Милена Марковић: Оберучке смо прихватили површност

Милена Марковић: Оберучке смо прихватили површност

7 новембра 2016

2567454

ОД концертног извођења Гетеовог „Фауста“ с потписом легендарне Мире Траиловић, у згради „Борбе“ (са само 212 столица у гледалишту), прошло је шест деценија једног од најугледнијих позоришта некадашње Југославије. Атеље 212 велики јубилеј ће обележити, на исти дан – 12. новембра, премијерним извођењем новог комада Милене Марковић „Деца радости“, у режији Снежане Тришић.

Како се најављује, „Деца радости“ су поетска драма у којој се ауторка бави темом смене генерација у протеклих шездесет година колективне историје једног друштва, темом рокенрола и „вечне младости“… Драма поставља и питања о заједничком сећању (и осећању) прошлости које је оставило траг у нашој садашњости, у којем се „рокенрол нуди као филозофија живота, као принцип, као песнички израз, као систем вредности који се стварао у тим поратним генерацијама, као потрага за лепотом и смислом“…

И мада свако од нас најлепше памти оно доба у коме је са сопственом младошћу живео у истом времену, за већину су осамдесете остале последње године у којима смо живели „као сав нормалан свет“.

– Прво треба поставити питање шта је то нормалан свет. Где је тај нормалан свет? Да ли је то сад свет из холивудских филмова? Из женских часописа? – почиње питањем разговор за наш лист Милена Марковић. – Београд није био метропола у правом смислу те речи, то је мит. Београд је имао интересантну уметничку сцену и био је значајан као главни град једне посебне геополитички значајне земље. Због тога су долазили интересантни гости. Ја га памтим као девојчица са Новог Београда која мора да јури на ноћни бус, а ако закасним идем пешке, читаве групе су ишле пешке. А онда ми забране излазак пошто сам закаснила.

* Једна од особености тог доба била је и потреба за индивидуализмом – у мишљењу, понашању, одевању. Да ли је данашња „униформисаност“ жељу за издвајањем претворила у жељу за припадањем?

– Енглески модси и теди бојси, без обзира на то да ли су из радничке или средње класе, били су директни наследници кокни слуга и младих трговачких помоћника који су имитирали младе аристократе, а младе аристократе су имитирале Бо Брамела, а Бо Брамел Бајрона. Облачење је вероватно последица пројекције и снова које дечаци и девојчице одувек и свуда имају, снова о томе ко би заправо они хтели да буду. Поставља се вечито питање о томе како је пре било боље. То је сталан мотив свих који су престали да буду млади. Мада, ја верујем да је некада иза сваког тог облачења стајао одређени став и поглед на свет, а сада ми се чини да је садржај одузет и да је остала само љуштура. Сада не постоји побуна, него само прича о здрављу, младости, лепоти и успешности. Већина људи на свету нису здрави, млади, лепи и успешни.

* За урбану младост тог времена, две ствари нису долазиле у обзир: слушање народне музике и забављање са фудбалером…

– Мислим да ваша теза није тачна. Урбана младост која је волела клуб „Академију“, алтернативу, рокенрол, волела растројство чула, Рембоа, Блејка, Бодлера, дрогу, алкохол и што би ми рекли зезање, није имала шта да тражи са спортистима. Та урбана младост је имала циљну групу у музичарима и студентима разних уметничких факултета. Што се тога тиче, није долазило у обзир ни забављање са специјализантом хирургије. Кад кажете народна музика, ви можда мислите на турбо-фолк. И тај турбо-фолк је феномен који је широко распрострањен. Постојао је и осамдесетих година, и у Турској, и на Блиском истоку, и у Индији. Мени је бизарно када то везују за деведесете и распад бивше земље. Многи не воле ту музику, укључујући и мене, због чудноватог одсуства хармоније. Или барем нечега што се у нашој цивилизацији сматра за хармонију.

* И друге земље у окружењу пролазиле су кроз ратове и економску кризу, али се чини да нису доживеле овако драстичан пад свих стандарда?

– Којим земљама је боље? Босни? Црној Гори? Хрватској? Молдавији? Румунији? Македонији? Бугарској? Албанији? Коме је боље? Народу?

* Осамдесете су у својој (бар привидној) удобности носиле и својеврсну декаденцију и деструкцију. Да ли се њима наговештавало то што ће нам се касније десити?

– Осамдесете су у односу на данашњу декаденцију мала маца. Све има своју тамну страну. Ако мислите на уметност, поготово уметност има своју тамну страну. Не можете роварити своју душу из дана у дан а да некако не платите неку цену за то. Није се нама нешто десило, нама се десила историја. То су озбиљни процеси у којима велики и моћни народи који владају светом, расподељују добра и воде крупну политику. Ми смо понекад имали у томе малу али херојску улогу, понекад никакву, а сада смо на дну.

* Шта су, по вашем мишљењу, најбоље тековине тог доба?

– Најбоља тековина те земље која је имала разне проблеме, али у којој је велики део становништва успео да из блата пређе на асфалт, да се наједе и ишколује и разне друге ствари – била је нада. Сада је проблем што нема много наде.

* Да ли је технолошки развој допринео површности у којој живимо? У непрестаном смо контакту с другима, али све више личимо на усамљену гомилу…

– Мислим да је технолошки развој добра ствар. Ја се лично нисам много технолошки развила. То олакшава живот. Површност има везе са нечим другим. Сада се на разне начине прави разлика између људи који имају право, и начин, и привилегију да не буду површни (значи, малобројне елите) и свих осталих који се држе на одређеном нивоу ситости и тупости, са сталном претњом да ако много таласају могу да пропадну још ниже доле, где их чекају гладни. А ми смо оберучке прихватили ту површност…

* Колико је доступност и брзина информација помогла савременом човеку, а колико му је одузела?

– Мислим да су људи постављали то питање и кад се појавила железница. Није проблем брза информација него што људи више немају оно – осам сати рада, осам сати одмора, осам сати разоноде и културног уздизања.

* Ваш комад обележиће и 60 година Атељеа 212. По чему памтите њихове „златне осамдесете“?

– Кад уђеш у бифе Атељеа или Југословенског драмског осамдесетих, тамо видиш велике глумце, велике редитеље, велике писце, како пуше, пију и млатарају рукама. А ти кажеш себи, да ли ћу ја икада моћи да уђем у овај свет где ходају ти џинови… Тако памтим.

НЕ ДЕЛИМ СТВАРИ НА КУЛ И НЕ КУЛ

– НЕМОЈМО делити ствари на кул и не кул, урбано и неурбано, од тога ми се диже коса на глави. Народну музику су многи слушали, мит је да нису. То је у највећој мери зависило од порекла или дела града у ком сте се затекли. Била сам на разним журкама где се после песме Sex and Violence групе Exploited, када се омладина понапија, прелазило на песму „Изађи мала“, не знам ког извођача. Што се тиче народне музике, може да се послуша Точак и Џони Штулић, или Предин и Дарко Рундек. Они сви користе традиционалну музику да би се изразили. А користи и Ник Кејв, користио је и најновији нобеловац Боб Дилан, „Стонси“, „Цепелин“, Тим Бакли и тако даље, и тако даље. Да не улазимо у то да је сада алтернативна музика у САД базирана углавном на новом читању фолк, blue grass музике и слично.

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u