Милан Ст. Протић: Историја из моје маште

Milan St. Protić: Istorija iz moje mašte

1 juna 2018

SASVIM neočekivano, Milan St. Protić (1957), istoričar, diplomata i političar, predstavio se javnosti u novom svetlu, kao romanopisac, knjigom „Sinajsko jevanđelje“ („Vulkan“), u kojoj se na zanimljiv i intrigantan način prepliću fikcija i istorijski događaji.

Roman o onom što je bilo i onom što je moglo biti, kako autor naznačava, polazi od trećeg odlaska, 1858, nemačkog paleologa i avanturiste Fon Tišendorfa u sinajski manastir Sv. Katarine u želji da se domogne najstarijeg prepisa Biblije na svetu. U tome uspeva i dragoceni pergament predaje svom pokrovitelju, ruskom caru Aleksandru II Romanovu. Nekoliko decenija kasnije, 1932, drevni dokument Staljin prodaje Englezima, a danas se čuva u Britanskom muzeju. Impresionirana ovim otkrićem, profesorka ranohrišćanske istorije, Francuskinja Žorž Riketi 2010. odlazi na Sinaj, u potrazi za još starijim biblijskim prepisom. Njeno otkriće biće šokantno…

Na pitanje šta ga je podstaklo da se u zrelim godinama upusti u književne vode, Protić za „Novosti“ kaže:

– Godinama sam se lomio. Još u mladosti sam želeo da pišem, ali se nisam usuđivao. Kasnije je istorija preuzela sva moja interesovanja i spisateljske poduhvate. Na kraju je nekako došlo spontano. Počelo je kao pisanje istorije, pretvorilo se u fikciju… Ipak, i u „Sinajskom jevanđenju“, istorija je ostala okosnica. Dodavano je ono o čemu se ne zna i što je najverovatniji scenario da se dogodilo.

Kroz roman defiluje mnoštvo istorijskih ličnosti.

– Svi su likovi istiniti. Ili su istorijski ili su ljudi koje sam poznavao. Neki su predstavljeni potpuno verodostojno, drugi se pojavljuju pod izmenjenim imenima i u različitim epohama, neki su sastavljeni od nekoliko ličnosti… Ali, nema nijednog lika u romanu koji je izmišljen – kaže Protić.

Na jednom mestu u knjizi se vodi rasprava oko (pseudo)istorijskih romana na primerima knjiga Dena Brauna, Umberta Eka, Aleksandra Dime…

– To je bila moja dilema: između istorijskih činjenica i piščeve mašte. Kako se ne ogrešiti o sebe i o čitaoca? Pokušao sam da izbegnem ono što sam drugima zamerao. Ne znam koliko sam uspeo.

Koliko je njegov debi uspešan, kaže pisac, odlučiće čitaoci. Za neko vreme se, veli, vratio svom zanatu, pisanju istorije, ali, priznaje, voleo bi da napiše bar još jedan roman.

SVEMOĆ NOVCA

KROZ roman se provlači ideja o (sve)moći novca. Protić citira Voltera: „Kada se radi o novcu, svi ljudi su iste vere.“

– Čovek po sebi možda nije loš, ali je lako kvarljiv. Srebroljublje je iskonski motiv i, otud, ljudska konstanta. Trudio sam se da ne iznosim moralne sudove, da ne presuđujem. Želeo sam da pišem o čoveku kakav uistinu jeste. Ponekad tašt, ponekad slab, ponekad pohlepan.

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *