Militaristi iz “Desnog sektora” i “Bele Al-Kaide” kao dve strane jedne iste medalje

Militaristi iz “Desnog sektora” i “Bele Al-Kaide” kao dve strane jedne iste medalje

11 marta 2014

ana-filimonovaPiše: Ana Filimonova

Situacija u Ukrajini se menja iz sata u sat. Hunta koja je došla na vlast posle izvana organizovanog državnog prevrata sastavljena je od različitih, praktično međusobno nepovezanih delova: Timošenko i Turčinov odlaze u drugi plan, da više i ne govorimo o Kličku. Glavne uloge dodeljuju se onima koji su podigli nacistička znamenja OUN, glavarima međunarodnih terorističkih grupacija “Samoodbrana” i “Desni sektor” – banderovcima A. Parubiju i D. Jarošu koji su ušli u tzv “vladu” hunte. Prema podacima Viljema Endgala, “Ukrajinska narodna samoodbrana” je prošla kroz vojnu obuku još u ratnim dejstvima protiv Srba na Kosovu i Metohiji. Parubi je zauzeo mesto koordinatora bezbednosnih službi. Jaroš u suštini predstavlja vladara Ukrajine, predstavnici njegovog “Desnog sektora” učvršćuju se u svim državnim strukturama.

Zapad je, obzirom na proruski orjentisan jugo-istok zemlje, forsirano pristupio drugoj fazi ukrajinskog projekta: sistematskim diverzantsko-kaznenim akcijama protiv civilnog stanovništva. Prema različitim podacima u Ukrajinu je do sada prebačeno između 3,5 do 20 bojevika, psi rata iz celog sveta uglavnom se baziraju u bazama Berkuta pod Kijevom. “Odmrznute” jedinice Jaroša, prema dostupnim informacijama, ojačavaju se instruktorima i ličnim sastavom specijalnih jedinica SAD (privatne vojne kompanije «Greystone Limited»- kćerke «Xe Services LLC», bivšeg «Blackwater»). Dostavlja se i specijalna oprema. Vojno-morska flota SAD ostala je u Crnom moru, pojačana marincima.

SAD ne moraju same da pokreću borbena dejstva. Za to su zaduženi “NATO-pacovi” koji su “terensko” iskustvo stekli u Libiji, Siriji i drugim zemljama u kojima se testirao “uvoz demokratije”. Najverovatnije je upravo “NATO pacovima” namenjena uloga da započnu masovni pokolj i teror protiv stanovništva u Donjecku, Hersonu, Odesi, Krimu. Glavni cilj SAD u ovom trenutku će biti Krim, koji posle referenduma od 16. marta može postati nezavisna država. Da primetimo da od dvomilionskog stanovništva Krima, 12% otpada na Krimske Tatare, uglavnom sunitske muslimane. Ovde SAD imaju moćan instrument. Radi se o islamističkoj organizaciji Hizbut-Tahriral-Islami (partija Slobode) koja je zabranjena u nizu država, pa tako i Rusiji. Hizbut-Tahrir je zabranjena čak i u zemljama u kojima vlada šerijatski zakon – u Saudijskoj Arabiji, Iranu, Jordanu i Omanu njena delatnost je ocenjena kao pseudoreligiozna i teroristička, članstvo u “partiji” kažnjava se dugogodišnjim zatvorima, do smrtnog kažnjavanja. Međutim, sledbenici Hizbut-Tahrir čiji se centar nalazi u Simferopolju, na Krimu se osećaju lagodno.

Prvi podaci o pojavi Hizbut-Tahrir na Krimu datiraju još iz devedesetih godina prošlog veka. Sada se broj njihovih sledbenika prema različitim procenama kreće od 2 do 15 hiljada ljudi (tačan broj i stepen učešća se pažljivo prikrivaju). Hizbut-Tahrir ima za cilj “povratak srednjevekovnog panislamskog Kalifata od Srednjeg Istoka do Centralne Azije”. Važno je napomenuti da je u julu 2013. godine portparol za medije Hizbut-Tahriru Ukrajini Fazil Amzajev izjavio da “cilj rada njegove partije u Ukrajini nije promena državnih granica”. Da produžimo ovu misao: ako cilj Hizbut-Tahrir nije promena granica, onda je njihov cilj očuvanje granica Ukrajine. Istovremeno, ovo udruženje nije u Ukrajini registrovano ni kao politička partija, ni kao religiozna organizacija. Ipak, ni vlada ni policija nisu ometali javne manifestacije koje je organizovala Hizbut-Tahrir. Što se tiče bojevika organizacije Hizbut-Tahrir, Amzajev je istakao da se ne sprovodi vrbovanje bojevika, međutim “ja ne mogu zabraniti Krimskim Tatarima da ratuju protiv Asada”. Krajem februara 2014. godine na “euromajdanu” je primećeno prisustvo oko 700 bojevika islamističke Hizbut-Tahrir.

Priprema teritorije za stranu invaziju protiče u nekoliko faza. Na početku deluju strani agenti prikriveni iza statusa “nevladinih organizacija”, a u stvari su stručnjaci za “izvoz demokratije”, to jest, podrivačku delatnost po pitanju slabljenja i rušenja država po tehnologiji Džina Šarpa. To je teška artiljerija zapadnog sektora: Američka agencija za međunarodni razvoj (USAID), Nacionalni fond za razvoj demokratije (National Endowment for Democracy, NED), Međunarodni republikanski institut (l’International Republican Institute, IRI), Nacionalni demokratski institut za međunarodne poslove (National Democratic Institute for International Affairs, NDI), Freedom House (FH), Institut za otvoreno društvo (Open Society Institute, OSI). Praktični instrument za sprovođenje “obojenih revolucija”, tačnije – preuzimanja vlasti u zemljama koje predstavljaju žrtvu transnacionalnih kompanija, predstavlja Centar za nenasilne akcije i strategiju (Center for Applied Non Violent Actionand Strategies, CANVAS). Zajedničkim naporima ovih organizacija sprovedeno je niz “obojenih revolucija”: Srbija 2000, Gruzija 2003, Ukrajina 2004, Kirgizija 2005. godine.

U periodu 2011-2014 usledio je novi talas geopolitičkih transformacija, koje su inicirali građanski ratovi uz učešće stranog faktora. Objekti prikupljanja sila postali su Tunis, Libija, Jemen, Egipat, Irak, Liban koje su na dugo vreme, od strane specijalista laboratorija Stejt Departmenta i CIE, pogružene u zonu haosa i terora. Praktični instrumenti postale su islamističke grupacije koje se izvoze iz takvih zemalja kao što su Saudijska Arabija, Katar, Turska i Jordan. U Siriji se nalaze hiljade bojevika-džihadista grupacije Al-Kaida, Front Al-Nusra, “Slobodne Sirijske Armije”. Upravo ekstremističke muslimanske grupacije omogućavaju da SAD i NATO dostignu svoje geostrateške ciljeve bez gubitaka sa svoje strane.

Sada se pod udarima “terorističke internacionale” mogu naći jugo-istočni regioni Ukrajine i Krim. Bojevici zapadnih oblasti stekli su iskustvo vođenja borbenih dejstava protiv ruske armije u Čečeniji i Južnoj Osetiji. Na tako čudan način su se ukrstili putevi ukrajinskih nacionalista i muslimanskih ekstremista. Delatnost poslednjih (vehabija) se širi, pre svega na teritoriji Egipta, Jemena, Saudijske Arabije. Drugi luk proteže se u pravcu Evrope zahvativši Balkan (kako na “stara” žarišta u Bosni i Hercegovini, Kosmetu, tako i na relativno “nova” u pravoslavnim zemljama – Srbiji i Crnoj Gori).

Za poslednje tri godine u Evropi su se u celini značajno aktivirale ekstremističke islamske grupacije, čemu u značajnoj meri pomažu islamisti iz Pakistana i Katara. Po strani nije ostala čak ni Grčka, u čijoj prestonici je nedavo otvorena džamija sagrađena od sredstava iz Saudijske Arabije. Uticaj ekstremnog islama i samim tim ukorenjivanje vehabijskih grupacija na Balkanu počelo je sa Bosnom i Hercegovinom. Nije slučajno Muslimanska svetska liga (Rabita alj-aljam alj-islami) – koju je 1962. godine stvorila Saudijska kraljevina kao jedan od instrumenata za sprovođenje svoje spoljne politike – postala osnivač “Konferencije muslimana istočne Evrope” i za svoj centar odredila Sarajevo. Saudijska Arabija ima razrađenu metodologiju: tokom građanskog rata u BiH (u čiju je eskalaciju zapadni faktor uložio ogromne potencijale i sredstva) uložila je 373 miliona dolara u “bosanski džihad”. Alija Izetbegović, predsednik Partije Demoratske Akcije i autor “Islamske deklaracije”, prizvao je tokom rata u BiH islamske internacionalne brigade iz celog sveta. Mnoge od njih pripadale su Al-Kaidi. Cilj njihovog “rada” postala je islamizacija celokupnog prostranstva BiH, a teror nad civilnim stanovništvom je uzet kao metod. Bakir Izetbegović, sin Alije Izetbegovića i današnji član Predsedništva BiH, više puta je isticao da je “Islamska deklaracija” njegova priručna knjiga. Sada je vehabijski faktor u BiH (koji obuhvata 3 hiljade ljudi, od 1,4 miliona stanovnika) pretvoren u postojani faktor unutrašnjeg političkog života. Istraživanja pokazuju da za 40% muslimana u BiH vehabizam nije prihvatljiva opcija, dok je njih 12% spremno da postanu sledbenici vehabizma. U Albaniji je, uz ozbiljnu pomoć Saudijske Arabije, izgrađeno skoro 200 džamija, uglavnom u smeru praktično nepostojeće granice sa “Kosovom”.

Ekspanzija i višegodišnje ratno iskustvo stečeno u lokalnim sukobima širom sveta, obučenost za izvođenje diverzantsko-terorističkih metoda uključujući i izuzetno nasilne kaznene operacije protiv civilnog stanovništva, postali su arsenal bojevika ekstremističkih islamskih grupacija. Balkansko iskustvo pokazuje da se “iskustvom na terenu” (masovnim pokoljima) ne ograničava njihovo učešće u ratovima. Iza toga sledi utvrđivanje na terenu sa ulaskom u organe lokalne i državne vlasti, sa perspektivama pretvaranja u političku snagu na “teritoriji ukorenjivanja”.

(Fondsk.ru)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *