Милка – балканска Сара Бернар

Milka – balkanska Sara Bernar

2 aprila 2015

milka (3)_620x0 3543„Čarobno ono smešenje, umiljati onaj pogled u koji se slila sva bujica osećanja, bolni očaj, prebolni izraz na crtama, a vrh svega onaj glas, da glas, kome ne znam kakvoće naglasiti kraj najbolje volje, u snove poljuljkuje, glas što u smehu i plaču, očajanju i ushitu jednako neodoljivo ljupko zvuči“. Ovako je o Milki Aleksić Grgurevoj pisao pesnik Jovan Grčić. I drugi su o velikoj glumici pisali sa divljenjem i poštovanjem, nazivajući je onom koja je obeležila jednu epohu.

Milka Grgureva je rođena 14. februara 1840. godine u Somboru, u imućnoj trgovačkoj porodici koja je brojala još troje dece. Glumu je zavolela još kao devojčica i nje se nije odrekla ni kada su je roditelji poslali na školovanje u Ženski zavod za vaspitanje. Slavica Garonja-Radovanac navodi kako se Milka iz Zavoda vratila u 15. godini, u vreme kada je njen otac, koji je naglo počeo da gubi parcele, sasvim bankrotirao.

– Izlazak iz krize otac je video samo u prodaji kuće u Somboru i celokupne trgovine bogatom trgovcu Matiću iz Sremskih Karlovaca, a uz to bogati Matić je tražio i ruku njegove mlade, tek stasale ćerke, na šta je otac pristao – zapisala je Slavica.

Ako je i bilo drugog rešenja, nije se uvažilo. Lepa Milka, bujne kose i plavih očiju, morala je da se uda u 16. godini i preseli u Sremske Karlovce. Da je to bila ljubav, možda bi brak i potrajao. Bila je nužda, u kojoj je Milka tri godine trpela agresivnog i nastranog muža, sa kojim je dobila ćerku Evicu. Nije više mogla da izdrži Matićev teror, spakovala se sa devojčicom i sklonila u roditeljski dom na jednom salašu, nedaleko od njenog rodnog grada. Bila je to nova šansa za Milkine snove. Dušu je lečila u knjigama iz privatne biblioteke njene tetke, a vrlo brzo se priključila diletantskom pozorištu u Somboru, kada prvi put staje na scenu. Svetla pozornice su je obasjala i ona će im se tog trenutka predati i zakleti na večnu ljubav. U 23. godini postaje članica Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, koje u to vreme gostuje širom tadašnje Austro-ugarske. Debitovala je ulogom Ljubice u predstavi „Mejrima“, kada je SNP gostovao u Vinkovcima, a ona odmah skrenula pažnju publike.

Među članovima ansambla koji su 1868. godine prešli u Beograd, u novoosnovano Narodno pozorište, bila je i Milka. Prihvatila je poziv osnivača i prvog upravnika tog teatra Jovana Đorđevića. On joj je šansu pružio i u Novom Sadu, sada uveren da joj je mesto na beogradskoj sceni. Na ovim „daskama“ opravdaće glas koji je već počeo da je bije i zbog kojeg su je prozvali „srpskom Sarom Bernar“. U više od 500 rola dokazaće da je „nenadmašna tragetkinja 19. veka“, kojoj je publika frenetično aplaudirala u „Romeu i Juliji“, „Otelu“, „Hamletu“, „Jovanki Orleanki“…

– Ženskim likovima koje je tumačila vidno je podigla nivo profesionalne glume u našoj sredini, a na vrhuncu slave je bila u periodu 1870-1889, kada proslavlja 25. godišnjicu umetničkog rada – piše Slavica Garonja Radovanac.

Njeni vokali podjednako su se čuli u prvom i poslednjem redu, a imala je i izuzetno dobru dikciju sa jasnom artikulacijom. Umela je pogledom da preseče, ali i ohrabri. Mnogi autori su pisali dela imajući u vidu njene mogućnosti. Prilagođavali su delo Milki.

Otkako je stupila na scenu, bila je najzad srećna, jer je počela da živi život glumice, ali ova Somborka nije prestala da veruje u ljubav. Udala se 1882. godine za bivšeg ruskog pukovnika Konstantina Aleksića, sa kojim je imala skladan brak. On joj je bio vetar u leđa kada je odlučila da se posveti književnom radu i ohrabrio ju je da ne odustane u trenutku nakon što je njen prvi rukopis, predat Kolarčevoj zadužbini, negativno ocenjen. Već 1897. godine je objavila zbirku sa dve pripovetke i nastavila da piše i objavljuje priče u „Brankovom kolu“, „Zori“, „Luči“, „Domaćici“…

Bila je članica Književno umetničke zajednice u Beogradu, pisala je i putopise, nekrologe, polemičke tekstove, a kako je dobro govorila i čitala francuski i nemački jezik, bavila se i prevodilačkim radom. Na bezrezervnoj podršci, mužu se odužila posthumno, posvetivši mu knjigu „Pripovetke Milke Aleksić Grgurove“.

Osećala je da još mnogo može da pruži publici, ali su je 1902. godine penzionisali. Njen glumački duh je na trenutak oživeo 1912, kada je posle toliko vremena izašla na binu, prihvativši poziv Srpskog diletantskog pozorišnog društva iz Mostara da odigra kraljicu Jakvatinu. Živela je još 12 godina, a pre nego što je 25. marta 1924. umrla i sahranjena na Novom groblju u Beogradu, država joj se svečano „poklonila“. Odlikovana je ordenom Belog orla, Svetog Save i Danilovim krstom četvrog reda. Kao uspomena na prvakinju Narodnog pozorišta ostao je njen uljani portret koji je Uroš Predić uradio 1918. godine.

PRIMADONA

Jedan period života Milka je provela u Beču, jer je želela da se usavršava u Burgteatru, gde je „krala“ zanat od tamošnjih prvaka i usput učila jezik. Ubrzo po povratku u Beograd, postala je primadona Narodnog pozorišta.

(Večernje novosti)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *