MILAN VIDOJEVIĆ: Šta treba Srbiji?

Tweet

Piše: Milan Vidojević

Kad bih znao odgovor na ovo pitanje pobedio bih u svakom televizijskom kvizu. Možda bi bilo lakše da odgovorim na pitanje šta Srbija ima na duhovnom i materijalnom planu pa bi smo lakše pronašli šta nam još nedostaje. Kad pogledate na televizijama izveštaje iz Srbije, bilo da su po sredi događaji svečarskog karaktera, otvaranje puteva, fabrika, projekti kojima se vlada diči, vi oko tribine, kao socrealistički dekor imate „narod,” gledate ljude koji su dovedeni da uveličaju taj događaj ili su došli jer su želeli i njihova lica sve govore. Izborani, istrošeni, ostareli, iako po godinama nisu stari, samleveni teškim životom, brigom za budućnost, nesrećni, zaboravljeni, prepušteni sami sebi. Kakvu korist će takav čovek da ima od otvorene deonice autoputa? Kakvu korist će da ima od novootvorene fabrike u kojoj se neće zaposliti jer nema kvalifikaciju. daj Bože da se zaposli neko od mlađih, iz njegove kuće, da odavno završenu školu pretoči u zaposlenje. Tada će biti raspoložen, zbog njih, a ja nisam važan, reći će.

To gledam iz večeri u veče, beskrajnu i beznadežnu tugu i vidim da Srbija neće napredovati. Usporili smo i skoro stali pre više od sto godina, nikako da se trgnemo, ustanemo. Spopale su nas krvopije, domaće i strane, još posle Prvog svetskog rata. Ne snalazimo se u burnim svetskim dešavanjima, redovno nam prodaju rog za sveću. I najnovija dešavanja, u proteklih dvadeset godina, pokazuju isti stepen nesposobnosti da se definišu ciljevi, na nivou pojedinca i na nivou države. Vidljivo je odsustvo ideje kako dalje, odsustvo volje da se stvari menjaju. Previše životne ležernosti, puštanje da se stvari dešavaju po inerciji.

Tamo gde bi ovo trebalo da je identifikovano kao ozbiljan društveni problem vidite samo ćutanje i nezainteresovanost. To je razumljivo, državna birokratija zabavljena je sobom a ne ljudima. Postavlja se pitanje da li su političke stranke sposobne da kroz svoj politički program promene svest ljudi i ponude bolja rešenja. Da li je uopšte moguće promeniti svest ljudi? Ne mogu stranke da promene svest glasača, stranke ne interesuju građani, samo glasači, da promene Srbiju. To je spor, civilizacijski proces, narod se sporo menja, tu nema prečice.

Evidentan je primitivizam u svakodnevnim dešavanjima i komunikaciji, na svim nivoima. Pre neki dan na Hepi televiziji, kod Milomira Marića, upriličen je „uskršnji teferič,” na kome su Vojislav Šešelj i Palma iz Jagodine pokazali svoj muzički ukus i svoj kulturni nivo.Obojica su inače „operisani od sluha,” pa je njihov muzički izbor odraz ne samo političkog opredeljenja nego i niskog ličnog kulturnog nivoa. Lažno četništvo oličeno u Šešelju i muzički izbor Baje Malog Knindže to potvrđuju. Palma više voli kafanske pevaljke sa Ibarske magistrale i misli da je to pravi štimung za Uskrs. Izjednačavanje Uskrsa sa seoskom svadbom pokazuje da nam nema pomoći. Lažni četnici i lažni srpski domaćini su slika duhovnog primitivizma koji je naš usud.

O tome je u svojoj uskršnjoj poslanici govorio i patrijarh Porfirije. Uskrs je duhovni praznik nemerljive lepote jer govori o ključnoj filosofskoj tački postojanja, o pobedi života nad smrću. To je dan radosne kontemplacije i patrijarh je biranim rečima govorio o tome. U intervjuu koji je dao 3.maja Večernjim novostima patrijarhu Porfiriju postavljeno je pitanje: „Veliki odjek dobila je vaša izjava o pismima Alojzija Stepinca. Očekujete li da ispliva još novih dokaza o njegovoj direktnoj ili posrednoj umešanosti u zločine na tlu NDH?”

Patrijarh Porfirije je u odgovoru rekao sledeće: „…Međutim, moram reći da, ne samo kao episkop, sveštenik, hrišćanin, nego pre svega kao bilo koji običan čovek, ne mogu da sakrijem da, u najmanju ruku, imam dilemu, da imam problem sa određenim Stepinčevim postupcima, rečima, stavovima. Žao mi je ako to nekog uznemirava, ali obaveza mi je da budem iskren. U isto vreme, potpuno sam svestan da užasne okolnosti u kojima je živeo, za njega nisu bile nimalo jednostavne. Što se, pak, dosadašnjih stavova naše Crkve, kao i zaključaka Komisije ustanovljene za istraživanje ovog važnog i delikatnog pitanja tiče, oni su jasni, neizmenjeni i javnosti poznati.”

Ovo citiram zbog toga što je hrvatski Jutarnji list od 3.maja senzacionalno objavio prepričani Porfirijem intervju dajući mu naslov: „Stepinac nema veze s ustaškim zločinima, Hrvate se ne može teretiti za Jasenovac.” Otkud ovo izvrtanje reči patrijarha, koje su precizne, jasne i u kojima se ne oravdava ni Stepinac a najmanje ustaštvo? Patološka svest koja je osmislila Jasenovac postoji i danas i ona se neće promeniti. Nikakve pomirljive izjave crkvenih velikodostojnika neće to promeniti, biće iskorišćene za ono što oni vide kao oslobađanje od krivice, a to je pokušaj kanonizovanja Stepinca. Postoje tone dokaza i dokumenata da je Stepinac znao za delovanje katoličkog klera u NDH, od prisilnog pokrštavanja Srba do ličnog učestvovanja fratara u klanjima Srba, da ne spominjemo notornog zlikovca, franjevca Miroslava Filipovića, poznatog i kao fra Majstorović, zbog veštine u klanju, i fra Sotona, verovatno zbog njegove blagorodne prirode, zbog koje je bio upravnik Jasenovca jedno vreme.

Utoliko ne stoji izjava počivšeg patrijarha Germana, koju je često koristio i počivši patrijarh Pavle, a u intervjuu je citirao i patrijarh Porfirije, „da možemo oprostiti ali da ne možemo zaboraviti.” Ne razumem ovaj stav, možda ja pojednostavljeno razmišljam da se zlu ne može oprostiti jer bi zlo tako opstalo i nastavilo svoj smrtonosni put. Da li smo sada spremni da oprostimo i Satani, oličenju zla? Zašto se zaboravlja jedan od najvažnijih starozavetnih postulata, “oko za oko, zub za zub”? No, filosofskim temama ćemo se baviti drugi put, sad da ostanemo pri onom što smo započeli, šta treba Srbiji?

Treba joj samopoštovanje, da se distancira od lažnih vođa, mutikaša koji su se nametnuli u ovo zlo vreme. Potsetiću vas da je pre dva dana, 4.maja, bila godišnjica smrti Josipa Broza Tita. Ako odbacimo svu višedecenijsku propagandu, kontrolu uma bez premca kojoj smo bili izloženi, da bi smo obožavali čoveka koji je bio opasan psihopata bez trunke empatije prema bilo kome ili bilo čemu i koji je bio značajna figura svetske duboke države, čega nismo bili svesni tada ali jesmo sada, ostaje ono posle svakog „ljuštenja farbe,” gola olupina. Podsetiću, u Vatikanu su zvonila zvona, prvi put i zadnji put u istoriji, Ujedinjene nacije su održale komemorativnu sednicu, prvi i jedini put u istoriji. Više od 80 zemalja sveta proglasile su nacionalnu žalost. Na sahrani je bilo 209 delegacija iz 128 zemalja, 31 predsednik država, 4 kralja, 6 prinčeva, 22 predsednika vlada, 11 predsednika parlamenta. Takve sahrane, apoteoze, nije bilo u istoriji, što je razumljivo ako znamo da je umro „kralj sunce,” vi znate o čemu govorim.

Zato Srbiji treba obrazovanje, da shvati šta se dešava u svetu i kako se to reflektuje na Srbiju i kako se Srbija stalno tretira kao meta u velikim geopolitičkim igrama, duže od sto godina. Pogotovo što nikad ozbiljno nismo shvatili ulogu službi bezbednosti u Jugoslaviji i Srbiji, a one su Srbiju skoro uvek tretirale kao neprijatelja što je neumrli brozovski koncept, da je za jaku Jugoslaviju potrebna slaba Srbija. Kad god je potrebno potkopati Srbiju, izvrgnuti je ruglu, obesmisliti njen normalan život, njenu potrebu da se sačuva, na scenu stupaju brozovski mračnjaci iz senke.

Setimo se devedesetih godina i raspada Jugoslavije. Služba aktivira dva politička pajaca, saradnike Službe, Šešelja i Draškovića da izigraju srpski nacionalizam i patriotizam i povedu ga u pogrešnom smeru, što su nažalost uspeli jer Služba nije žalila ni novac ni resurse. Srbija to trpi i danas, živi u matriksu vođe opsednutog statistikom. Kontrola uma naročito se intenzivirala u proteklih godinu dana, fokusirana je na dva nivoa. Prvi nivo je privredni rast Srbije i neverovatni uspesi na tom planu. Drugi nivo je korona i svakodnevni podaci kojima nas bombarduju svi mediji, o broju testiranih, obolelih, umrlih, i koliko ih je na respiratorima i koje zabrane se uvode a nijedna ne ukida, što je Srbiju pretvorilo u medicinski konc logor. Nema veze što je propala privreda, školstvo i ostale delatnosti, što uzimamo kredite od Kine da bi smoodržavali socijalni mir, jer je grejs period dugačak tako da će tek naši unuci početi da ih otplaćuju, nego se država prsi i deli pomoć u vidu mizernih poklona od 30 plus 30 srebrnjaka, pardon eura, taj orvelovski plan funkcioniše u Srbiji. Pošto treba potrošiti kupljene vakcine, a rok im ističe, sad smo došli u posebnu fazu, potkupljujemo građane sa 3.000 dinara da se vakcinišu, Posle ove mere uslediće nova, sa 1.000 ćemo stimulisati svakog cinkaroša koji prijavi nevakcinisanog komšiju.

Da je ovo opasna faza duhovnog raspada srpskog naroda svedoči najnovija akcija antisrpske agenture, pojavljuju se brojni spasioci Srbije koji se promovišu na Internetu, „potomci” srpskih dinastija (gde su bili sve ove vekove), Služba promoviše prestolonaslednike, voždove, ovi dele titule knezova raznim ludacima koji su se primili da budu spasioci, tu je i penzionisani general ruske bezbednosti, da Srbija vidi da imamo rusku podršku. Verovatno im je obećano da će jednog dana biti obor kneževi, da će da tove svinje i da ih prodaju Austriji. Crkva to dozvoljava, u manastiru se polažu zakletve, uz neki improvizovani, kičerski tekst, ali nisam video nigde sveštenika? Kako bez sveštenika može da se „polaže zakletva” u crkvi? Crkva rentira manastire za razne budalaštine? Svaka im čast, daleko smo zabasali.

Sada je jasno šta najviše treba Srbiji. Treba joj više pameti. To će najteže da pronađe. Prvo da sazna gde se pamet čuva, a onda kako se pamet nabavlja.

(Pravda)

Tweet