Милош Радивојевић: Читавог живота станујем у филму

Miloš Radivojević: Čitavog života stanujem u filmu

26 decembra 2016

15-kul-citavog-zivota-1_620x0

OVOGODIŠNJI laureat nagrade Udruženja filmskih umetnika Srbije za celokupno stvaralaštvo i doprinos filmskoj umetnosti je reditelj i scenarist Miloš Miša Radivojević. Autor čija su ostvarenja od „crnog talasa“ do danas obeležila značajno poglavlje jugoslovenske i srpske kinematografije, tokom karijere koja traje više od pet decenija potpisao je 18 igranih i TV filmova – „Bube u glavi“, „Bez“, „Kvar“, „Dečko koji obećava“, „Živeti kao sav noramalan svet“, „Una“, „Čavka“, „Omnibus“, „Ni na nebu ni na zemlji“, „Buđenje iz mrtvih“, „Odbačen“, „Kako su me ukrali Nemci“…

U svom opusu, Radivojević je pokazao utemeljen autorski izraz, ali i provokativnost, subverzivnost i političku nekorektnost prema svakoj vlasti. Danas, kako, za „Novosti“, kaže autor koji je dobijao priznanja i na velikim svetskim festivalima, najvećim uspehom smatra to što je preživeo sve ove godine i uspeo da snimi svoje filmove.

– Nikada nisam ni razmišljao o tome šta je karijera, a ni o nagradama – ako ih dobiješ, dobro je. Ako ne dobiješ, nije važno, jer ne treba mnogo verovati ni nagradama, ni osporavanju. Za mene je film uvek bio život, i tako je ostalo do danas. To deluje patetično, ali ja sam stanovao u filmu, kako je govorio naš divni kolega Slobodan Leman. A baviti se ovde filmom je najbolji način da upropastite sopstveni život.

* Da li ovo priznanje esnafa ipak ima posebno mesto?

– Kad vas nagradi pleme s kojim delite sudbinu čitav život, i koje takođe živi film čitavog života, onda ne postoji ništa više od toga. UFUS je, bez obzira na status, u svim vremenima bio izložen siromaštvu. Nikada nisu postojala sredstva kojima je mogla da se razvije neka bogata sindikalna delatnost, što znači da je delio sudbinu svih nas. S druge strane, ova nagrada je pod velikom „hipotekom“ sjajnih glumaca s kojima sam radio, scenarista, snimatelja, scenografa, organizatora, kaskadera koji su za bedne pare lomili svoje kosti u tim filmovima, sekretarica režije, pomoćnika… Ona je, zapravo, priznanje za jedan veliki, mučan put, na kojem su mnogi radili za vas i bez isplaćenih honorara. Njima dugujem sve ono vredno što sam napravio, i moji će filmovi ostati posveta tim ljudima.

* S druge strane, nagrada za životno delo na neki način „miriše“ i na „doviđenja“?

– Ona s pravom primorava čoveka da razmisli o vlastitoj poziciji, bez obzira na njegovu energiju i mogućnosti, jer sugeriše da je prisutno i vreme da se „rukavice“ okače o klin, i da „borba“ prestane. Ja se ne predajem, ne odustajem, imam još neostvarenih snova, što je najvažnije, jer ti snovi su i ono najbolje što je karakteristično za profesiju filmadžija. Osećam se dobro, i mislim da mogu da funkcionišem dok god živim u filmu. Ako mi se desi da izađem u neku udobniju sredinu koja se zove život, to će za mene biti kraj, mada mislim i da bi mi „matorci“ trebalo da se povučemo i ustupimo mesto „klincima“.

* Nikada niste odustali od autorskog filma, i niste pravili kompromise. Da li je to i privilegija, bez obzira na to koliko je teško?

– Bavio sam se ekstremnim autorskim filmom, jer je to bila moja istina, tako sam osećao, iako sam često dolazio do zidova. Posle „Testamenta“ su me, recimo, čak i neki prijatelji izbegavali. Zbog filma „Kvar“, koji se kotirao kao bioskopski, i bio kritika najgoreg dela našeg društva u kojem su takozvane „bolje familije“ bile sluge autoritarne vlasti, posle prikazivanja na televiziji samo što nisam linčovan. I zbog njegove političke subverzivnosti, i zbog „golih“ scena glumaca. Slično je prošao i „Dečko koji obećava“, koji je prirodan nastavk „Kvara“, samo još radikalniji i glasniji izlazak iz malograđanskih okova i društvenih okvira svih vrsta. To je bila moja pobuna, bacanje rukavice u lice licemernom, malograđanskom gledaocu, kojih je Jugoslavija bila puna.

* Dve glavne, velike teme u svim vašim filmovima su sloboda i ljubav. Jesu li to i najveće vrednosti života?

– Ljubav je zarobljavanje, strast, umnožavanje u kome se čine kompromisi. Kad volite, ne odlučujete samo po svojoj volji. Sloboda podrazumeva nešto što je u vama, što je najličnije. Opredeljujući se za slobodu, vaš univerzum je ispunjen i, konačno, zašto bi dođavola bilo važno da li ste srećan ili nesrećan čovek, ako ste slobodni. Najveća čežnja u životu ipak ostaju ljubav i prihvatanje, ali film je nešto drugo.

– Naše istrajavanje u greškama, samoobmanama, nerazumevanju uvek vodi u gubitništvo. Ali, toliko je život težak na ovom našem prostoru, da mi odlično poznajemo gubitništvo, a neke vrste blistavih ostvarenja u životu su nam strana. Mi smo mali, idemo ka Evropi, ako odemo tamo, među oštrice silnih mačevalaca, što kaže Šekspir, stižemo u jedno naoružano društvo, u kome moramo da vidimo kako ćemo i šta ćemo. A opet, mislim i da smo jedan od istočnoevropskih naroda koji ima najveći potencijal u idejama, u bezobrazluku, u potrebi za inovativnošću, za osećanjem straha, slobode, i možda to uliva nekakvu nadu da bi u tom evropskom društvu mogli nekako da opstanemo.

* Svi vaši junaci su istinoljubivi, slobodoumni, daroviti i odbačeni od društva, jer su takvi pojedinci ovde oduvek suvišni. Kuda nas to vodi danas?

EROTSKE FANTAZIJE

* Ušli ste u antologije i kao majstor najsmelijih erotskih scena. Da li bi i u novim projektima, ako ih snimite, nastavili tu reputaciju „pornografa“ koju ste davno dobili?

– Kako vam se gasi libido, vaša imaginacija sve više raste. Hoću da kažem da bi u nekim mogućim, budućim filmovima, ako uspem da ih napravim, ta dimenzija bila još jača. Bile bi to fantazije, jer čovek tek u ovim godinama počinje da razumeva fenomen erotike, i da postaje objektivan. Ljudi žele da žive da se ne bi rastali od svoje erotske suštine, i sve što imaju u životu trampili bi za erotiku.

NOVE SNAGE

* Zašto se kod naših mladih reditelja vidi manje ideja, beskompromisnosti i hrabrosti u odnosu na generacije Makavejeva, Saše Petrovića, Puriše Đorđevića, Živojina Pavlovića, vas?

– Kao profesor vrlo sam upućen, i mislim da imamo snage koje bi pod izvesnim uslovima mogle da nastave tradiciju nekih naših velikih autora. Navijam za tu decu, uslovi u kojima rade su katastrofalni, a nema sistema koji bi mogao da ih na neki način pomeri. Kad govorim o tome, ne ocenjujem ono što su uradili, već razmišljam o mogućnostima koje bi promenom sistema mogli da razviju, i da nastave tradiciju velikih autora koje imamo.

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *