Милена Васић: Само хумор успоставља ред у хаосу

Milena Vasić: Samo humor uspostavlja red u haosu

26 jula 2017

NOVI naslov na repertoaru Pozorišta na Terazijama od jeseni biće veliki svetski mjuzikl „Fantom iz Opere“. Pod rediteljskom palicom Juga Radivojevića pripreme su u toku, a jednu od važnih uloga tumači Milena Vasić. Na istoj sceni već godinama osvaja publiku kao lepa Rada u predstavi „Cigani lete u nebo“, u podeli je hit naslova „Mama mia“ i „Producenti“, u „Madlenijanumu“ igra u „Ani Karenjinoj“, a u matičnoj kući (Jugoslovenskom dramskom) u „Švabici“.

Popularna glumica (inače majka troje dece i supruga reditelja Radivojevića) nedavno je magistrirala na FDU na temu „Glumačka etika kao osnov pozorišnog čina, trajanja i njegove estetike“. Ovu, sve ređu osobinu i među umetnicima Milena je pronašla (a publika bi se „iz prve“ s njom složila) u kolegi Nikoli Simiću, na čijem primeru izvodi zaključak kako kontinuitet igranja rađa etiku, koja je osnov estetike i trajanja…

* U čuvenom Veberovom mjuziklu „Fantom iz Opere“ igrate Madam Žiri?

– Da, ona je vođa ansambla, balerina, „čuvarica“ svih pozorišnih hodnika i laguma. Jedina zna Fantomovu tajnu i jako je važna u predstavi – objašnjava Milena Vasić. – Veoma je zatvorena osoba, njeno lice ništa ne odaje. Nosi sa sobom neku tajnu i mrak. Tokom cele predstave publika neće videti ni jedan njen osmeh. Inače, u dosadašnjoj karijeri nisam imala sličnu ulogu.

* Nije lako izneti na scenu introvertni lik u jednom ekstrovertnom žanru kao što je mjuzikl?

– Veliki je izazov igrati nekog poput Madam Žiri u mjuziklu. Važno je da si dobro „uzemljen“ tamo gde ti je u predstavi mesto. Mladi i neiskusni glumci bi za takvu ulogu rekli: „Šta ja sad ovde radim ?!“ A zapravo, mnogo toga se dešava iz manjka spoljašnjeg, prija mi ta njena bogata unutrašnja misao. Ona je uvek samo slušalac i posmatrač, ali je suštinski pokretač radnje. Igrački je vrlo svedena, oštrog i strogog hoda, oslonjena na baletski štap kao simbol moći. Moj najvažniji zadatak je da ovaj lik oslobodim svega suvišnog.

* Šta je posebno izazovno u ovom glumačkom zadatku?

– Imam dosta pevačkih partitura u belkantu. I to je bio najveći deo posla. Ipak, u mom liku ćemo se najače „držati“ za glumačku radnju: ona proizvodi misao koja šalje emociju… Za razliku od mjuzikla u kojem je sve zvuk, u dramskom teatru muzika je tišina. Ali ako se u mjuziklu „čuje“ tišina u pravom trenutku, ona daje posebnu težinu celoj predstavi. Kao što je mnogima poznato, u „Fantomu iz Opere“ uglavnom je sve muzika, tako da će govorna partitura imati novo svojstvo… Zato je sve za mene izazov, posebno što se takva dramska uloga dešava u mjuziklu i Pozorištu na Terazijama. U ovoj kući prešla sam put od ciganskog mjuzikla, preko „vestendovskog“ pevanja popularnih numera grupe ABBA u „Mama mia“, do sadašnjeg belkantovskog stila. Rad u novoj predstavi vratio me je u školske dane, kada sam pohađala MŠ „Josip Slavenski“ i učila solo pevanje.

NASTAVAK „UBICA“BEOGRADSKA glumica pojaviće se i u nastavku poznate-krimi serije Predraga Gage Antonijevića, „Ubice mog oca“:
– Igram popularnu narodnu pevačicu, za koju će se u novoj TV sezoni otvoriti pitanje da li je deo kriminalnog miljea, pa i da li je upletena u ubistvo koje se dogodilo…

* Zašto ste se odlučili za pozorišnu etiku kao temu magistarskog rada?

– Ova tema je izazov za rad i razmišljanje u jednom, za kulturu turbulentnom vremenu, u kome su slava i prepoznavanje postali jedine važne vrednosti. Samoreklamerstvo i smešna narcisoidnost postali su uobičajen put do uspeha, a podobnost je zamenila svaku sposobnost… Verujem da je intimni poriv za preispitivanjem osnov umetničkog bića, konstantna potreba koja je sastavni deo čoveka u dobrovoljnom preuzimanju odgovornosti za sebe, svoj rad, prema partneru, autorskom delu i umetničkom timu. Između odgovornosti i etičnosti je zapravo znak jednakosti.

* Zbog čega je Nikola Simić zaslužio da bude primer i visoko postavljen uzor etičnosti?

– Ja igram „Cigane“ trinaest, a „Švabicu“ deset godina, sa kratkim pauzama zbog rađanja dece. Dugovečnost nijedne predstave nije slučajna, ali „Buba u uhu“ je po svemu za „Ginisa“. Ne samo što je na repertoaru opstala 45 godina, već što za tih gotovo pola veka Nikola Simić nije izostao ni sa jednog izvođenja! Glumci su se menjali, glumice porađale, odlazili su na snimanja i bolovanja, samo je Nikola uvek bio tu, u više od hiljadu i po izvođenja. Njegova lakoća igre, svaki put kao prvi, radost, posvećenost – sve je to jedinstveno i dostojno velikog poštovanja i divljenja. Sećam se kako mi je pričao da pre početka predstave, svaki put nešto u njemu počne da titra i on jedva čeka da izađe na scenu. On je najbolji primer šta znači biti odgovoran prema sebi, prema drugima i predstavi koja ga je celog uzela, čiji je bio stub, vodič, oslonac svih proteklih decenija. Pa i učitelj kako se igra komedija.

* Koja je najvažnija Nikolina lekcija?

– Uvek je govorio da se komedija igra ozbiljno. Jer, smešno je ono što prepoznajemo, a to ne sme biti banalno, bajato, zabavno, niti samo sebi cilj… U poslednjoj deceniji njegove „Bube u uhu“ kao, uostalom, i na samoj premijeri – vodvilj je bio osporavan. Jer, verovalo se da je naivan i nedovoljno angažovan teatar. Međutim, u vodvilju je najznačajniji zakon neprekidnog ubrzavanja, u kome se glumac „raspada“ i nije mu dato da zastane niti da se zamisli. Zapravo, u tom mehanizmu glumac iščezava kao biće i zato je, na kraju, vodvilj uvek apsurdan i pomalo morbidan. To je Nikola prepoznao, kao i činjenicu da je ovaj žanr (iako na prvi pogled ne izgleda) vrlo angažovana dramska forma, u kojoj humor uspostavlja red u haosu…

* Teško će se u skorijoj budućnosti naći naslednik?

– Njegova lakoća, brzina, telesna gipkost, nešto je o čemu će se još dugo pričati. Kritičari su, govoreći o Simićevim ulogama (Šandebiz i Poš) u predstavi, to nazivali „izlomljene kosti“… Uz sve glumačke darove i veštine, krasila ga je već pomenuta spartanska disciplina i odgovornost: ne samo da nikada nije izostao sa neke predstave već ni sa probe. I najmanjoj, kao i najvećoj ulozi, pristupao je krajnje ozbiljno i posvećeno. Zato bi se moja buduća knjiga jednostavno mogla nazvati – „Etika Nikole Simića“.

(Večernje novosti)

 

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *