Милан Блануша: Слика мора да има жаоку

Milan Blanuša: Slika mora da ima žaoku

24 maja 2017

PEDESET godina je mnogo, ali i malo za ono što bih još hteo da uradim. Dva života su mi potrebna da, uglavnom u terakoti, u skulpturi, uradim još nešto što bih želeo.

Ovo za naš list govori slikar, vajar i grafičar Milan Blanuša, jedan od naših najznačajnijih savremenih stvaralaca, sumirajući pola veka trajanja na likovnoj sceni, koje je sinoć, uz vino i prijatelje, proslavio u Galeriji 212 (20. maja 1967. diplomirao je na Akademiji likovnih umetnosti u klasi profesorke Cuce Sokić). Minule sedmice, u ovom beogradskom izložbenom prostoru, otvorena je i postavka njegovih novih radova, nastalih u poslednje dve godine.

– Izložba je tu da obeleži ovaj nemali jubilej – kaže Blanuša za „Novosti“.

– Mnogo toga što sam uradio u ovih pedeset godina mi se, kada to prelistavam u glavi, i ne dopada. Mislim da je moglo da bude bolje. Raditi uporedo slikanje i vajanje, to nije baš lako, plus grafiku, koja je takođe naporna i iziskuje posebnu disciplinu… Nekako sam dosad uspevao da se paralelno svim tim bavim.

* Sivi čovek sa vaših slika kao da je sve zamišljeniji, lice mu je sve tamnije… Kakva je to refleksija sadašnjeg vremena?

– Ova izložba ne nosi toliku idejnu promenu koliko one tehničke, stilske, tehnološke. U stvari, taj čovek u sivom, kojim se bavim više godina unazad, ključ je za razumevanje poruka i ideja koje želim da šaljem posmatraču. Nikakva veza sa dnevnom politikom tu ne postoji. Moje poruke su globalne i tiču se toga kakav je čovek danas u raljama biznisa, ratova, nekulture i svega ostalog što prati ovo naše vreme.

* Šta je uzrok za to što sve više kao ljudi sivimo?

– Dehumanizacija, nemar prema kulturi uopšte, a umetnosti posebno. Umetnost i kultura moraju da budu nadgradnja jednog društva, a svedoci smo koliko im se malo pažnje poklanjalo. Tako da se to sivilo odnosi i na slikarstvo i njegovo mesto u društvu. Ono jeste malo u zapećku. Kažu mi neki prijatelji da je moje slikarstvo prilično subverzivno, a ja ih pitam: „Kako bi drugačije trebalo da izgleda slikarstvo danas?“ Ono mora da bude kritički nastrojeno, sa žaokom, da nas dirne, da govori o vremenu i svetu, lošim pojavama u društvu. Upravo je to moja ideja.

* Jesu su li nekada vremena bila bolja za umetnost i kulturu, ili nam se to sada samo nostalgično pričinjava?

– Pamtim i titoističko vreme, za koje me studenti pitaju da li je bilo bolje. Neke stvari jesu bile bolje, za mlade naročito. Postojale su stipendije. Kada su zabrane u pitanju, nije ih toliko bilo, odnosno mogli ste da slikate šta hoćete, ali da šefa ne dirate. Nije bilo ni toliko disidenata. Koliko se ja sećam, gotovo da ih nije bilo uopšte.

* A kako je sad?

– E sada, sloboda postoji, ali je nekako zaobilaze, jer je to iritirajuće, obespokojavajuće… Nema je u javnim, a pogotovo u državnim medijima. To je činjenica.

* Gde je prostor u kom umetnik može da pokaže svoje neslaganje?

– Oni najhrabriji izlagaće ne samo u oficijelnim prostorima, već će praviti i ulično slikarstvo, grafite, transparente. I u mojim radovima, koji su neki mali manifesti, ima uticaja grafita i tih transparenata, parola.

* Neke od ovih sivih ljudi slikali ste na novinama“.

– Reč je o jednoj promeni na pozadini, koja više nije samo platno, već su to novine preko kojih slikam, više crtam. One su tu kao jedan vizuelni element, grafizam koji treba da obogati tu pozadinu, tako da nemaju određeno značenje u političkom smislu, ali na kraju, može i tako da se tumači. Na mojim slikama je očigledno i odsustvo boje. To namerno radim. Eliminišem boje da bih naterao posmatrača da o delima razmišlja. Za mene je crtež uvek misaoni proces, za razliku od boje, koja izaziva neka lepa osećanja.

* Koliko vam to crno-belo izražavanje pomaže da stignete do istine, koju smatrate izuzetno važnom za svoje delo?

– Crno-belo dopire brže do svesti nego boja koja vas zaokuplja. Moja slika je kao grafika, kao transparent. Direktnost mi je važna da bi se delo brže shvatilo. Svakome ko gleda sliku je jasno o čemu se radi, možda ne razume baš zbog čega ti stavovi i pokreti, ali razume šta znači kada je figura u takvom stavu. Na nekim slikama postoji i tekst koji nekad upućuje na radnju, ili od nje odvlači. Tekst je tu kao neka provokacija.

* Da li je ta direktnost poruke isto posledica ovog vremena koje se ubrzalo?

– Trebalo bi da bude. To je moj odgovor na ovo vreme. Ta direktnost se nekada i pogrešno tumači. Prema potrebi.

* Koliko vam je bitno to što ste, u Vršcu i Deliblatskoj peščari, izolovani od velikog centra. Da li tu bolje sagledavate stvari na koje želite da ukažete?

– Taj beg je vrlo koristan. Tamo zaboravljam sve, obično sviram saksofon, pišem neke stvari, bavim se fotografijom. Šetam, gledam ptice… To je sad neka druga vrsta zadovoljstva od onog u ateljeu. Ali bežanje iz urbane sredine mi je svakako potrebno. Drugačije tamo razmišljam o gradu. Kada bi čovek sve vreme živeo na asfaltu, verovatno bi se i razboleo.

STANJE DUHA

– MOJE tehničke i stilske postupke uvek je pratila neka ideja. Ekspresionizam, recimo, nikada nije bio stil, već stanje duha. Ekspresionista je bio i Goja, ludi Karavađo… Recimo, stanje duha devedesetih je u meni proizvelo potrebu da se pozabavim likom Maksa Bekmana, koji mi je bio metafora za rat i stradanje – objašnjava umetnik.

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *