Mere štednje, štrajkovi i pretnje haosom

Mere štednje, štrajkovi i pretnje haosom

3 novembra 2014

VladimirDimitrijevicPiše: Vladimir Dimitrijević

NE ZANIMANjA, NEGO SLUŽBE

Iako ovo nije tekst religioznog tipa, ipak se mora pomenuti da svako društvo počiva na službama o kojima govori Hristos kad govori o Sebi među ljudima. Bogočovek je, po Svetom Pismu, Car, Prvosveštenik, Sudija, Lekar, Učitelj. Dakle, oni koji imaju vlast u Crkvi i državi, koji dele pravdu, leče i uče narod – osnova su društva (naravno, ne zaboravljamo da je Gospod i zemljodelac i pastir, jer bez onoga što hrani narod takođe dolazi propast).

Gonjeni ludilom neoliberalizma, zaduženi i „kosom na glavi“ u banksterskim jazbinama poput MMF-a, vlastodršci Srbije su udarili na same temelje duštvene stabilnosti, i kroz najavljene „mere štednje“ i dalje rasprodaje resursa (poput Telekoma i Elektroprivrede) guraju zemlju u ponor iz koga se ona neće dići. Štrajkovi koji traju (recimo, onaj advokatski, dignut zbog uvođenja notarske službe bez dogovora sa advokatskom komorom, kao i ogromnog povećanja poreza, koji obesmišljava advokatski posao) i oni koji se najavljuju (prosveta, zdravstvo) jasno ukazuju na činjenicu da je put u ponor započeo, a kraj tog puta se ne nazire. Koliko je Vlada Srbije autistična (naravno, pod uticajem svojih stranih naredbodavaca iz centara Imperije Vašington – Brisel) vidi se i po tome što ne pristaju ni na kakve ozbiljne pregovore s advokatima, iako je sudstvo Srbije zbog njihovog štrajka u blokadi duže od mesec dana.

ODLUKA O ŠTRAJKU U PROSVETI

U Beogradu je, na zajedničkoj sednici reprezentativnih sindikata prosvete, 29. oktobra 2014. doneta odluka o štrajku koji počinje 17. novembra 2014. Unija sindikata prosvetnih radnika Srbije, Sindikat radnika u prosveti Srbije, GSPRS „Nezavisnost“ i Sindikat obrazovanja Srbije upozorili su Vladu i nadležnog ministra da će se od 17. u školama raditi samo neposredno sa učenicima (dakle, biće ostvaren minimum radnog procesa), a štrajkački zahtevi su: izuzimanje prosvete od smanjenja plata; donošenje Zakona o platnim razredima; hitno otpočinjanje pregovora o posebnom kolektivnom ugovoru i izmenama osnovnog zakona o sistemu obrazovanja. Tako je srbsko školstvo opet projavilo sistemsku krizu koja traje skoro dve decenije.

VLADINE NEBULOZE

Vlada Srbije, predvođena neoliberalnim Superhikom (čuveni lik stripa „Alan Ford“, onaj što otima siromašnima da bi dao bogatima) Aleksandrom Vučićem, svoje zavlačenje ruke u džep građanima Srbije pravda tobožnjim uštedama i, čak, „dobrom investicijom u budućnost“, o čemu priča ministar finansija, lutka u marionetskom pozorištu MMF-a i Svetske banke, čovek koji je, kao „finansijski stručnjak“, svojevremeno „usrećivao“ Ukrajinu.

Predsednik Unije sindikata prosvetnih radnika Srbije, Dragan Matijević, u svom saopštenju je ukazao na niz nebuloza i izmislica koje se tiču priče o „superštednji“ kao načinu da se izvučemo iz krize. Recimo, minus u budžetu pre rebalansa iznosio je 182 milijarde dinara, a posle rebalansa – 225 milijardi dinara. Po reči ministra finansija, to je tako zbog vanrednih izbora 2014 – dakle, dolazak Vučića na vlast (na kojoj je već bio) koštao je Srbiju 43 milijarde dinara. Ušteda od smanjenja plata i penzija biće svega 51 milijarda dinara na godišnjem nivou. Sedam tajkuna duguje državi 36,6 milijardi dinara, što je pet puta više nego što će se uštedeti na smanjenju prosvetarskih plata. Umesto da i državna administracija štedi, ona je sebi predvidela 9 milijardi dinara novca više kroz rebalans budžeta. Sadašnja vlast je, prvi put u istoriji Srbije, učinila da Narodna banka Srbije bude u minusu 400 miliona evra. Zato što su Vučićevi ekonomski „geniji“ smanjili doprinose za zdravstvo 2%, a povećali ih za Fond penzijsko – invalidskog osiguranja za isto toliko, u zdravstvu je nastao gubitak od 14 milijardi dinara, koji treba nadoknaditi rebalansom.

Laž je da su onima koji imaju plate i penzije manje od 25 hiljada dinara zaštitili standard, jer cena ishrane i komunalija svaki dan raste; smanjivanje plata znači kako smanjivanje potrošnje, tako i smanjivanje priliva u budžet od poreza i doprinosa… Niko ne zna do kada će ove mere trajati.

ŠTRAJK U ZDRAVSTVU

Najavljene mere štednje neposredno pogađaju i zdravstvo, pa su i lekari i medicinske sestre rešili da štrajkuju, o čemu su, protestom, obavestili javnost Srbije. Oni takođe traže da budu izuzeti od smanjenja plata, da potpišu novi kolektivni ugovor, ali i da se uvedu platni razredi koji bi bolje raspoređivali budžetska sredstva. Sindikati zdravstvenih radnika ističu da ne traže privilegije, ali i da ne dozvoljavaju da zaposleni u javnim peduzećima, često gubitašima koje država nosi na plećima, budu privilegovani. Dragan Bisenić iz Sindikata medicinskih sestara i tehničara je ukazao na činjenicu da zdravstvo nije deo problema, nego deo rešenja, i time stavio do znanja da bez dobro organizovane zdravstvene službe (kao i sudstva, prosvete, kulture) društvo savremenog tipa propada i vraća se u anarhiju i haos. Što je, uostalom, nekom i cilj. Ako smo zaboravili, Dejvid Gompert, iz Saveta za inostrane poslove SAD, Rokfelerov čovek, rekao je da „srpski virus u Evropi mora biti uništen“. To je napisao u svom članku „Kako poraziti Srbiju?“ objavljenom u časopisu „Inostrani poslovi“ tačno pre dvadeset godina!

PRETNjA HAOSOM

U skladu sa antropološkim teorijama, haos – vrtlog pojava lišenih ne samo objašnjenja, nego i mogućnosti objašnjenja – preti da se javi u čoveku bar na tri tačke: na krajnjim granicama njegovih analitičkih moći, na krajnjim granicama njegovih moći trpljenja i na krajnjim granicama njegovih moći moralnog prosuđivanja. Nemoć da se razume, patnja i osećaj nesavladivog etičkog paradoksa – postanu li dovoljno jaki i potraju li dovoljno dugo – postaju osnovne pretnje osećanju da je život smislen i da se u njemu pomoću mišljenja možemo efektno orijentisati. U tom smislu, Srbija je na ivici haosa.

Pre svega, iscrpljene su naše analitičke moći. Uzmimo samo jednu oblast: oblast političkog izbora. Narod koji je glasao za Vučića i Srpsku naprednu stranku, glasao je za radikalan raskid sa politikom neoliberalnog ludila Borisa Tadića i Vlade Cvetković-Dačić, za očuvanje dostojanstva Srbije, za sprečavanje rasprodaje naših resursa, za naslon na Rusiju. Narod i danas tako misli. U širokoj anketi koji je sprovela ekipa „Nove srpske političke misli“, rezultati govore: Putin je, od svih stranih političara, od anketiranih ocenjen najvišom ocenom, 70% anketiranih podržava savez sa Rusijom (mada 50% smatra, pod uticajem režimske propagande, da ne bi bilo loše ući u EU; ali, ni oni nisu protiv saveza sa Rusijom!), 78% je za to da strane kompanije u Srbiji imaju isti (a ne bolji!) tretman kao naše u inostranstvu, 72% Srba je protiv ulaska u NATO, 68% je protiv gej parade u Beogradu… Pa ipak, posle pobede na izborima, Vučić radi sve suprotno od onoga što biračko telo od njega očekuje… I kako očuvati masovnu razboritost, kako sprečiti slom analitičkih moći u narodu ako već deceniju i po političari nemilosrdno krše sva predizborna obećanja, a zemlja tone u afričku bedu?

Haos preti i kad više ne može da se trpi.

Od 1989. naovamo, u Srbiji nije bilo normalnog života. Ratovi za jugoslovensko nasleđe, rušenje privrede, hiperinflacija 1993, sankcije „međunarodne zajednice“, izbeglice iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine, sa Kosova i Metohije, otimanje svete srbske zemlje, NATO bombardovanje osiromašenim uranom od koga se već godinama masovno umire, sukobi u SPC („slučaj Artemije“, ekumenizam „bez obala“), Haški tribunal koji ubija Miloševića i Šešelja, korupcija i kriminal neviđenih razmera, ubistva i zločini, i beda, sve veća beda…A kako reče lik iz „Zločina i kazne“ Dostojevskog, Marmeladov, dostojanstvo se može sačuvati u siromaštvu, ali ne i u bedi. Moći trpljenja jednog mučeničkog naroda, koji je kroz vekove mnogo trpeo, bliže se svom kraju.

A došli smo i do krajnjih granica „etičkog paradoksa“: iako saveznici „prave strane“ u oba svetska rata, iako antifašisti po najdubljim osnovama svog bića, iako oni koji su su se borili za demokratiju i ljudska prava još u doba ranih radikala predvođenih Pašićem i Perom Todorovićem, Srbi su proglašeni za glavne „zločince“ Balkana, a njihovi vođi bačeni pred haškog Minotaura. Da i ne govorimo da su na vlasti u Srbiji oni koji su, kako zapisa akademik Kosta Čavoški, prešli put „od Velike Srbije do veleizdaje“. Kako to narod da razume, i to onaj narod koji je vekovima govorio da „pravda drži zemlju i gradove“?

Ipak, nade ima: ako se vratimo sebi, i odbijemo da se pokorimo Imperiji, putevi će se otvoriti, kao i mnogo puta u našoj istoriji. Ko je, 1915, kad se srbska vojska povukla preko Albanije, mogao i da sluti da će se ta ista vojska pobednički vratiti 1918, i ostvariti snove svojih predaka? A to se desilo. Mesta za očajanje nema.“ Samo verujte i stisnite pesti, pa onda tresti, tresti“, rekao bi pesnik Veljko Petrović.

(Fondsk.ru)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *