MILO LOMPAR: Podržavajući Miloša Crnjanskog uvek podržavamo skrivenu strategiju otpora

MILO LOMPAR: Podržavajući Miloša Crnjanskog uvek podržavamo skrivenu strategiju otpora

21 oktobra 2013

crnjanskiPiše: Milo Lompar

U mnogim razgovorima – intimnim, skrivenim u zakutke duše koja katkad besedi sama sa sobom; sentimentalnim, u trenuciima kada slabost pred čudom sveta savlada naš stid pred zatečenim slušaocem; mušičavim, u časovima kada narastajuća plima nemoći i ogorčenja teži da nas ispuni do nepodnošljivosti, pa joj dozvoljavamo da se kao mutna stihija izlije u svet – odjekne u nama stih, ili misao, ili slika, koji nam donesu pesnički i životni dah Miloša Crnjanskog. Zašto se to događa? Sámo pitanje je osetljivo. Jer, često volimo različite i bitne osobine nečijeg duha, dok sa čovekom čiji je to duh ne nalazimo puno sličnosti. Nekad se kaže kako ljudi biraju po sličnosti. To je svakako moguće: oni se upisuju u ono što biraju. Ali, moguće je i nešto sasvim suprotno od toga: da ljudi negiraju čoveka kome su sami slični. Zar u rasponu duhovnih sila koje nas vode od sličnosti do suprotnosti, od života duha do duha života, u našim odzivima na bruj tonova koji one pokreću, u muklosti koja ih prati, ne bismo mogli potražiti neku egzistencijalnu šifru?

Zašto, dakle, volimo Crnjanskog? Ovo pitanje možemo razumeti na sasvim određen način: kao pitanje o tome zašto imamo simpatiju za jedan egzistencijalni izbor. Sam taj izbor obeležava osobenu mogućnost i način čovekovog samoiskazivanja: sasvim neuporedivu vrstu čovekovog odnosa prema svetu. Šta bi, dakle, bilo ono najosobenije kod Crnjanskog što pobuđuje našu naklonost u meri da nas dovodi do vrtoglavice? To može izvirati iz opredeljenja za skrivenu dimenziju srpske kulture u kojoj dominira vrednost ličnosti.

Jer, često se opredeljujemo na dva različita načina. Postoje ljudi koji se opredeljuju za ličnost i ljudi koji se opredeljuju za institucije, kao što postoje ljudi koji slede magistralni ritam kulture i ljudi opredeljeni za kretanje u protivritmu. Crnjanski oličava onu vrstu naših naklonosti koja pripada ličnosti. U našem epohalnom ritmu teško je dati prvenstvo takvoj naklonosti. Zašto? Suviše je mnogo znakova oko nas – i u našoj sredini, i u svetu –  kako pojedinac prestaje da bude predmet interesovanja ljudi oko sebe. Jer, usamljeni čovek, kao izuzetak u sistemu, nije neko za koga su sačuvana bilo kakva svetla javnosti, niti može postati podsticaj za čovekovu radoznalost.

To bi trebalo da nas dubokosežno opomene, jer umetnik je uvek pojedinac. Njegov čin – bilo da je u dejstvu njegova reč ili njegov ton ili njegova boja – ostaje uvek pojedinačni. Da bismo nazreli nešto o odsustvu svake privrženosti za pojedinca, moramo se zapitati: šta znači biti pojedinac? To katkad povezujemo sa različitim izborom unutar palete mogućnosti koja se čoveku daje. Ako je sam izbor politički, onda smatramo da je pojedinac levičar u građanskom svetu, kao što je to liberal u komunističkom okruženju; ako je izbor umetnički, onda smo skloni da izdvojimo usamljenog ekspresionistu u vreme kada su u modi impresionisti ili zagubljenog tradicionalistu u taboru postmodernista.

Svi ti oblici postojanja ne iskazuju – međutim – egzistencijalni smisao pojedinca. Jer, ličnost se obrazuje u egzistencijalnom izboru koji je nadahnut iskustvom subverzivnosti. Ako je ličnost subverzivna u odnosu na epohalni ritam, onda to ne znači da je ona potpuno van vremena. Jer, ona samo očituje drukčiji egzistencijalni stav u odnosu na naloge vremena. Kako to razumeti?

Postoje stavovi koji se opovrgavaju, menjaju, dopunjuju, proširuju, ali čovek koji je u srcu različitih stavova ostaje isti. To je bio Crnjanski. On je bio čovek prilično velikih javnih nedoslednosti, uslovljenih njegovim temperamentom neuobičajene siline, njegovim strahovima velikih raspona, ali je njegova unutrašnja ličnost – da upotrebimo pojam koji su nam zaveštali gnostici – bila ispunjena skrivenom egzistencijalnom doslednošću. To se paradoksalno prepoznaje u javnom području. On je, recimo, imao snažno srpsko nacionalno osećanje, koje je potiskivao i, katkad, krivotvorio usled težnje da se uklopi u javni i privilegovani svet jugoslovenske državne ideologije. On je iskazivao izraziti antikomunistički stav koji je – posle Drugog svetskog rata – potpuno uklonio iz svog javnog razumevanja sveta.

Karakteristično je – i smisaono odlučujuće za duh subverzivnosti – da on nikada nije uspevao da svojim javnim ustupcima ili opovrgavanjima nešto postigne. Šta to znači? Da je delovao neki naizgled nevidljivi pokazatelj njegovog duboko nesistemskog karaktera. Jer, sistem – kakav god bio: levičarski, desničarski, politički, društveni, crkveni – ima jednu stalnu osobinu: sile koje u njemu deluju izbacuju na periferiju – na granicu, na marginu – ono  što im ne odgovara. Čovek može da se trudi, i on se trudi, on može da zategne do pucanja svoje fizičke i mentalne izdržljivosti, i zateže ih, on može da se katkad nedostojno gura u vrvež javne pažnje, i gura se, on može da se toliko optereti da postane težak sebi i drugima, i opterećuje se, ali mu ne ide da postane trademark jedne sredine, da se ukotvi u njen magistralni tok. Upravo je to bitno i odlučujuće. Čovek može da menja ideologiju koju javno ispoveda, i menja je, on može da menja zastave kojima maše i dresove u kojima nastupa, i menja ih, on može da sa zavišću – kao Crnjanski – posmatra svoje vršnjake koji takođe menjaju ideologije, zastave i dresove: Ivo Andrić. A ipak: oni uspevaju, a on ne uspeva.

Postoji, dakle, u njemu, nevidljiva za druge, ali im intuitivno i instinktivno spoznatljiva, neka opruga koja ga neumitno odvaja od njih, koja ga neopozivo razlikuje i koja se – ispod svih njegovih izbora i odluka – pojavljuje kao neizmenljiva konstanta njegove egzistencije. To je njegova autentična doslednost: gnostici bi rekli unutrašnja ličnost. To je doslednost koja je vezana za otpor: ona izaziva otpor, ona pobuđuje na otpor. Ako sve to opazimo i shvatimo, ako nas dotakne struna jedne iz naše stvarnosti gotovo iščilele osećajnosti, ako osetimo talas jednog naizgled nevidljivog odbacivanja, ritam koji čoveka – uprkos svemu, uprkos promenama, uprkos vrednostima –  vraća na marginu, koja je otud egzistencijalna a ne politička ili umetnička predodređenost, koja je tako postala jedina mera nepopravljive čovekove subverzivnosti, onda je došao trenutak da se opredeljujemo: ličnost ili moć?

Unutar celokupne biografije Crnjanskog postoji snažno prisustvo ličnosti. Otud oni koji su personalistički orijentisani nemaju nedoumicu: oni se opredeljuju za ličnost. Jer, uvek nas interesuje ko je ta egzistencija koja sámu istinu izgovara: u kakvoj je vezi ovo što govorim sa mojom egzistencijom? Oni, pak, koji se opredeljuju za moć uvek procenjuju da li je to što neko kazuje upotrebljivo ili nije. Opredeljeni za ličnost mogu – isto tako –  osetiti kako istina i iskustvo koje čuju nisu upotrebljivi. Ali, to ih ne sprečava da nastave da podržavaju ličnost koja oglašava potisnute istine i zatajena iskustva. Opredeljeni za moć, pak, mogu osetiti da je to što su čuli istinito i duboko iskustvo. Ali, oni tada ne preduzimaju ništa, jer ono što je istinito nije i upotrebljivo.

Šta da učinimo kada – kao što nam je to Niče epohalno oglasio – nema istine? Tada se moramo okrenuti egzistenciji. U trenutku kada nemamo istinu, kada je stvarnost premrežena interpretacijama, kada sile sveta razvejavaju znakove istine duž pustinjskog peska, u kojem američki vojnici mokre po telima ubijenih protivnika, moramo potražiti znakove egzistencije: u nekoj ličnosti. Ali, nije reč o konkretnom čoveku, nego o iskakanju iz roda, iz neumitnog i horizontalnog nasleđivanja ljudi, o kretanju ka liku, jer tek vertikalno kretanje odvodi ličnosti. To je od odlučujućeg značaja u opredeljivanju za Crnjanskog: ono je opredeljivanje za pojedinca a ne za sistem; za ličnost a ne za moć; za izuzetak a ne za pravilo. I za šta još? Iz čega sve te odluke izviru? Šta im egzistencijalno prethodi?

Ima Nikolaj Berđajev ima jednu paradoksalnu rečenicu: sloboda je teška, a ropstvo je lako. Ta rečenica zahteva najveću moguću pažnju. Zašto je ropstvo lako? Zato što u njemu ima nečega na šta mi pristajemo po inerciji, po tromosti duha, po unapred zadatom očekivanju. Zahtev za usidrenjem u ropstvu, u sistemu, u središtu, uvek je zahtev da se izjednačimo u padu. Osnovno načelo ljudske slobode nalaže da ne podlegnemo bezuslovnosti samog zahteva. Zato je sloboda teška a ropstvo lako. Jer, pad podrazumeva potčinjavanje silama gravitacije, dok je sloboda nešto što iznova traži da ispitujemo inerciju postojanja, nerasanjenost i tromost duha, zadato očekivanje i silu teže.

Otud opredeljivanje za Crnjanskog ima smisao opredeljivanja za slobodu unutar jednog unapred zadatog sistema vrednosti. Podržavajući Crnjanskog uvek podržavamo skrivenu strategiju otpora, egzistencijalni način nepristajanja i umetnički pokušaj da se sámo nepristajanje simbolizuje u nečemu što je vredno. Takvo opredeljivanje nam donosi i osećanje izgnanstva. Jer, izgnanstvo iz sveta je karakteristično za ličnost, za duh, a nije karakteristično za sistem, niti za materiju. Tako se, katkad, dogodi da se čovek opredeli za ono što je u ljudskom životu neuporedivo ređe od svega vidljivog i mnogo manje osvetljeno od najgušće tame.

(Standard.rs)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *