Месићево боснољубље

Mesićevo bosnoljublje

18 avgusta 2015

Nenad Kecmanovic 5543Piše: Nenad Kecmanović

„Mnogi ne znaju, a mnogi zaboravljaju da je Dejton, pored uspostavljanja mira, i ustupak agresoru i prihvatanje rezultata rata, uključujući genocid i etničko čišćenje” – napisao je Stipe Mesić, ekspredsednik Hrvatske, u kolumni objavljenoj prošle nedelje u banjalučkim „Nezavisnim novinama”. Šta na to reći?

Pre svega, ako su Klinton, Širak, Mejdžor, Černomirdin, Gonzales i dr. u Dejtonu svojim potpisima zaista međunarodno legalizovali „agresiju, genocid i etničko čišćenje”, kako tvrdi Stipe Mesić, onda bi ih kao „učesnike u zajedničkom zločinačkom poduhvatu” trebalo što pre poslati u Hag, dok tribunal još nije zatvoren.

Zatim, Mesić previđa da u građanskom ratu ne postoji agresor, jer je reč o sukobu domicilnog stanovništva na zajedničkoj teritoriji, pa ni uspostavljanje mira ne može biti ustupak agresoru. Naprotiv, rečima tvoraca i potpisnika Dejtona, uključujući i Mesićevog lidera Tuđmana, mirovni sporazum predstavlja uravnoteženu raspodelu dobitaka i gubitaka sve tri strane.

Napokon, i Mesić ponavlja novu američku mantru da je „Dejton doneo mir, ali ne i političko rešenje za BiH”. Obrnuto: mir u BiH je i uspostavljen upravo zahvaljujući političkom rešenju: trostranom prihvatanju Aneksa 4, ili ustavnog poretka za BiH. Ali, nije to sve u Mesićevoj kolumni…

„Danas sve tri strane, mada u različitom obimu, pothranjuju težnje za dokidanjem BiH, kao jedne, jedinstvene države (…) Sve ono što vuče ujedinjenju muslimana u BiH i šire, baš kao i ideje o trećem hrvatskom entitetu, a pogotovo koncept referenduma koji bi u osnovi vodio prema osamostaljenju RS, ruši zajedničku državu.”

Ako, kao što i sam konstatuje, sva tri konstitutivna naroda iz različitih motiva podrivaju zajedničku državu i ni kod jednog ne postoji osećanje državotvornosti, koji bi onda bio razlog da država BiH uopšte opstane? Mesić najpre objašnjava zašto…

„Trebalo bi poštovati i volju građana – birača koji na izborima daju poverenje onoj stranci čiji program im se čini prihvatljivim, a ne onoj koja ima nacionalni predznak. Izbori u BiH do sada su sličili na popis stanovništva po nacionalnoj osnovi. Vreme je da se s tim prekine.”

Niko u BiH ne uskraćuje pravo biračima da glasaju za bilo koju stranku, ali se njima očigledno čini najprihvatljiviji program stranaka s nacionalnim predznakom. Druga je stvar što sve one ili brane Srpsku ili traže Herceg-Bosnu ili hoće unitarnu BiH. Mesić hoće da se to prekine, da promeni narode i zameni ih anacionalnim građanima. A pošto je broj takvih mali i u padu, on ima i drugo, „demokratsko” rešenje:

„BiH već dve decenije preživljava zahvaljujući prisutnosti međunarodne zajednice i njenog visokog predstavnika. Zato smatram da visoki predstavnik mora ostati sa punim ovlašćenjima sve dok BiH ne postane funkcionišuća država.”

Mandat visokog predstavnika, prema Dejtonu, istekao je još pre deset godina i ako ni deset godina kasnije taj protektor otimanjem entitetskih nadležnosti, nametanjem zakona i sl. ne uspeva da od BiH napravi funkcionalnu državu, onda ponovo dolazimo do istog pitanja: zašto bi se ta država, silom diktatorskih bonskih ovlašćenja, održavala još dve ili više decenija?

Ni poslednje Mesićevo rešenje nije manje zanimljivo:

„Sastav stanovništva mora se što je više moguće približiti onome od pre početka rata. Valja promeniti izborni sistem tako da bude zasnovan na načelu jedan čovek – jedan glas, a bilo bi dobro da se međustranačkim dogovorom primeni tzv. nacionalni ključ u vrhu države. (…) A ono što je najpotrebnije, treba jačati svest o jačanju zajedništva.”

Za razliku od Hrvatske, gde Srbi teško dolaze do svoje imovine, u BiH su manje-više sve izbeglice povratile, prodale ili zamenile nekretnine, pa se i ne vraćaju. Što se tiče nacionalnog ključa, to smo već negativno testirali sa Brankom Mikulićem i Hamdijom Pozdercem. A i svest o zajedništvu razvijali smo 45 socijalističkih godina, pa smo ’92. požnjeli plodove. Najzad, da li je Mesić svestan da bi primena sistema jedan čovek – jedan glas u BiH značila dominaciju najbrojnijeg bošnjačkog naroda, a njegove sunarodnike u Hercegovini stavilo u – kako oni kažu – status „dvostruke manjine” (i u Federaciji i u BiH)? Naravno da je tako.

Ali konstanta Mesićevog političkog delovanja i jeste bosnoljubno podilaženje muslimanima / Bošnjacima, kao „hrvatskom cvijeću” i njihovo okretanje protiv Srba. Skriveni motiv tog probosanstva predstavlja stara strateška teza da je Hrvatskoj neophodna BiH kao tampon-zona, jer bi njena razgradnja večito opasnu Srbiju, ujedinjenu sa Srpskom, dovela nadomak Zagreba. Mesić je svojevremeno čak zapretio da bi u slučaju osamostaljenja, hrvatska vojska presekla srpsku kod Brčkog. Zato je kao predsednik Hrvatske često dolazio u Sarajevo i sa lokalnim zvezdama estrade i sporta šetao po Baščaršiji. Međutim, odnosi u BiH su, na njegovu žalost, krenuli u suprotnom smeru: kod Izetbegovićevih cveta islamski radikalizam, Čović ne odustaje od trećeg entiteta, a Dodik od referenduma, i to uz podršku Rusije.

Naravno, kome bi bila važna konfuzna i kontradiktorna kolumna odavno umirovljenog Stipe da se Vašington ne odriče Dejtona, kao do juče „svog najvećeg spoljnopolitičkog uspeha u Evropi posle Drugog svetskog rata”.

(Politika)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. Vujadin says:

    Mesić duže vremena ima veliki problem, naime produkti debelog crijeva mu izlaze ispod nosa što u poslednje vrijeme ne može sakriti. Godine čine svoje i hvala Bogu zemlja ga vuče sebi.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *