МИЛОШ БИКОВИЋ: Живимо иза божјих леђа

MILOŠ BIKOVIĆ: Živimo iza božjih leđa

8 juna 2015

bikovic 7676PUBLIKA navikla na komediografa Branislava Nušića, na sceni Beogradskog dramskog pozorišta, 12. juna, videće manje poznatog Nušića. Predstava „Palilulski roman“, u adaptaciji i režiji Egona Savina, nastala po motivima drame „Iza Božjih leđa“, donosi priču o životu na periferiji nekadašnjeg Beograda i besmislu u kom se ljudi nekada nalaze zbog društvenih okolnosti i predrasuda.

Životi ovih stanovnika vođeni su beznađem i bezumnim strastima, poput mesara Sima koji se ne ženi zbog ljubavi, već zbog obećanih dukata. Lik Nušićevog mesara oživeće jedan od najuposlenijih mladih glumaca Miloš Biković, koga ovih dana gleda i bioskopska publika, u filmu „Sunčanica“ ruskog oskarovca Nikite Mihalkova.

* Ko sve stanuje u Nušićevoj periferiji?

– Njegov komad se zove „Iza Božjih leđa“ što donekle opisuje i likove koji se u njemu pojavljuju. To su ljudi koji žive van sveta, na obodima onoga što uslovno zovemo civilizacija. Beograd je tada bio palanka, daleko manje značajan kako za svet tako i za samu Srbiju nego danas. Na toj periferiji, tog uslovno rečeno beznačajnog i nerazvijenog Beograda smešteni su naši junaci. Oni žive na mestima gde se završavala kaldrma, pa još malo dalje. Ima jedna rečenica u komadu koja kaže: „Zakon važi dokle ide kaldrma, a za ovamo, ko te pita za ovamo“.

* Sa čime se bore vaši junaci?

– U njihovom svetu važe zakoni primitivne prirode, zato su ti ljudi sirovi i nisu u stanju da se suprotstave svojim strastima i porivima. Zbog toga i stradaju. U takvoj sredini živi moj lik Sima mesar, ali i Jova šuster, nesrećna i tragična Jula…

* Za razliku od dobro poznatog Nušića, „Palilulski roman“ daje mračnu sliku našeg društva?

– Ovo delo je tragedija, a to je neobično za naše shvatanje Nušića. Ipak, ne smemo zaboraviti da je on pisao i dela kao što su „Devetstopetnaesta“ ili „Tako je moralo biti“.

* Jedna od kritika iz tog vremena kaže da je „publika posle predstave odlazila sa uverenjem da je tamo iza Božjih leđa sve ludo“…

– Sada sa sigurnošću možemo da tvrdimo da je i ovde, sada, sve ludo, a ne samo „tamo“.

* Ništa se nije promenilo za ovaj vek razlike?

– Promenilo se, nema više kaldrme a asfalt je zašao dublje i dalje, ali nažalost prosvećenost nije pošla tim putem. Naprotiv, asfalt, električna energija i televizija omogućili su primitivizmu da krene u kontranapad. Televizija je to ludilo koje se dešava „iza Božjih leđa“ izbacila u prvi plan. Mi to danas zovemo estradom, rijaliti programima i prikazuje se svuda jer se to, navodno, traži. Mi se i dalje šokirani pitamo „zar ovo postoji i zar ovo neko gleda“. Za dvadeset godina niko se neće pitati šta nije u redu sa rijaliti programima. Stiglo nas je vekovno neobraćanje pažnje na ono što se dešava „iza kaldrme“. A tanka je granica između crne hronike i estrade. Ovi ljudi koje gledamo na ekranima su posledica egoizma elite. Tačnije, oni su posledica neprosvećenosti, a ulogu prosvetitelja trebalo bi da preuzmu oni kojima je dostupno obrazovanje, pogotovo duhovno obrazovanje.

* Ali…?

– Ta, navodno, obrazovana i prosvećena elita ne brine za ove ljude, već ih tera „iza kaldrme“ i „ispod tepiha“, ignoriše ih. Zbog toga se dešavaju revolucije, nesreće, priče za crne hronike. Mnogim ljudima nije dostupno znanje, pa tako ne znaju ni kako da se oplemene. Sada nas je to „stiglo“. Tehnologija nam je vratila kao bumerang tu vekovnu nezainteresovanost, pa smo sad primorani da preko TV ekrana gledamo ono što se sada zove ukus većine. Zašto izjednačujem estradu i rijaliti programe sa crnom hronikom? Zato što je to duhovno, duševno i kulturno ubistvo čoveka. Ne samo da nas ne interesuje dobrobit i prosperitet drugog čoveka već nas više ne interesuje ni svoj život, buljimo u ekran i čekamo da neko uini nešto prosto, ružno i podlo kako bismo to osuđivali i komentarisali.

* Šta to govori o našoj većini?

– Govori sve onome ko hoće da vidi. Imamo izuzetno nizak procenat visokoobrazovanih ljudi, a među njima su i ljudi koji su diplomu dobili novcem pa ne ulivaju poverenje da mogu da vrše „ulogu prosvetitelja“. Onda je i logično da postoji mnogo ljudi „iza Božjih leđa“.

* Pre jednog veka Nušić je pisao o odnosu grada i periferije, a mi i danas imamo slične podele na „prave Beograđane“ i došljake?

– Postoji i dalje ta podela na „krug dvojke“, ali asfalt je davno stigao svuda, a kaldrma postala antikvitet. Sada je ta granica veoma varljiva, ali i strašnija. Sada se, čini mi se, ljudi dele na misleće ljude i produkte-konzumente. Ako nam je tehnologija uzvratila udarac po pitanju ukusa i načina života, s druge strane je omogućila da ljudi lakše uče i dobiju informacije. Međutim, čovek danas ima potrebu, ali ne i želju da iskreno komunicira. Jer, u svakom razgovoru sa drugom osobom, morate da date nešto od sebe, a savremeni čovek ne želi da daje.

* Šta je još svevremeno u „Palilulskom romanu“?

– Otvorite novine, crnu hroniku i videćete da je sve isto, samo su se odela promenila. Strasti koje kuljaju u tim ljudima jače su od njihove ličnosti. One se nalaze van njihove kontrole, jer nisu naučeni da pobeđuju svoje porive, da ih preobrate u nešto plemenito ili kreativno. Kada se ti porivi „usijaju“ do određene temperature, društvo više ne može da ih izdrži i počinje da ih „odstranjuje“. Ujedno tragični heroji sami sebe vode u propast.

* I film „Sunčanica“ govori o lošim iskustvima iz prošlosti. Kada ćemo konačno nešto da naučimo od istorije, da se ono loše ne ponovi?

– Jedna teza filma je pitanje „kako nam se sve ovo desilo“, a druga citat: „Sve smo videli, sve razumeli, samo svojim rukama nismo ništa hteli da uradimo“. Paralela između „Sunčanice“ i Nušićevog komada je upravo ono „što smo uradili svojim rukama“, tačnije, nismo uradili. Jer, nedelovanje je jedna od najnegativnijih akcija. To je prećutno i tiho saglasje sa svim onim što je loše. Parafraziraću reditelja Egona Savina „krivci za tragediju u ovom komadu su po kancelarijama, salonima i u klubovima“.

* I Mihalkov je proročki predosetio stvari koje će se dešavati na istim prostorima, vek kasnije?

– To je film koji govori o bratoubilačkom ratu. Kada pustiš dojučerašnjeg kmeta da živi po svojoj „slobodi“ koja je nekad zastrašujuća, i ne činiš ništa da ga usmeravaš ka sublimaciji njegovih poriva pa čak i ne lečiš, takav čovek nema šanse da postane funkcionalan element društva. Kada je početkom 20. veka u Rusiji ukinuto ropstvo, seljaci su imali pomešana osećanja slobode i straha. A ako im vlast ne ukaže na neku svrhu, ne usmeri ih, nastaju neredi, prvo unutar čoveka zatim i unutar društva. Svakom čoveku je potrebno da nečemu pripada, porodici, crkvi, državi, da traži svoju pripadnost u profesiji pa i u navijačkoj grupi fudbalskog kluba, jer svaki čovek traži svoj identitet. Kmetovi su pripadali spahijama. Zatim je sledio kratak period „slobode“ s kojom se snalazio ko je kako stigao, zatim su mnogi bivši robovi pohrlili da pripadnu ideji. Kakva ideja, takav i ishod – crven i krvav. Zatim je usledio period neviđene represije. Mnogo gore nego za vreme ropstva. O tome govori film. Svrha obrazovanja je da nas učini boljim ljudima, da sebi i drugima stvorimo bolje uslove za život. Ako obrazovanje znači skupljanje informacija zarad sticanja bogatstva, sa takvim ljudima ne može da se napravi zdravo društvo.Potonuće svaki brod koji napravite od trulog drveta ma koje sorte bilo i ma kako da je lakirano.

* Zar nije paradoks to što nam se čini da je danas ceo svet „na tanjiru“?

– U toj „šumi“ informacija teško je razaznati bitno od nebitnog. Živa reč i živi kontakt uvek će biti najbolji medij. Zato je pozorište preživelo i preživeće sve dok je živ čovek. Pozorište je redak bastion u informatičkom dobu koji svedoči da se u kontaktu između dva čoveka rađa mnogo više od informacije i senzacije.

OSUDA RATA

Bikovićev junak u „Sunčanici“ našao se na strani gubitnika, ali kako kaže, u ratu nema prave i pogrešne strane.

– Svaki rat se mora osuditi, ali ne može se osuditi svako ko je učestvovao u njemu. Kao što i u odnosu prema čoveku, treba mrzeti greh, a ne grešnika, tako treba mrzeti rat, ali ne i ljude koje ratuju, jer ne rade svi to iz istih pobuda.

ČISTA LJUBAV

– Glumci igraju u pozorištima iz čiste ljubavi. Barem tako želim da verujem. To se ne isplati ni što se tiče živaca, ni vremena, ni para. Postoji taj iracionalni razlog, ljubav, i taj jedan razlog je jači od svega ostalog.

(Večernje novosti)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *