednika republike.

Ipak, postoji jedan paradoks koji ne zbunjuje samo naše građane i predstavnike političke elite – ono, po mnogo čemu, i nije pravo. Mnogi (pravi) pravnici širom sveta smatraju da međunarodno pravo nije (pravo) pravo i tvrde da iluzija opstaje prvenstveno zato što različiti moćni i slatkorečivi ljudi, od političara do naučnika, imaju snažan interes da to, u najboljem slučaju, „kvazipravo” posmatramo kao pravo.

Štaviše, suočeni sa čestim kritikama i osporavanjima, čak i ugledni profesori međunarodnog prava s vremena na vreme objavljuju dugačke tekstove u kojima pokušavaju da odgovore na prividno jednostavno pitanje: Da li je međunarodno pravo stvarno pravo?

Već na prvi pogled mnogo toga u vezi s međunarodnim pravom ne zvuči pravnički. Na primer, profesor Džordž Bišarat navodi Izrael kao primer uspešnog „pravnog preduzetnika”. Ova država ima dugačku istoriju pokušaja da ono što nesumnjivo predstavlja kršenje međunarodnog prava pretvori u novi običaj.

Jedan od prvih uspeha ovakvog preduzetništva vezan je za otmicu Adolfa Ajhmana u Argentini 1960. godine. Malo koji laik veruje da akcija Izraela, države koju su stvorili ljudi koji su nekim čudom preživeli Holokaust, nije opravdana. Ali tada je međunarodno pravo bilo sasvim jasno – Izrael nije imao pravo da sudi Ajhmanu.

Ipak, ovo kršenje je vremenom preraslo u pravilo koje danas zovemo „univerzalna jurisdikcija” – sudovi mnogih zemalja mogu da sude ljudima koji su teške, masovne zločine počinili hiljadama kilometara daleko od njihovih granica.

Tu leži jedna od ključnih razlika između međunarodnog i „pravog” prava prema kome, na primer, otmica ili ubistvo ostaje krivično delo bez obzira na motive ili pravednost kojom se rukovode njegovi izvršioci.

Ipak, valjane argumente imaju i stručnjaci koji dokazuju da međunarodno pravo jeste pravo. I najmoćnije države se upinju da, iako ga ne poštuju, njegovo kršenje nekako uviju barem u oblandu legalnosti.

Čak se i Hitler svesrdno potrudio da napad na Poljsku predstavi kao samoodbranu. Ono što građane Srbije najviše zanima jeste secesija – kada se jedna teritorija može legalno odvojiti od druge?

Štaviše, secesija manjinskih grupa i pojmovi koji se za nju vezuju (kao što su „balkanizacija” i „retribalizacija”) postali su, kako piše Jelena Pifat, „savremena noćna mora političara i međunarodnih pravnika” širom sveta. Nijedna multietnička zemlja, bila demokratska ili ne, nije imuna na virus separatizma.

Međunarodno pravo otcepljenje teritorije prvenstveno posmatra kao stvar domaćeg, nacionalnog prava. Zato zapadni stručnjaci i političari stalno pominju da referendum o statusu Krima nije sproveden u skladu sa ukrajinskim ustavom.

Koliko je sve komplikovano i podložno različitim tumačenjima svedoči i činjenica da se u slučaju Kosova obe strane pozivaju na Rezoluciju 1244. Za Srbiju je ona značajna jer potvrđuje njen suverenitet i teritorijalni integritet, dok je za neke od zemalja koje su priznale nezavisnost Kosova ona važna jer je, kako piše profesor Kristofer Borgen, status južne pokrajine premestila iz kristalno jasne sfere nacionalnog prava „u sivu zonu međunarodne uprave”.

Zapadni političari se ubiše od objašnjavanja da je „kosovski izuzetak” proizvod jedinstvene kombinacije faktora. Ali, kako piše Pifat u studiji „slučaja Kosovo”, stvar koja je stvarno jedinstvena jeste „veličina političke volje određenih država da ga tretiraju kao jedinstven slučaj”.

U stvarnosti, priznajući nezavisnost Kosova, ove zemlje su svima u svetu koji imaju ambicije da silom menjaju granice poslale ohrabrujuću poruku – secesija je stvar političke volje i upornosti, a ne međunarodnog prava.

Brojni su akteri koji iz različitih razloga dodatno zamagljuju i komplikuju razumevanje pitanja koja i bez toga zahtevaju ozbiljnu mentalnu gimnastiku. Takozvana Nezavisna međunarodna komisija za Kosovo proglasila je tako NATO intervenciju za „nelegalnu, ali legitimnu”.

Barak Obama pak, kako piše profesor Dejvid Bromvič, zapadno kršenja međunarodnog prava u Libiji pokušava da predstavi kao hvale vredno delovanje radi zaštite „međunarodnih normi” (koje je uglavnom sam definisao), dok bombardovanje Jugoslavije promoviše kao „paradigmu međunarodne velikodušnosti otelotvorene u koaliciji voljnih”.

Ono što najviše kvari sliku o međunarodnom pravu jesu licemerje i dvostruki standardi. Što su zemlje moćnije to su sklonije da ga više i češće nekažnjeno krše. Jedan američki levičarski aktivista je osude prisajedinjenja Krima Rusiji od strane Obamine administracije uporedio sa situacijom u kojoj zavisnik od heroina prebacuje onima koji koriste marihuanu da su narkomani.

Čak i neki od najoštrijih kritičara Putina i njegove politike prema Ukrajini i Krimu, ruske postupke koje smatraju nelegalnim i nasilnim izjednačavaju s ponašanjem jedine supersile.

„Putin nam izgleda sugeriše da je Rusija postala dovoljno jaka da može da bude podjednako loša kao i Sjedinjene Države, da može da radi šta poželi”, piše Maša Lipman.

Ipak, Vesna Knežević-Predić i Miloš Hrnjaz ističu da je, uprkos brojnih prepreka i samovolje velikih, „proces legalizacije međunarodne politike odmakao veoma daleko”.

Izgradnja država nikada nije bila neki naročito čist i legalan posao – etničko čišćenje i genocid su, na primer, samo novi nazivi za vekovima stare prakse čiji je cilj svođenje država i njihovog stanovništva na pravu meru.

Ona danas najviše podseća na „divlju gradnju”. Neke nelegalno sagrađene „kuće” budu ubrzo srušene, druge decenijama stoje bez dozvole, a neke na kraju budu legalizovane.

Na žalost mnogih, kao i na svetskom prvenstvu u fudbalu, o konačnom statusu Kosova i Krima neće odlučivati kafanski instant stručnjaci. Neće se pitati ni pravi eksperti. Iako se mnogi zaklinju u njega, međunarodno pravo je ostalo jedan veoma slab i nepouzdan sudija.

(Politika)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *