MIKI MANOJLOVIĆ: Još Narodni muzej da postane kockarnica, pa da nestanemo kao država

MIKI MANOJLOVIĆ: Još Narodni muzej da postane kockarnica, pa da nestanemo kao država

26 januara 2014

miki4Poznati glumac Predrag Miki Manojlović bio je specijalni gost druženja Američke privredne komore u Beogradu, koje je bilo otvoreno i za medije, i tom prilikom podelio iskustva iz svoje više od četiri decenije duge karijere. Pored prilike da se podseti početaka, koje je napravio sa16 godina, popularni glumac za naše novine utvrdio je da nemar u kulturi nikad nije bio veći.

– Nalazimo se u poslednjoj fazi kada se moramo osvestiti i osloniti na ogromnu moć, sadržaj i smisao kulture, iz koje je sve krenulo, pa i politika sama. Ili to, ili ćemo nastaviti da je uništavamo. Nemamo mnogo vremena, imamo novog ministra i nadam se da će uspeti nešto da uradi. Svet menjaju velike grupe, ali ponekad svet menjaju i pojedinci i nadam se da bi on kao pojedinac, uz pomoć drugih ljudi, jer još ovde ima sveta koji ima i snage i pameti, mogao da pomogne u tom velikom preokretu koji bi morao da se desi. U protivnom ćemo nestati kao država – kaže Manojlović.

Da li je kultura spala na pojedinca?

– Tačno je da atmosferu stvaraju pojedinci. Ali ne možemo nas dvoje-troje to da rešimo. Najviše što možemo da uradimo jeste da budemo u tolerantnoj simbiozi sa politikom. Politika, to jest država, jeste ta koja može i treba da omogući pojedincima i grupama da mogu da kreiraju ono što imaju. Da se otvori taj proces, da se napravi plan i program kako se stvaraju osnovni uslovi za stvaranje kulturne sadržine, ne robujući zakonima koje su donele neznalice. Da ne može da se desi da zakon o radu bude ovakav da onemogućava rad institucijama. Da ne može da se desi da Narodni muzej ne radi koliko ne radi. Pre neki dan sam se nešto zezao pa rekao da bi mnogo bolje bilo da se na tragu uništavanja beogradskih bioskopa, koji su nestali, od njega napravi komercijalan projekat. Da zadrži tu obrenovićevsku patinu, a da onda unutra imaju sve što im duša i telo ište. Može motel, može kockarnica, može prodavnica, može koncertić, može salončić. Super, a? Kakva lokacija!

Da li je za četiri decenije koliko ste u kulturi bilo boljih vremena? U komunizmu?

– Komunisti su imali pojedince svesne svog neznanja, koji su govorili: „Mi znamo da ne znamo, ali znamo ko zna“, pa je tako jedna Mira Trailović bila Mira Trailović. I Mira Trailović je napravila Atelje 212, i Mira Trailović je napravila BITEF, najveći pozorišni festival, i napravila pozorište koje se besmisleno zove Bitef teatar. Mira Trailović je juče dobila scenu i hvala Dimićevoj, koja se setila što se njeni prethodnici nisu setili. Da ne govorim o Mirinim saradnicima koji se nisu setili da tom pozorištu kod Bajlonijeve pijace daju ime Mira Trailović. Zaslužila je, u najmanju ruku, da jedno pozorište dobije njeno ime, toliko je zadužila kulturu Jugoslavije, Beograda, Srbije. To je još jedan od dokaza da bolujemo od kratkog pamćenja, ono dronjavo parče trotoara oni zovu Skverom Mire Trailović, to nije nikakav skver. Za Miru nije mnogo, za Miru je minimalno da jedno pozorište nosi njeno ime. Šta radiš, grade Beograde, 25 godina otkako je umrla ta žena?

Kako spasti kulturu kod nas?

– Ovde mora da se najpre napravi zakon o pozorištu, koje je jedna potpuno specifična delatnost, a da bi do toga došlo potreban je zakon o radu. To je galimatijas sukoba zakona u kojem je nemoguće funkcionisati. Kultura počinje da se uzda u spoljne fondove. Kakvi spoljni fondovi, niko nema šanse ni za kakav spoljni fond ako mu matična država nije dala ništa. Ne može da konkuriše za bilo šta.

Šta treba dodati zakonima?

– Treba uvažiti specifičnosti pozorišta, zakon u kulturi ne može da tretira isto sve oblasti jer je kultura specifična stvar. Ne govorim da pozorište treba da ima ekskluzivno mesto, ali mora da se razume smisao kako pozorište mora i treba da funkcioniše.

Puno se greši u odnosu prema kulturi. A da li ste u karijeri pravili greške?

– Pravio sam kompromise zbog novca. Morao sam, bio mi je potreban. Na sreću, tih grešaka nije bilo previše. Najbolje je kad ono što radiš donosi novac, bolje od toga nema. Ali pored talenta, za glumu je potrebna i hrabrost. Hrabrost da, ludost ne. Odlučnost da se proba novo, ali ne srljanje.

Učio sam i od dobrih i od loših

Šta je potrebno da bi bio glumac?

Ja sam neko ko pokušava da bude glumac. Za mene gluma nije profesija, već ozbiljno kopanje po sebi. Radio sam i sa najboljim rediteljima na svetu i sa najgorim rediteljima, radio sam i sa onima kojih ne želim da se setim. Od svakog od njih naučio sam nešto – od dobrih kako se radi, od loših kako se prave greške. Od osrednjih ne naučiš ništa – dosadni su.

(Pressrs.ba)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. velimir says:

    PRE NEGO BUDALE PRETVORE MUZEJ U KOCKARNICU TREBA ISPITATI KOME JE PLAĆANA UPOTREBA SKELA KOJE STOJE GODINAMA .

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *