Metamorfoza Vučića u Vuka

Metamorfoza Vučića u Vuka

23 marta 2014

sinisaPiše: Siniša Sinadinović

Nakon održanih prevremenih parlamentarnih izbora na pozornici političkog teatra Apsurdistana zavesa je podignuta da bi se uvaženom gledalištu, (koje je ovog puta između ostalog činilo i 50% apstinenata – 3,4 miliona birača), saopštili zvanični rezultati. Prema preliminarnim rezultatima, najveći broj glasova osvojila je SNS predvođena njenim predsednikom Aleksandrom Vučićem. SNS je osvojila čak 158 mandata od 250, koliko broji ukupni broj poslaničkih mesta u Narodnoj Skupštini Repbulike Srbije. Kao i prethodnih godina i nekoliko izbornih ciklusa unazad, prve nezvanične preliminarne rezultate objavio je CESID, što postaje krajnje frustrirajuće, jer se postavlja pitanje da li u ovoj zemlji postoji Republička izborna komisija. Neverovatno je da jedna država gotovo čitavu deceniju sebi dozvoljava, da njena zvanična institucija koja se bavi sprovođenjem izbornog procesa, sebe stavlja u poziciju nezvaničnog kontrolnog instituta tzv. CESID-a. Teško da postoji neko u zemlji Srbiji da nije čuo za Marko Blagojevića izvršnog direktora CESID-a, veliko je pitanje koliko građana u toj istoj zemlji zna da je predsednik RIK-a prof. dr Dejan Đurđević. Ova „maligna“ pojava u izbornom procesu govori jasno kako se sprovode i pod čijem se nadzorom održavaju „slobodni i demokratski“ parlamentarni izbori u zemlji Srbiji.

Ono što je važno reći i naglasiti jeste da su održani izbori, izvršili strukturalnu promenu na političkoj karti parlamentarnog života Srbije. Posle skoro četvrt veka „novog“ parlamentarnog života u Skupštini Srbije konstituisana su tri politička bloka. Prvi – narodnjački koji predvodi SNS i njen lider Vučić, drugi je socijalistički predvođen Ivicom Dačićem i treći socijaldemokratski sačinjen iz dva dela – DS Dragana Đilasa i NDS Borisa Tadića. Ovim izborima i formiranjem ovakvke parlamentarne arhitekture u Skupštini Srbije, može se reći da je definitivno završena faza DOS-ovske multistranačke kombinatorike.

Ali, da se možda malo bolje osvrnemo na rezultate održanih izbora. Nakon saopštavanja preliminarnih rezultata, lider naprednjaka i još aktuelni PPV-e odmah je iskoristio priliku da se na prvoj konferenciji za novinare pohvali da je uspeh SNS „najveći u poslednjih 24 godine“ čime je izrekao apsolutnu neistinu. Sigurno da PPV-a u tehničkom mandatu, ne bi trebalo ispravljati jer on nije neko ko je neobavešten, već je dobro, istine radi, reći nekoliko činjenica. Sada, već davne 1990. godine na prvim parlamentarnim izborima, SPS je, bez koalicije osvojila 2,3 miliona glasova, dok je lider ove stranke Slobodan Milošević kao predsednički kandidat osvojio 3,3 miliona glasova. Zatim, Tomislav Nikolić i Boris Tadić su u dva navrata osvajali preko 2 miliona glasova. Treba reći i to da je koalicija koju je predvodila SNS ukupno osvojila 1,73 milona glasova što znači da SNS samostalno, nije osvojila više od 1,5 milion glasova.

Ovaj trijumfalizam SNS-a i njenog lidera dosta sliči sa pozicijom Milorada Dodika lidera SNSD-a koji je sa svojim koalicionim partnerima 2006. godine takođe osvojio apsolutnu vlast, nakon čega je u dva uzastopna mandata vodio Vladu Republike Srpske. Da li će takva sudbina zadesiti Vučićev SNS ostaje da se vidi, ali je izvesno da su takve projekcije ostvarljive?

Da se podsetimo i na to kako i na koji način i sa kojim rezultatima i obećanjima je lider naprednjaka uspeo da osvoji ovako ubedljiv rezultat. Da krenemo od početka tačnije nakon Đurđevdanskih izbora 2012. godine. Kao što je poznato, postizbornom kombinatorikom na čelu nove Vlade Srbije se našao lider SPS Ivica Dačić.

Pomenuti vladin dvojac na čelu sa kormilarom Nikolićem svojim dvogodišnjim vladanjem pečatirali su u mnogo čemu vođenu pogubnu politiku države Srbije sa kraja prošlog veka. Pod izgovorom borbe protiv korupcije i kriminala i uspostaljanja funkcionalne države prema evropskim normama i standardima, trojac Dačić-Vučić-Nikolić pristali su u aprilu 2013. godine na potisivanje Briselskog sporazuma. Celokupna drama oko potpisivanja Briselskog sporazuma, kulminirala je izborima 3. novembra koje su raspisale šiptarske vlasti u Prištini. Krajnje brutalno i bezosećajno pomenuti trijumvirat je raspamećene Srbe sa KiM-a, primorao da izađe na te izbore. U svoj toj političkoj operaciji bez anestezije (ne)zvanično iza leđa naroda, kršeći Ustava Srbije, 17 % teritorije Srbije kao i 150 000 Srba iz južne srpske pokrajine prepušteno je u krvave ruke šiptarske NATO države. Lažno i bez imalo dostojanstva, a sa izvesnom dozom ostrašćenog politikanstva, pod izgovorom dobijanja datuma za pridruženje u EU, vladajuća trojka je grobarski zakovala po jedan ekser u mrtvački sanduk najsvetijeg dela srpske teritorije čineći pritom tako dodatno svetogrđe, jer je više od 70 hiljada Srba južno od reke Ibra ostavila na milost i nemilost Hašimu Tačiju.

I tokom čitavog ovog procesa amputacije KiM, traje jedna gotovo filmska fatamorgana po kome se država Srbija i njeni građani svesno guraju u što veće ekonomsko potonuće. Neshvatljivi su svi politički trikovi kojima se služio vladajući režim u Beogradu, po kome se pokušava da putem kontrolisanih državnih medija i medija s nacionalnom frekfencijom predoči lažna slika po kojem Srbija nije brod koji tone, već da je to faza njenog izranjanja nakon četvrtvekovnog brodoloma. Svaki pokušaj racionalnog, pragmatičnog, analitičnog, ekonomski-matematičkog objašnjenja ovog što se dešava u „zemlji čuda“ je aspusrdan i unapred osuđen na neuspeh.

Dok je svima jasno da je čaša, tj. Srbija, potupuno prazna, samo je trijumvirima, ona ne poluprazna, već polupuna. Država je za nepune dve godine vladavine pomentih suvladara, izgubila 17% teritorije i 150 000 svojih sunarodnika, a da se pritom u tom periodu dodatno zadužila za još 5 milijardi dolara. I pored takvog stanja da se država razbila pavši na dno dna, proces njene razgradnje se nastavlja. Postavlja se logično pitanje, pa zar može dalje i gore od ovog? Naravno, da uvek može, jer nesereća kao i sreća ne poznaju granice?

Kako je to moguće, da neko međunarodnim sporazumom prepusti 17% svoje teritorije kao i 150 000 svojih sunarodnika da pritom zaduži državu za 5 milijardi dolara, da namerno zaustavlja gradnju gasovoda „Južni tok“ vrednog 50 milijardi dolara i da pritom dobije 158 mandata u Skupštini Srbije, kao i mogućnost da formira samostalno vladu. Kako je ovo moguće? Pa, izgleda u „zemlji čuda i apsurda“ je sve moguće, sada je i ludom jasno da je ovakav rezultat naprednjaka, ostvaren uz svesrdnu pomoć medija, obaveštajnih službi, ogromnog novaca za predizbornu kampanju, podrškom spoljnog faktora i 1,73 miliona prebrojanih SNS listića. Utehe radi, može se reći, da je u „zemlji čuda“ sve moguće, a pogotovo kada u njoj živi 6,8 miliona raspamećenih birača od kojih je polovina hipnotisanih apstinenata?

No, i pored uigrane i razrađene mašinerije izbornog inžinjeringa na čijem čelu se nalazio PPV-e, tokom kampanje u vladajućem establišmentu postojala je izvesna nesigurnost i panika. Bez obzira što se znalo da će SNS osvojiti izbore, Vučiću je bio nezasito potreban glas više, čime bi uverio i sebe i druge da se nalazi na pravom putu, koji je popločan dobrim namerama. Naime, Vučić nije ništa prepuštao slučaju, bez obzira na svoje dvadesetpetogodišnje iskustvo oko organizovanja i sprovođenja izbora kao i na veliku pomoć bezbedonosno obaveštajnog aparata, markentišku pomoć bivših Tadićevih spin doktora. On je dobro naučio lekciju, da dok traje predizborna kampanja nema spavanja bez obzira na vidljivu prednost i izvesnu pobedu.

Ono što treba primetiti i reći da je Vučić na tu dodatnu budnost posebno podsticao član starešinstva Pokreta Dveri Boško Obradović. Gospodar Vučić je svestan nadilazeće političke snage ovog pokreta, u ovom trenutku njemu jedine prave opozicije. I pored toga što DVERI nisu prešle cenzus, treba znati da je nakon ostavke Vojislava Koštunice sa mesta predsednika DSS, Obradović je nezvanično preuzeo mesto lidera patriotskog desnog centra.

Panika koja je tokom čitave predizborne kampanje hvatala Vučića je bila itekako vidna i izražena neprirodnom mimikrijom i govorom tela. Brojka od 126 mandata je bila noćna mora za PPV-a, zato je u tu svrhu za ostvarivanje tog rezultata bio pripremljen kao džoker iz rukava n(D)arko bos Šarić. Jer trebalo je još više uspavati onaj deo (50%) javnosti Srbije koje se odalo apstinenciji i predalo letargiji uz gledanja filmova i sajberisanja. Trebalo ih je uveriti da nastave svoj zimski san, i da se nikako ne bude, dok ne prođu izbori i da odgledaju još jednu scenu kako Aleksandar Eliot Nes, ovog puta ne ratuje samo protiv srpskog tajkuna Miroslava Miškovića, već da je u akciji protiv balkanskog kokainskog kuma i n(D)arko bosa Šarića. Ali procena onih koji povlače konce iza paravana i uz poslušnu saglasnost PPV-a, Šarić nije uhapšen u toku predizborne kampanje, jer su svi pokazatelji govorili da će koalicija oko SNS-a imati apsolutnu većinu glasova. Zato je odlučeno da se ta predstava odgodi, nakon izbora da bi se PPV-e odmorio i malo skrenula pažnja sa njega, i da bi se iza tog paravana na miru dogovarala postizborna kombinatorika.

N(D)ARKO BOS ŠARIĆ

Ko je zapravo Darako Šarić, sem opšteg saznanja, da je navodno balkanski kokainski bos i da je rođen iste godine kao i budući premijer Srbije i da je rodom iz Pljevalja u Crnoj Gori.

Trebalo bi se za ovu priliku podsedtiti da je o kokainskom putu na Balkanu više puta javno govorio član Svetske asocijacije šefova policija Marko Nicović. Prema njegovom svojevremnom kazivanju, jedan deo kokainskg narko kartela u Evropi nalazio se u rukama ruske mafije, i da je Crna Gora kao stari saveznik i veliki poštovalac Rusije izabrana za početnu tačku jednog kraka „kokainovoda“ za Evropu. Naime, luka Bar je bila ta početna tačka u kojoj je iz Latinske Amerike transportovan u velikim količinama ovaj đavolski prah. Kao što je američka mafija izabrala Kosovo za svoju Bazu (Alkaida) za dalji protok avganistanskog heroina u Evropu i Ameriku, tako je u jednom trenutku ruska mafija izabrala Crnu Goru za svoju bazu protoka latinoameričkog kokaina za Evropu. Time je došlo i do sudara (ili možda saradnje) između albanske, ruske i italijanske mafije.

Sada je barem jasno zašto se u jednom trenutku u Crnoj Gori fiktivno nalazilo blizu 20 000 Rusa, i ko je to kupovao nekretnine na crnogorskom primorju. Zato je onim koji su instalirali taj „narkovod“ bio potreban neko ko bi mogao uspešno da vodi ovaj biznis. O mnogo čemu se prilikom te regrutacije vodilo računa, važno je bilo da se nađe neko ko je iz čestite crnogorske porodice koja je pritom prosrpski orjentisana. Poštovalo se ono što je dugo važilo kao poslovica u Crnoj Gori „Sve što (ne)valja je iz Pljevalja“.
I tako je u jednom periodu Crna Gora, tačnije varošica Gusinje, postala na mapi Interpola glavno čvorište u kojem su se ukršatavali avganistanski heroin i aatinoamerički kokain. I sigurno je da je ovo preklapanje opakih puteva dovelo do toga da je jedna strana morala da se povuče. Sve je započelo regionalnom policijskom operacijom pod nazivom „Balkanski ratnik“ koju je koordinisala američka CIA.

Nakon ove akcije i presecanja kokainskog puta preko Crne Gore, dobrovoljni žrtveni jarac n(D)arko bos Šarić je zbog izvesnih zasluga bio pošteđen egzekucije ili hapšenja, i po svemu sudeći prebačen je u Latinsku Ameriku gde je nastavio uspešno da se bavi organizacijom transporta praha za Australiju gde je cena ovog opijata naglo skočila. Treba i to reći da je u nekom času „Srednja pomorska škola u Kotoru“ postala tesna za mnogobrojne mlade Crngogorce. Nesumnjivo velikim darom za dobru organizaciju, angažujući svoje sunarodnike u brodskom transportu iz Latinske Amerike, Šarić je zadobio veliko poverenje pravih kokainskik bosova.

Moguće je da je Šarić svojim prisustvom na prostoru Latinske Amerike zasmetao dobro razgranatoj mreži CIA, koja ja ga je uhapsila a potom izručila Beogradu, čime je Beloj Kući učinila vrlo važnu političku uslugu, u cilju bolje kontrole i uticaja na Balkanu – Srbiji.

UMESTO ZAKLJUČKA

Kakva će biti postizborna kombinatorika prilikom formiranja nove Vlade na čijem čelu će se naći Vučić, ostaje velika trilema. Ono što je sigurno da će nakon formiranja vlade bivši PPV-e u bilo kojoj kobinaciji, u slučaju da sam formira vladu, ili možda da to učini sa Ivicom Dačiće ili možda sa Borisom Tadićem, na sebe preuzeti kompletnu odgovornost za dobre i loše poteze vlade. Da li će uspeti vešto da izbalansira kombinaciju po kojoj će mesto ministra spoljnih poslova dati Borisu Tadiću i time zadovoljiti potrebe Vašingtona-Brisela, a na drugoj strani ministarstvo energetike prepustiti Ivici Dačiću i time omogući nesmetanu gradnju gasovoda „Južni tok“ a samim time zadovoljiti potrebe Moskve, ostaje da se vidi. Kako god da bilo, jedno je jasno da novi premijer Srbije Vučić, nakon ovih izbora pretenduje da postane Vuk. Teško njemu a još teže i mučnije će biti Srbima kada jednog dana krene hajka na njega. Nemojte sumnjati da će se tada za tu priliku sigurno iz svog zimskog političkog sna probuditi i ubeđeni politički apstinenti.

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *