Милош Латиновић: Угушићемо се у саможивости

Милош Латиновић: Угушићемо се у саможивости

1 августа 2017

НОВА књига Милоша Латиновића, интригантног наслова “Четири лудила” („Вулкан“), вештим пером води читаоца кроз готово век и по нашег позоришног живота и искуства. А искуство самог аутора је и непосредно позоришно – последње четири године Латиновић је директор Битеф театра и истоименог фестивала. Може се рећи и најнепосредније: “Четири лудила” прате четири приче, а једна од њих (као и “лудило”) сасвим је лично, његово…

– Моја идеја је била да покажем како уметност настаје без обзира на околности, без обзира на то да ли је заштићена царском, државном моћи и иметком или пак у пламену ентузијазма људи који лутају од града до града, играјући представе – истиче на почетку разговора Милош Латиновић. – Уметност увек има свој кључ и разрешење, њој се увек треба дивити јер је плод јединственог талента и воље.

* Зашто баш “Четири лудила”?

– Суштински, то јесте указивање на четири тока романа, али наслов је садржан у проседеу, Камијевом цитату да лудило Краља Лира није само једно лудило. Ни наши животи нису саткани само од једне приче, односно једног лудила. Поготово код људи који се баве уметношћу или неким другим креативним послом. И сам сам доживео долазак из Кикинде (или повратак у Београд) као једну врсту радости, изгребане погледом људи. Легитимним и реалним, јер је био њихов поглед, а с друге стране био је поглед који дубоко рањава и повређује. У свима нама ломе се различите приче, као у једном од јунака романа: осећа искрено поштовање према својој жени, али и љубав према младој колегиници, глумици.

* Једна прича је интимно ваша, она која говори о директору позоришта Александру?

– Реч је о пет чинова Милошевог доласка у Београд… Имао сам различите верзије те приче, определио сам се да не буде у првом лицу. Александар је мој алтер его. Ово име припада мом најбољем пријатељу, глумцу из Кикинде, који је погинуо пре пет година. Иначе, имена ликова и топоними у мојим делима нису случајни и увек су тачни.

* Да ли је тачно и да је “живот директора позоришта тегобна пловидба морем компромиса, пуна бедног повлађивања и гадости удвориштва, неконтролисаног беса, драматичног праштања, помпезних помирења”?

– Јесте, и не односи се само на данашње време. Директор позоришта се суочава са беспарицом, нереалним плановима сарадника, мегаломанијом без покрића, хировима уметника и, наравно, сопственим демонима који га једновремено и прогоне и задржавају у позоришту.

* Повратак у Београд и боравак на челу театра, како кажете, дали су вам прилику да се уверите у то да у овом граду ништа није вредно осим самољубља?

– Имам тај утисак, иако бих волео да грешим. Мој повратак у активни друштвени и уметнички живот говори ми да сам, нажалост, у праву. Да се стално сусрећемо са самохвалисањима, егоцентризмом и да изван тога готово да не постоји простор. Како би рекао један мој пријатељ, познати редитељ: “У овом Београду све је фантастично, а није…” Као национ ћемо се угушити у тој саможивости и самодовољности. Постали смо људи који више не уживају у сопственој срећи колико у туђем поразу и невољи. Шалу и заједљивост Мире Траиловић (како је сваки неуспех ЈДП још један успех Атељеа 212) претворили смо у матрицу по којој живимо.

* Ваше приче обухватају четири различита раздобља?

– Да, од краја 19. века до наших дана. Односно, од путујуће трупе Мурарија по Војводини, преко оснивања Српског народног позоришта (приче о Јовану Кнежевићу и Јовану Ђорђевићу), ту је и Јоца Савић са његовим тријумфалним и несвакидашњим враћањем Шекспира на позоришну сцену Дворског националног театра у Минхену, до моје личне приче и ангажмана у Битеф театру.

* А све их, на неки начин, повезује Краљ Лир?

– Он је лајтмотив романа, “диктира” га Савић, који отвара Шекспирову сцену у Минхену чувеним комадом, али Лирово лудило је присутно и прелама се на различите начине и у осталим причама романа. Лир је нетипичан владар јер се одриче престола у корист ћерке и веровања у будућност. Ипак, доживљава понижења и неправде, а светлост у том мраку му показују само Луда и добри Кент. Данашњи владари не консултују Луде, а људи као што је Кент све је мање… Имао сам срећу да имам пријатеља попут Кента, да послушам његов савет и избегнем Лирову судбину.

* Кажете да су властодршци “дечачки рањиви, увредљиви, осетљиви на ситнице…”?

– То су већ традиционалне особине наших и најмањих политичких моћника. Сви проблеми, уметнички, политички, друштвени, долазе из тог неукротивог менталитета. Близак је ирационалности: и кад у њему сагледавамо оно што је добро, а поготово оно што је лоше. Често се радујемо и одушевљавамо баналним стварима, док деструктивно делујемо на духовне, посебно материјалне ствари око нас. Једноставно их уништавамо. Ако нешто коренито не променимо, мислим да ће нам менталитет доћи главе. Посебно је опасно што све више занемарујемо неке основне вредности: образовање и васпитање.

* Кишом се завршавају све ваше приче, да ли је она ту да све спере, умије, очисти?

– Чест је мотив у мојим делима, једна књига носи и назив “Сто дана кише”. У “Четири лудила” има реално, али и судбинско значење. Понекад лековито помаже, понекад руши све пред собом. У стању је да спере, замути, па и прогута. И, ето, опет, сличности с нашим менталитетом…

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u