Милена Марковић: Оберучке смо прихватили површност

Milena Marković: Oberučke smo prihvatili površnost

7 novembra 2016

2567454

OD koncertnog izvođenja Geteovog „Fausta“ s potpisom legendarne Mire Trailović, u zgradi „Borbe“ (sa samo 212 stolica u gledalištu), prošlo je šest decenija jednog od najuglednijih pozorišta nekadašnje Jugoslavije. Atelje 212 veliki jubilej će obeležiti, na isti dan – 12. novembra, premijernim izvođenjem novog komada Milene Marković „Deca radosti“, u režiji Snežane Trišić.

Kako se najavljuje, „Deca radosti“ su poetska drama u kojoj se autorka bavi temom smene generacija u proteklih šezdeset godina kolektivne istorije jednog društva, temom rokenrola i „večne mladosti“… Drama postavlja i pitanja o zajedničkom sećanju (i osećanju) prošlosti koje je ostavilo trag u našoj sadašnjosti, u kojem se „rokenrol nudi kao filozofija života, kao princip, kao pesnički izraz, kao sistem vrednosti koji se stvarao u tim poratnim generacijama, kao potraga za lepotom i smislom“…

I mada svako od nas najlepše pamti ono doba u kome je sa sopstvenom mladošću živeo u istom vremenu, za većinu su osamdesete ostale poslednje godine u kojima smo živeli „kao sav normalan svet“.

– Prvo treba postaviti pitanje šta je to normalan svet. Gde je taj normalan svet? Da li je to sad svet iz holivudskih filmova? Iz ženskih časopisa? – počinje pitanjem razgovor za naš list Milena Marković. – Beograd nije bio metropola u pravom smislu te reči, to je mit. Beograd je imao interesantnu umetničku scenu i bio je značajan kao glavni grad jedne posebne geopolitički značajne zemlje. Zbog toga su dolazili interesantni gosti. Ja ga pamtim kao devojčica sa Novog Beograda koja mora da juri na noćni bus, a ako zakasnim idem peške, čitave grupe su išle peške. A onda mi zabrane izlazak pošto sam zakasnila.

* Jedna od osobenosti tog doba bila je i potreba za individualizmom – u mišljenju, ponašanju, odevanju. Da li je današnja „uniformisanost“ želju za izdvajanjem pretvorila u želju za pripadanjem?

– Engleski modsi i tedi bojsi, bez obzira na to da li su iz radničke ili srednje klase, bili su direktni naslednici kokni sluga i mladih trgovačkih pomoćnika koji su imitirali mlade aristokrate, a mlade aristokrate su imitirale Bo Bramela, a Bo Bramel Bajrona. Oblačenje je verovatno posledica projekcije i snova koje dečaci i devojčice oduvek i svuda imaju, snova o tome ko bi zapravo oni hteli da budu. Postavlja se večito pitanje o tome kako je pre bilo bolje. To je stalan motiv svih koji su prestali da budu mladi. Mada, ja verujem da je nekada iza svakog tog oblačenja stajao određeni stav i pogled na svet, a sada mi se čini da je sadržaj oduzet i da je ostala samo ljuštura. Sada ne postoji pobuna, nego samo priča o zdravlju, mladosti, lepoti i uspešnosti. Većina ljudi na svetu nisu zdravi, mladi, lepi i uspešni.

* Za urbanu mladost tog vremena, dve stvari nisu dolazile u obzir: slušanje narodne muzike i zabavljanje sa fudbalerom…

– Mislim da vaša teza nije tačna. Urbana mladost koja je volela klub „Akademiju“, alternativu, rokenrol, volela rastrojstvo čula, Remboa, Blejka, Bodlera, drogu, alkohol i što bi mi rekli zezanje, nije imala šta da traži sa sportistima. Ta urbana mladost je imala ciljnu grupu u muzičarima i studentima raznih umetničkih fakulteta. Što se toga tiče, nije dolazilo u obzir ni zabavljanje sa specijalizantom hirurgije. Kad kažete narodna muzika, vi možda mislite na turbo-folk. I taj turbo-folk je fenomen koji je široko rasprostranjen. Postojao je i osamdesetih godina, i u Turskoj, i na Bliskom istoku, i u Indiji. Meni je bizarno kada to vezuju za devedesete i raspad bivše zemlje. Mnogi ne vole tu muziku, uključujući i mene, zbog čudnovatog odsustva harmonije. Ili barem nečega što se u našoj civilizaciji smatra za harmoniju.

* I druge zemlje u okruženju prolazile su kroz ratove i ekonomsku krizu, ali se čini da nisu doživele ovako drastičan pad svih standarda?

– Kojim zemljama je bolje? Bosni? Crnoj Gori? Hrvatskoj? Moldaviji? Rumuniji? Makedoniji? Bugarskoj? Albaniji? Kome je bolje? Narodu?

* Osamdesete su u svojoj (bar prividnoj) udobnosti nosile i svojevrsnu dekadenciju i destrukciju. Da li se njima nagoveštavalo to što će nam se kasnije desiti?

– Osamdesete su u odnosu na današnju dekadenciju mala maca. Sve ima svoju tamnu stranu. Ako mislite na umetnost, pogotovo umetnost ima svoju tamnu stranu. Ne možete rovariti svoju dušu iz dana u dan a da nekako ne platite neku cenu za to. Nije se nama nešto desilo, nama se desila istorija. To su ozbiljni procesi u kojima veliki i moćni narodi koji vladaju svetom, raspodeljuju dobra i vode krupnu politiku. Mi smo ponekad imali u tome malu ali herojsku ulogu, ponekad nikakvu, a sada smo na dnu.

* Šta su, po vašem mišljenju, najbolje tekovine tog doba?

– Najbolja tekovina te zemlje koja je imala razne probleme, ali u kojoj je veliki deo stanovništva uspeo da iz blata pređe na asfalt, da se najede i iškoluje i razne druge stvari – bila je nada. Sada je problem što nema mnogo nade.

* Da li je tehnološki razvoj doprineo površnosti u kojoj živimo? U neprestanom smo kontaktu s drugima, ali sve više ličimo na usamljenu gomilu…

– Mislim da je tehnološki razvoj dobra stvar. Ja se lično nisam mnogo tehnološki razvila. To olakšava život. Površnost ima veze sa nečim drugim. Sada se na razne načine pravi razlika između ljudi koji imaju pravo, i način, i privilegiju da ne budu površni (znači, malobrojne elite) i svih ostalih koji se drže na određenom nivou sitosti i tuposti, sa stalnom pretnjom da ako mnogo talasaju mogu da propadnu još niže dole, gde ih čekaju gladni. A mi smo oberučke prihvatili tu površnost…

* Koliko je dostupnost i brzina informacija pomogla savremenom čoveku, a koliko mu je oduzela?

– Mislim da su ljudi postavljali to pitanje i kad se pojavila železnica. Nije problem brza informacija nego što ljudi više nemaju ono – osam sati rada, osam sati odmora, osam sati razonode i kulturnog uzdizanja.

* Vaš komad obeležiće i 60 godina Ateljea 212. Po čemu pamtite njihove „zlatne osamdesete“?

– Kad uđeš u bife Ateljea ili Jugoslovenskog dramskog osamdesetih, tamo vidiš velike glumce, velike reditelje, velike pisce, kako puše, piju i mlataraju rukama. A ti kažeš sebi, da li ću ja ikada moći da uđem u ovaj svet gde hodaju ti džinovi… Tako pamtim.

NE DELIM STVARI NA KUL I NE KUL

– NEMOJMO deliti stvari na kul i ne kul, urbano i neurbano, od toga mi se diže kosa na glavi. Narodnu muziku su mnogi slušali, mit je da nisu. To je u najvećoj meri zavisilo od porekla ili dela grada u kom ste se zatekli. Bila sam na raznim žurkama gde se posle pesme Sex and Violence grupe Exploited, kada se omladina ponapija, prelazilo na pesmu „Izađi mala“, ne znam kog izvođača. Što se tiče narodne muzike, može da se posluša Točak i Džoni Štulić, ili Predin i Darko Rundek. Oni svi koriste tradicionalnu muziku da bi se izrazili. A koristi i Nik Kejv, koristio je i najnoviji nobelovac Bob Dilan, „Stonsi“, „Cepelin“, Tim Bakli i tako dalje, i tako dalje. Da ne ulazimo u to da je sada alternativna muzika u SAD bazirana uglavnom na novom čitanju folk, blue grass muzike i slično.

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *